Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“Naime, Elijuj je čekao da uzvrati Jovu,
jer su ostali bili stariji po godinama od njega.”
(Jov 32:4)
Sada dolazimo do poslednjeg propovednika, Elijuja. On je bio mlađi, ali mudriji od ostalih trojice propovednika. Međutim, bio je nemudar u jednoj stvari. Kaže da se “razljutio Elijuj kada je video da ova trojica ljudi nemaju šta da kažu” (Jov 32:5,6).
Moj savet je uvek bio: “Kada si gnevan, nemoj otvarati usta. Nemoj tada govoriti i definitivno nemoj propovedati, jer srdnja čovečija ne postiže Božiju pravednost” (Jakov 1:20). Bićeš sačuvan od stotine greha ako slediš to jednostavno pravilo.
Međutim, Elijuj nije imao tu mudrost. On se razgnevio i onda progovorio. Bio je gnevan na samopravedan način zato što je rekao da je Jov odbio da prizna da je zgrešio protiv Boga.
U osnovi, svi propovednici su govorili: “Jove, zgrešio si. Tvoja deca su zgrešila. Bog zna da ste svi licemeri.” Ipak, činjenica je da nijedan od tih propovednika nije imao um Božiji. Imali su mnogo poznanja, a Elijuj je možda imao i više od ostalih trojice. Iako je bio revnostan mladić, Elijuj nikada nije sâm prošao kroz neku nevolju.
Kada takvi ljudi propovedaju i savetuju, sve što oni govore jeste suva teorija. Da je Pavle bio tamo, on bi mogao da objasni Jovu razlog njegovih stradanja, jer je sâm imao takva iskustva.
Elijuj je bio bolji čovek od ostalih prijatelja, ali pošto je bio bez ličnog iskustva u probama i nevoljama, njegova služba je bila plitka. Elijuj je bio gnevan ne samo na Jova, nego i na ostale propovednike (stih 3).