Poruka za vođe Crkve (2)

Nikada ne smemo zahtevati da nam se drugi pokoravaju. Ako zahtevamo pokornost od drugih samo zato što smo vođe, to bi ukazivalo da smo nesigurni i da zapravo ne poznajemo Boga – jer Bog daje slobodu ljudima i da Mu se pokore i da se pobune protiv Njega – a mi nismo veći od Boga. Dakle, kao vođe nemamo pravo da zahtevamo pokornost ni od koga. Pozvani smo da služimo, a ne da zahtevamo pokornost.

Moramo paziti da ne navodimo ljude da nam se pokoravaju putem snage naše ličnosti. Veoma je lako da vođa čvrstih uverenja ima uticaj na druge ljude u crkvi snagom svoje ličnosti! To je zlo. Takva duševna moć mora biti usmrćena. Ljudi u crkvi moraju da se osećaju slobodni da se ne slože sa nama. Niko ne bi trebalo da nas se plaši. Isus je dozvolio Petru čak i da Ga ukori (Mat.16:22). Zapitajte se da li se vaša braća osećaju slobodno da vas ukore? Ako ne, moraćete da poradite na svom spasenju od samouzdizanja, i da se ponizite da biste bili onakvi kakav je Isus bio kada je hodao ovom zemljom.

Nikada ne smemo voditi Crkvu kao diktatori, gde braća i sestre žive pod teretom mnogih pravila i propisa. To će od crkve napraviti legalistički klub u kojem se istinski pobožna braća i sestre nikada neće osećati kao kod kuće. Međutim, umesto toga, telesni slepi poslušnici dobiće moć. To je zlo.

Ne možemo proizvesti svetost u drugima postavljanjem mnogih pravila u našim crkvama. Moramo propovedati Reč, ali ne i prisiljavati ljude da se prilagode određenom šablonu. Ako ljudi rade nešto samo da bi nama ugodili, a bez ličnog uverenja, njihova dela će biti puka mrtva dela, čak i ako ta dela izgledaju „pravedno” i dobro u očima ljudi.

Mrtva dela su dela koja se čine da bi se ugodilo ljudima ili da bi se na njih ostavio utisak. Međutim, mrtva dela su neprihvatljiva za Boga. Dela koja Bog prihvata su ona koja su učinjena da bi se ugodilo jedino Njemu. Ako želimo da vodimo braću i sestre da čine takva dela, onda ih moramo ostaviti u slobodi – u istoj slobodu u kojoj je Bog ostavio Adama i Evu u Edenskom vrtu. Istinska svetost se može usavršiti jedino u strahu Božijem (2.Kor.7:1), a ne putem straha od bilo kojeg crkvenog vođe.

Ako Bog podigne mlađu braću u vašoj crkvi na neko mesto službe gde ljudi imaju više poverenja u njih nego u vas, onda to morate priznati kao Božije delo i ljubazno dati takvoj pomazanoj mlađoj braći istaknuto mesto u crkvi. U suprotnom ćete se naći u borbi protiv Boga.

Ako si zemaljski otac pun ljubavi, sigurno ćeš čeznuti da tvoja deca steknu više obrazovanje od tebe. Istinski duhovni otac će takođe imati sličnu čežnju – da njegova duhovna deca više uznapreduju duhovno od njega. Ako nemaš takvu čežnju za one kojima služiš, nisi duhovni otac. Tada si nekompetentan da budeš vođa. Tada ćeš biti prepreka izgradnji Hristovog Tela u svom mestu.

Vođe koje imaju autoritativne stavove i koje pokazuju pristrasnost prema svojim prijateljima u crkvi mogu umišljati da su izbegle Božiji sud zbog takvog grešnog ponašanja, ali Gospod sve primećuje i vodi tačnu evidenciju o takvim stvarima. U svoje određeno vreme On će strogo suditi takvim nevernim vođama. Tada će svi videti da Gospod ne štedi čak ni vođu koji je licemer, ili koji gospodari nad svojim stadom, ili koji vlada nad drugima sa strogošću itd. Bog nije pristrasan! Zato, „koji misli da stoji, neka se čuva da ne padne” (1.Kor.10:12).

Jevrejima 12:26–28 nam govori da će „Bog uzdrmati i ukloniti sve ono što se može uzdrmati, da bi ostalo ono što se ne može uzdrmati”.

U hrišćanskom svetu oko nas vidimo velike propovednike kako upadaju u greh, a crkve koje su naizgled sledile novozavetni obrazac kako se dele i bivaju uzdrmane do temelja. Ako želimo da gradimo nepokolebljlivo Hristovo telo usred sveg ovog današnjeg uzdrmavanja, usred svetovnosti i kompromisa koje sa jedne strane vidimo u hrišćanstvu, i sa druge strane sveg legalizma i farisejizma, onda moramo služiti Bogu „sa poštovanjem i strahopoštovanjem – jer je naš Bog oganj koji proždire” (Jevr.12:29).

Hajde da uvek hodamo putem poniznosti, do kraja svog života. Amin.