Jovova samopravednost (2)

U poglavlju 31 Jov govori o pravednosti svog života. On je pazio na svoje oči da ne bi požudio za drugim ženama (31:1). On je imao svetlo na ovaj greh 2000 godina pre nego što je Isus govorio o tome u Mateju 5. Jov je živeo apsolutno čestito i pošteno (31:5,6), nikada nije bio neveran prema svojoj ženi (31:9-12), tretirao je dobro svoje sluge (31:13-15), pomagao je siromašnima i udovicama, odgajao je siročad kao da su njegova deca (31:16-23), nije stavljao svoje paouzdanje u zlato niti je bio idolopoklonik (31:24-28), nije se radovao porazu svojih neprijatelja (31:29,30), brinuo je za strance (31:31,32), čim bi zgrešio, ispovedio je svoj greh (31:33), nije se plašio prezira ljudi (31:34), čak se prikladno brinuo za zemljište (31:38-40). On sada vapi Bogu da mu odgovori (31:35).

U ovim poglavljima možemo videti kako je Jov bio veoma pobožan čovek. Imao je svetlo na mnoge oblasti svog života i bio je čovek koji je veoma mnogo pomagao drugima. Ipak, nije imao svetlo na jednu stvar: duhovni ponos – ponos na svoju pravednost. Bog je voleo Jova i želeo je da Jov zadobije još tu vrlinu poniznosti pre nego što napusti ovu zemlju. Iz te neizmerne ljubavi prema Jovu, Bog ga je provodio kroz ovu tešku probu da bi ga učinio i pobožnim i poniznim.

Kada je apostol Pavle bio u opasnosti da se uznese, Bog ga je takođe poveo kroz stradanje. Dao mu je žalac u mesu, to jest Sotoninog anđela (2.Kor.12:7). Jov je takođe imao Sotoninog glasnika, ali Pavle je znao zašto ga je dobio, a Jov nije.

Iz tog razloga Bog provodi pobožne ljude kroz stradanje, nerazumevanje od strane drugih ljudi, opoziciju i progonstvo – da bi ih učinio poniznijima i da bi ih slomio kako bi mogao izliti svoju blagodat na njih, jer Bog daje svoju blagodat samo poniznima.

Ne možemo kriviti Jova što se žalio. On nije imao Bibliju, niti Svetog Duha da prebiva u njegovom srcu, a niti brata koji bi ga ohrabrio.

Međutim, Pavle se nikada nije žalio, niti bismo mi trebali!