Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“Moram da govorim, da sebi oduška dam;
otvoriću usne svoje da bih uzvratio.”
(Jov 32:20)
Elijuj je rekao neke dobre stvari koje svi možemo sada da razmotrimo:
“Prepun sam reči, iz utrobe moje duh me na to tera” (Jov 32:18). Naše srce uvek treba da bude ispunjeno Božijom Rečju i trebamo govoriti samo kada nas Sveti Duh na to podstiče.
“Neću da gledam ko je ko, nikome da laskam neću” (Jov 32:21). Bog mrzi pristrasnost i laskavost. Ta dva greha nikada ne bi trebala da imaju mesta u našem životu.
“Neka te ništa u meni užasno ne plaši, od mene nećeš biti pritisnut teško” (Jov 33:7). Niko nikada ne treba da se plaši nas ili da se užasava naše prisutnosti. Niko ne bi trebao da bude prisiljavan da deluje iz nekog pritiska sa naše strane koji mu oduzima slobodnu volju.
U poglavlju 33:14-30 Elijuj je govorio divne istine u vezi tri načina na koje Bog govori ljudima: najpre direktnim putem jednom ili dva puta (stih 14). Ako čovek ne sluša, Bog govori u snovima noću dok ljudi spavaju (stih 15). Ako još uvek ne poslušaju, On govori kažnjavajući ih kroz bolest (stihovi 19-22). Svrha svega toga jeste da se čovek sačuva od ponosa i konačno pakla (stihovi 17 i 18).
Međutim, potreban je glasnik koji će sve to govoriti i objasniti čoveku, da bi on mogao da se moli i ispovedi svoje grehe Bogu i bude u potpunosti isceljen i oslobođen od pakla (stihovi 23-28).