Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“Čekali su ljudi da me čuju,
ćutali bi da čuju moj savet.”
(Jov 29:21)
Pošto je odgovorio Vildadu, Jov nastavlja da opravdava sebe nabrajajući sva dobra koja je učinio u svom životu drugima da bi im pomogao (poglavlja 26-31). Dok čitamo ta poglavlja, zadivljujuće je videti neverovatno svetlo koje je Jov imao u vezi Boga i Njegovih puteva i veoma visok standard života kojim je živeo još u danima dok nije bilo Biblije i dok Sveti Duh nije bio izliven u srca ljudi.
Dobro je prolaziti kroz ta poglavlja, jer nas te stvari sramote i izazivaju da živimo mnogo višim standardom danas.
Jov počinje rečima da je bezuman čovek koji dugo kopa tražeći zlato, a ne traži mudrost (Jov 28:1,12,13). On nastavlja i kaže da je strah Gospodnji početak mudrosti, a da je uklanjanje od zla razum (28:28). Solomun je isto to rekao hiljadu godina kasnije u Pričama 9:10. Nema sumnje da je Solomun to razumeo čitajući knjigu o Jovu.
U poglavlju 29 Jov nastavlja da govori o svojoj prošlosti kada je živeo u prijateljstvu sa Bogom pomažući siromašnima, siročadi, udovicama, slepima, hromima i svima koji su bili u potrebi.
U poglavlju 30 on se žali što uprkos svemu dobru koje je učinio sada strada i što ga je Bog toliko unizio.