Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“I sav narod je veoma glasno vikao hvaleći Gospoda,
jer su bili položeni temelji Doma Gospodnjeg.”
(Jezdra 3:11)
Postoji nekoliko interesantnih paralela između onoga što čitamo u poglavljima 3-6 i onoga što se dešavalo u ranim danima Crkve u Delima apostolskim.
Čitamo o početku izgradnje hrama u 3.poglavlju. Postojao je veliki duh jedinstva među ljudima. “Izraelci su bili u svojim gradovima, a ceo narod se složno okupi u Jerusalimu” (3:1). Bilo je to kao onih 120 koji su složno čekali na Svetog Duha u gornjoj sobi.
“Tada Isus, sin Josedekov sa svojim susveštenicima i Zorovavel sin Salatilov sa svojom sabraćom počeše da podižu žrtvenik Bogu Izraelovom” (3:2). To je bila zajednička služba, a ne nastup jednog čoveka.
Najpre su podigli žrtvenik i prineli žrtve paljenice (3:2). Ovo znači da im je primarno mesto zauzimala poruka krsta, da bi gradili telo Hristovo. Zatim su prema propisu slavili praznik senica. Poštovali su Božiju Reč. Zatim su imali vreme slavljenja (3:10) kada su graditelji položili temelj hrama. Sveštenici su stojali sa trubama i činelama slaveći Gospoda.
To je još jedna stvar koja se mora nalaziti u Jerusalimu (istinskoj crkvi) – duh slavljenja i obožavanja Boga.
Nakon toga je sledilo vreme “glasnog plakanja” (3:12). Žalost zbog naših greha je takođe neophodan deo zidanja crkve.
Sledeće što se desilo bila je opozicija.
Nijedan autentičan rad za Boga neće biti bez neprijatelja. Ovi neprijatelji su se pretvarali da žele da pomognu u izgradnji hrama, ali Zorovavelj je rekao: “Nemate vi nikakvog udela s nama u zidanju hrama našem Bogu” (4:3). Mi ne sarađujemo sa nevernicima, iako su oni nominalni hrišćani. Možda će nam reći: “Mi isto služimo Bogu. Mi smo isto hrišćani”, ali mi im kažemo: “Ne.”
Hvala Bogu za ljude poput Zorovavelja i Isusa koji su stali na svoje noge i rekli: “Ne.” Hvala Bogu za ljude poput Jovana Krstitelja koji nije želeo da krsti Fariseje rekavši im da najpre moraju da se pokaju. Potrebno nam je više ljudi u crkvi poput Jovana Krstitelja, Zorovavelja i Isusa.
Zatim su se neprijatelji podigli, udružili sa narodom i pokušali da ih uplaše (4:4). Bila je to religiozna opozicija koja je zastrašivala i uznemiravala. Najmili su savetnike (4:5) da rovare protiv Izraelaca i da osujećuju njihove namere. Sva ta opozicija je bila usmerena protiv jednostavnih ljudi koji su samo želeli da grade hram!