Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“…ali David se ohrabrio u Gospodu, svome Bogu.”
(1.Samuilova 30:6)
David je morao da beži da bi sačuvao svoj život, jer je Saul sada pokušavao da ga ubije. Međutim, niko ne može da ubije onoga za čiji život Bog ima plan, pre nego što se taj plan u potpunosti ne ostvari. U 1.Sam.22:1,2 čitamo da je postojala nekolicina u Izraelu koja je primetila da je pomazanje napustilo Saula i da je sada na Davidu. Oni su se pridružili Davidu i bežali zajedno sa njim iz pećine u pećinu! Mi takođe moramo, poput tih ljudi, prepoznati gde Bog deluje danas, a ne gde je delovao juče. Moramo biti uz one na kojima je danas Božije pomazanje.
David je živeo u svakodnevnoj zavisnosti od Gospoda po pitanju vođstva za svoj život. On bi najpre pitao Gospoda da li da ide da ratuje sa Filistejima, i ako mu je Gospod rekao da ide, on je išao čak i ako bi to bilo protivno savetu ljudi koji su bili uz njega (1.Sam.23:1-5). Na taj način je postao čovek po Božijem srcu. Slušao je Boga više nego svoje prijatelje.
Nakon što je David spasao meštane Keile od Filisteja, Saul je čuo da je David u Keili, pa je otišao tamo sa namerom da konačno uhvati Davida, jer je Keila bio grad koji je imao kapije i prevornicu. Ljudski govoreći, David je sada mogao da rezonuje da će meštani Keile biti zahvalni zbog spasenja od Filisteja, pa ga neće izdati i predati u ruke Saulu. Ipak, David je odlučio da traži Gospoda po tom jednostavnom pitanju, a Gospod mu je rekao da bi ga ljudi iz Keile izdali. Poslušao je Gospoda i napustio Keilu i tako spasao sebe i one koji su bili sa njim (1.Sam.23:6-13). Saul ga je neprestano tražio, ali ga Gospod nije dao u njegove ruke (23:14). To je bila tajna Davidovog života u mladosti – On je svakodnevno slušao Boga, kao Samuilo.
Vidimo Davidov plemenit stav u 1.Sam.24:4,5 kada je poštedeo Saulov život iako ga je imao u svojim rukama. Zapravo, David je osećao krivicu u svojoj savesti samo zbog toga što je odsekao mali deo Saulove haljine, što je učinio samo zbog toga da bi pokazao Saulu da je mogao da ga ubije da je to želeo. Iako je Saul bio ganut do suza kada je to čuo i nakon toga otišao kući, nakon određenog vremena opet je počeo da lovi Davida (26:2). Ljubomora, gnjev i mržnja se iznova i iznova vraćaju, poput talasa na plaži, ako sa njima ne raščistimo u potpunosti.
U 30.poglavlju vidimo nekoliko interesantnih stvari. David se našao u teškoj situaciji. Kada je sa svojim ljudima otišao u bitku, Amaličani su došli i uništili grad gde su boravile porodice njegovih ljudi i zarobili te porodice. Situacija je bila toliko loša da su svi ljudi počeli da plaču i krive Davida zbog svojih problema. Hteli su da ga kamenuju do smrti (stih 6). Tu čitamo ove predivne reči: “Ali David se ohrabrio u Gospodu, svome Bogu.” Kako divan primer za nas, u slučaju da se prijatelji okrenu protiv nas. David je ponovo tražio Gospoda i Gospod mu je rekao da krene u poteru za Amaličanima i da će ih stići i izbaviti narod (stih 8).
Međutim, David nije znao u kojem pravcu da krene da traži Amaličane. Divno je videti kako ga je Bog vodio do njih. Bilo je to kroz jednostavno delo ljubaznosti prema umirućem strancu. David i njegovi ljudi su videli jednog Egipćanina kako leži u pustinji u komi, polumrtav. Pobrinuli su se za njega i dali mu da nešto popije i pojede. Kada se oporavio, otkrili su da su njega Amaličani ostavili u pustinji jer je bio bolestan (30:11-13). On je bio zapravo osoba koja je Davida dovela do Amaličana. Ovo nas poučava da nas Bog nagrađuje kada smo ljubazni prema strancima.
Tako je David pronašao i porazio Amaličane. Tada je zapisano tri puta da je David povratio sve što su Amaličani ukrali (sithovi 18-20). To je divna slika Isusa koji je povratio sve što je Sotona ukrao od nas!
Kada se bitka završila David se vratio u logor, a tamo je bilo 200 ljudi koji su bili toliko iscrpljeni da nisu mogli da slede Davida dok je išao u bitku, nego su ostali da brinu o prtljagu. Neki od Davidovih ljudi su tada rekli da plen bitke ne bi trebao da se podeli sa ljudima koji nisu išli u bitku. Međutim, vidimo širinu Davidovog srca ovde. Rekao je da oni koji su ostali da čuvaju prtljag treba da dobiju jednak udeo u ratnom plenu, kao i oni koji su otišli u bitku i koji su se borili. Tako je od tada to postao zakon u Izraelu.