Delovi Šatora (2)

Šator je imao dvorište koje je bilo dužine oko 45 metara i širine oko 23 metra. Ono je bilo vrlo malo u poređenju sa ostatkom logora, baš kao što je crkva vrlo malo zajedništvo ljudi u poređenju sa ostatkom sveta.

U zadnjem delu dvorišta nalazio se šator – oko 14 metara dužine i oko 5 metara širine. On je bio podeljen na dva dela – svetinju (oko 10 x 5 metara) i svetinju nad svetinjama (oko 5x5m). Visina šatora bila je oko 5 metara. Time ispada da je svetinja nad svetinjama bila kocka iste dužine, širine i visine.

U Otkrivenju 21:16 čitamo da je nebeski Jerusalim (Nevesta Hristova) takođe kocka – oko 2200 km dužine, širine i visine. Ovo simboliše da oni čija dubina (unutrašnji život) nije jednaka njihovom spoljašnjem životu – licu u kojem se oni pokazuju drugima – ne mogu živeti u Božijem prisustvu. Bog odbacuje licemere koji pokazuju lice duhovnosti drugima, a nemaju odgovarajući unutrašnji život (dubinu).

Šator je sa sve četiri strane bio okružen Izraelskim logorom. Svako pleme je imalo svoje specifično mesto. Trojica Levijevih sinova: Kat, Girson i Merarije, brinuli su o šatoru sastanka i njihovi šatori su se nalazili najbliže šatoru od sastanka. Kada se Levijevo pleme izuzelo u računanju Izraelskih plemena, Josifovo pleme je bilo podeljena na dva plemena – Manasiju i Jefrema, tako da je opet bilo 12 plemena.

Dvorište šatora se opisuje u 27:9-19. Zavesa od finog belog platna – što simboliše Hristovu pravednost – ga je opasivala. Ovo nas uči da stvar koja razlikuje ljude unutar crkve od ljudi izvan crkve nije viši nivo ljudske pravednosti, nego činjenica da oni koji su unutra jesu obučeni u Hristovu pravednost. Belo platno takođe simboliše jednostavnost koja treba da karakteriše crkvu. Vavilon bludnica, sa druge strane, prikazuje se u Otkrivenju kao veoma nakićena – u kontrastu jednostavnosti koja se vidi u Hristovoj nevesti (uporedi Otkrivenje 17:4 sa 19:8).

Postojao je samo jedan ulaz u šator – zavesa širine 30 stopa na istočnoj strani, kroz koju se jedino moglo ući unutra. Ovo simboliše Hrista kao jednog i jedinog puta Ocu. U šator se ulazilo tako što su leđa bila okrenuta prema suncu (na istok), dokazujući time da se odbacuje obožavanje sucna (što je bilo uobičajeno u Egiptu i širom sveta u to vreme). Nažalost, danas postoje hrišćani koji se još uvek okreću prema suncu kada se mole – naročito prilikom njihovih jutarnjih službi na uskršnje jutro! Đavo ih je u punom krugu mudro vratio na obožavanje egipatskog boga sunca!

U dvorištu su se nalazile dve stvari – oltar za žrtve i umivaonik.

Šator je imao zavesu na ulazu u svetinju. Između svetinje i svetinje nad svetinjama bila je još jedna debela zavesa (veo – Jevrejima 10:20). To je bio veo (koji se nalazio i u hramu u Jerusalimu) koji se pocepao na dva dela kada je Isus umro na krstu, pokazujući da je sada put u zajedništvo sa Ocem otvoren svima.

Svim Izraelcima je bilo dozvoljeno da ulaze u dvorište, a samo su sveštenici mogli da ulaze u svetinju. U svetinji se nalazio kadioni oltar, svećnjak i sto sa postavljenim hlebovima.

U svetinju nad svetinjama mogao je da uđe samo prvosveštenik, i to jednom godišnje, prilikom dana očišćenja, sa krvlju žrtve. Tamo se čuvao kovčeg zaveta koji je imao poklopac. Slava Božija je tu bila vidljivo prisutna.