Istina u vezi spasenja

Reč Božija govori o spasenju u tri vremena – prošlom (Efescima 2:8), sadašnjem (Filibljanima 2:12) i budućem (Rimljanima 13:11) – odnosno, o opravdanju, posvećenju i proslavljenju. Spasenje ima temelj i građevinu. Temelj je oproštenje greha i opravdanje.

Opravdanje je više od oproštenja naših greha. Ono takođe znači da smo proglašeni pravednima u Božijim očima na temelju Hristove smrti, vaskrsenja i vaznesenja. Opravdanje nije na temelju naših dela (Ef.2:8,9), jer su čak i naša pravedna dela kao prljave haljine u Božijim očima (Isaija 64:6). Mi smo odeveni u Hristovu pravednost (Gal.3:27). Pokajanje i vera su uslov za oproštenje i opravdanje (Dela 20:21).

Pravo pokajanje mora proizvesti u nama plod restitucije – povraćaj novca, stvari i poreza koji su nepošteno u našem posedu (pripadaju drugima), kao i izvinjenje onima koje smo oštetili, koliko je to moguće (Luka 19:8,9). Kada nam Bog oprašta, On od nas zahteva da isto tako oprostimo drugima. Ako to ne učinimo, Bog povlači svoje oproštenje (Mat.18:23-35). Posle pokajanja i vere mora slediti krštenje u vodi, čime javno svedočimo Bogu, ljudima i demonima da je naš stari čovek zaista sahranjen (Rim.6:4-6). Tada možemo primiti krštenje u Svetom Duhu, kojim smo osnaženi da budemo Hristovi svedoci svojim životom i usnama (Dela 1:8). Krštenje u Svetom Duhu je obećanje koje sva Božija deca primaju verom (Mat.3:11, Luka 11:13). Privilegija svakog vernika jeste da poseduje svedočanstvo Duha da je zaista Božije dete (Rim.8:16) i takođe da za sigurno zna da je zaista primio Svetog Duha (Dela 19:2).

Posvećenje je građevina. Posvećenje (koje znači ‘biti odvojen’ od greha i sveta) jeste proces koji počinje novim rođenjem (1.Kor.1:2) i treba da se nastavlja tokom celog života (1.Sol.5:23,24). To je posao koji Bog započinje u nama kroz Svetog Duha, pišući Njegove zakone u naša srca i misli; ali i mi treba da činimo naš deo gradeći svoje spasenje sa strahom i drhtanjem (Fil.2:12,13). Mi smo ti koji usmrćujemo dela tela silom Duha koja nam se nudi (Rim.8:13). Mi smo ti koji treba da se očistimo od svake poganštine tela i duha, i da tvorimo svetost u strahu Božijem (2.Kor.7:1).

Kada je učenik radikalan i svesrdan u saradnji sa Svetim Duhom u Njegovom radu, delo posvećenja će brzo napredovati u njegovom životu. Rad će očigledno biti spor ili u stagnaciji u životu učenika čiji odgovor na delovanje Duha jeste trom. U trenucima iskušenja naša svesrdnost u želji za posvećenjem se zapravo testira. Biti posvećen znači imati pravednost zakona ispunjenu u našim srcima – i ne samo od spolja kao u starom zavetu (Rim.8:4). To je Isus istakao u Mateju 5:17-48. Isus je zahteve zakona sumirao u dve zapovesti: ljubi Boga svesrdno i bližnjega kao sebe (Mat.22:36-40). Bog sada želi da ispiše zakon ljubavi u naša srca, zato što je ljubav sâma Njegova priroda (Jevrejima 8:10; 2.Pet.1:4). Spoljašnja manifestacija toga biće život pobede nad svim svesnim gresima i poslušnost svim Isusovim zapovestima (Jovan 14:15).

Nemoguće je ući u taj život bez ispunjenja uslova učeništva koje je Isus naveo (Luka 14:26-33). Ti uslovi su dati da bi dali Gospodu prvo mesto, ispred svih naših rođaka i našeg ‘ja’, i da bismo bili ‘otkačeni’ od sveg materijalnog bogatstva i posedovanja. To su uska vrata kroz koja najpre treba da prođemo. Tada dolazi uzak put posvećenja. Oni koji ne traže posvećenje, neće videti Gospoda (Jevr.12:14).

Dok je moguće biti savršen u svojoj savesti ovde i sada (Jevr.7:19; 9:9,14), nemoguće je biti bezgrešno savršen dok ne dobijemo proslavljeno telo prilikom Hristovog povratka (1.Jov.3:2). Možemo biti KAO On jedino tada, ali moramo težiti da HODAMO kao što je On hodio (1.Jov.2:6). Dokle god imamo ovo propadljivo telo, nesvesnih greha će biti, koliko god bili posvećeni (1.Jov.1:8), ali možemo biti savršeni u svojoj savesti (Dela 24:16) i slobodni od svesnih greha (1.Jov.2:1a) čak i sada, ako smo svesrdni (1.Kor.4:4).

Tako očekujemo drugi Hristov dolazak i naše proslavljenje – poslednji deo našeg spasenja, kada ćemo postati bezgrešno savršeni (Rim.8:23, Fil.3:21).