“Da Otac bude proslavljen”
ili, Glavni cilj molitve
“Ja odlazim ka Ocu. I što god zamolite u moje ime, učiniću, da se Otac proslavi u Sinu“ (Jovan 14:13).
Da se Otac proslavi u Sinu: do tog cilja će Isus na svom tronu u slavi činiti šta god zamolimo u Njegovo ime. Svaki odgovor na molitvu koji On daje imaće ovo za cilj, i kada nema izgleda da se taj cilj ostvari, On neće odgovoriti. Naravno, iz toga sledi da je ista stvar i sa nama, kao sa Isusom, da to mora biti neophodan element u našim molitvama: Očeva slava mora biti svrha i cilj, sama suština i život naše molitve.
Tako je bilo kod Isusa kada je bio na zemlji. „Ja ne tražim svoju slavu, nego slavu Onoga koji me je poslao“ – u takvim rečima nalazimo ključ Njegovog života. On to izražava u prvim rečima prvosvešteničke molitve: “Oče, proslavi svoga Sina, da i Sin proslavi Tebe. Ja sam te proslavio na zemlji, proslavi i Ti mene, Oče.“ Osnova na kojoj On traži da bude uzet u slavu koju je imao sa Ocem je dvostruka: On ga je proslavio na zemlji i još će Ga proslaviti u nebu. On traži samo da mu omogući da više proslavi Oca. Kada se sjedinimo sa Isusom u ovoj stvari i zadovoljimo Ga čineći Očevu slavu glavnim ciljem u molitvi, tada našoj molitvi neće izostati odgovor. Ne postoji ništa što je Ljubljeni Sin jasnije rekao da će proslaviti Oca nego ovo, kada On učini ono što tražimo, i zato On neće dozvoliti da se taj cilj ne obezbedi. Neka Njegov cilj bude i naš: neka Očeva slava bude veza između našeg traženja i Njegovog činjenja, i takva molitva mora zadobiti.
Ova reč dolazi od Isusa kao zaista oštar dvosekli mač koji doseže do razdvajanja duše i duha, i brzo razotkriva misli i namere srca. Isus u svojim molitvama za zemlji, u Njegovom posredovanju u nebu, u Njegovom obećanju odgovora na naše molitve čini ovo svojim glavnim ciljem – slava Njegovog Oca. Da li je i kod nas isto tako? Ili su u velikoj meri naši lični interesi i samovolja najsnažniji motivi koji nas podstiču na molitvu? Ili ako ne vidimo da je to slučaj, ne trebamo li priznati da jasna, svesna čežnja za Očevom slavom nije ono što oživljava naše molitve? Ali još uvek to mora biti tako.
Nije kao da vernik to ponekad ne želi, ali on mora žaliti da je tako malo postigao, i takođe zna razlog svog neuspeha. To je zbog prevelikog jaza između duha svakodnevnog života i duha molitve. Počinjemo da uviđamo da želja za Očevom slavom nije nešto što možemo probuditi i predstaviti našem Gospodu kada se pripremimo za molitvu. Ne! Samo kada je naš ceo život u svim oblastima predat Božijoj slavi, tada se stvarno možemo i moliti za Njegovu slavu. „Sve činite na slavu Božiju“ i „Sve tražite za slavu Božiju“, ove zapovesti su nerazdvojne, poslušnost prvoj je tajna blagodati za drugu. Život za slavu Božiju je uslov molitava koje Isus može odgovoriti „da Otac bude proslavljen.“
Ovaj zahtev u vezi sa molitvama koje zadobijaju odgovore, da treba da bude na slavu Božiju nije više od ispravnog i prirodnog. Niko nije slavan, samo Gospod, ne postoji slava osim Njegove, i koju On položi na svoja stvorenja. Stvorenje postoji da odražava Njegovu slavu, sve što nije za Njegovu slavu je greh, tama i smrt. Samo u proslavljanju Boga stvorenja mogu naći slavu. Ono što je Sin čovečiji učinio, da je sebe i ceo svoj život potpuno predao da proslavi Oca, nije ništa nego jednostavna obaveza svake otkupljene osobe, i Hristova nagrada će biti i njegova, takođe. Zato što je On sebe potpuno predao za Očevu slavu, Otac ga je krunisao slavom i čašću, predajući u Njegove ruke carstvo sa silom da traži ono što On želi i kao zastupnik da odgovori na naše molitve. Kada postanemo jedno sa Hristom u ovome, i kada je naša molitva deo života potpuno predanog Božijoj slavi, Spasitelj će biti u mogućnosti da proslavi Oca ispunjavanjem obećanja: „Što god zatražite, ja ću učiniti.“
Takav život, da je Božija slava naš jedini cilj, ne možemo steći bilo kakvim našim naporom. Samo u čoveku Hristu Isusu takav život je viđen, u Njemu treba da bude i pronađen za nas. Da, neka je blagosloven Gospod! Njegov život je naš život, On je dao sebe za nas, On sâm je sada naš život. Otkrivenje, priznanje i odricanje sebe, svog traženja i samopouzdanja je neophodno, jer prisvaja mesto koje pripada Bogu, ali još uvek to nije nešto što možemo ostvariti u našoj snazi. U dolasku i prebivanju u srcu, prisutnošću i vladavinom našeg Gospoda Isusa koji je proslavio Oca na zemlji, i sada je proslavljen sa Njim, i odande On može proslaviti Njega u nama, to sam Isus dolazi koji može odagnati sve samoproslavljanje i dati nam umesto toga Njegov život i Duh koji proslavlja Boga. Isus je taj koji čežne da proslavi Oca u saslušanju naših moltivi, koji će nas i učiti da živimo i molimo za slavu Božiju.
Koji motiv, kakva sila postoji koja može podstaći naša nemarna srca da se predaju našem Gospodu da to učini u nama? Sigurno, ništa nije više potrebno od otkrivenja koliko je samo slavan i dostojan slave naš Otac! Neka naša vera uči da se u divljenju i obožavanju pokloni pred Njim, da samo Njemu pripišemo carstvo, silu i slavu, da se predamo da prebivamo u Njegovom svetlu, koji je uvek blagosloven i pun ljubavi. Sigurno, mi ćemo biti uzbuđeni da kažemo: „Samo Njemu neka je slava“, i gledaćemo našeg Gospoda Isusa sa novim intenzitetom čežnje za životom koji odbija da vidi ili traži nešto osim Božije slave. Kada postoji samo mala molitva koja nije odgovorena, Otac nije proslavljen. To je dužnost, za slavu Božiju, da tako živimo i molimo da naša molitva može biti odgovorena. Zato, radi slave Božije naučimo da se dobro molimo.
Kako je ponižavajuća misao da često postoji žarka molitva za dete ili prijatelja, posao ili krug, u kojoj je misao o našoj radosti ili zadovoljstvu daleko jača nego čežnja za Božijom slavom. Nije čudno da ima toliko mnogo neodgovorenih molitvi. U tome se nalazi tajna. Bog neće biti proslavljen kada Njegova slava nije naš cilj. Onaj koji želi da moli molitvu vere, treba sebe potpuno da preda da živi tako da Otac u svim stvarima može da se proslavi u njemu. Ovo mora biti naš cilj, bez toga neće biti molitve vere. „Kako vi možete verovati“, rekao je Isus „kada primate slavu jedan od drugoga a slavu jedinoga Boga ne tražite?“ Sve traženje naše lične slave pred ljudima onemogućava veru. Duboko, intenzivno požrtvovanje da odustanemo od sopstvene slave i tražimo samo slavu Božiju, to probuđuje duhovnu osetljivost Božanskog, a to je vera. Predanje Bogu i traženje Njegove slave, i očekivanje da će On pokazati svoju slavu u saslušanju nas su jedno u korenu: onaj koji traži Božiju slavu, on i samo on će je videti u odgovoru na njegovu molitvu.
I opet se pitamo, kako ćemo to postići? Počnimo sa priznanjem. Koliko malo je slava Božija bila naša strast, koliko su malo naši životi i naše molitve bile pune toga. Koliko malo smo živeli nalik Sinu, u zajedništvu sa Njim za Boga i samo za Njegovu slavu. Uzmimo vreme dok nam Sveti Duh to ne otkrije, da vidmo koliko nam je to nedostajalo. Prava svesnost i priznanje greha su siguran put ka oslobođenju.
I onda uperimo pogled na Isusa. U Njemu možemo videti kojom smrću možemo proslaviti Boga. U smrti On je proslavio Njega, kroz smrt je bio proslavljen sa Njim. Umiranjem sebi i življenjem Bogu možemo proslaviti Njega. I ovo – ta smrt sebi, taj život za slavu Božiju Isus daje i živi u svakom onom koji se pouzda u Njega za to. Neka ne bude ništa manje od toga – čežnja, odluka da živimo samo za Očevu slavu kao što je Hristos, prihvatanje Njega sa Njegovim životom i snagom da to učini u nama, radosno uverenje da možemo živeti za slavu Božiju zato što Hristos živi u nama, neka to bude duh našeg svakodnevnog života. Isus nam osigurava da možemo živeti ovo, Sveti Duh je dat i čeka da učini to našim iskustvom, samo ako ćemo mu dozvoliti i pouzdati se u Njega za to. O, neka ne odustanemo kroz neveru, nego sa pouzdanjem uzmimo to kao naš slogan – sve za slavu Božiju! Otac prihvata volju, žrtva mu je ugodna, Sveti Duh će nas zapečatiti svesnošću da živimo za Boga i Njegovu slavu.
I kakav će onda tihi mir i sila biti u našim molitvama, kao što sami znamo Njegovom blagodaću, u savršenom skladu sa Njim koji nam je obećao da će učiniti što tražimo: „da se proslavi Otac u Sinu.“ Celim bićem svesno predani vođstvu Reči i Duha naše čežnje više neće biti naše nego Njegove, čiji je krajnji cilj slava Božija. Sve većom slobodom ćemo biti u stanju da u molitvi kažemo: „Oče! Ti znaš da mi to tražimo samo za Tvoju slavu.“ Odgovori na molitvu, umesto da budu kao planina na koju se ne možemo popeti će nam samo dati veće pouzdanje da ćemo biti saslušani, zato što smo videli da molitva nema veće lepote i blaženstva od ovoga – da proslavi Oca. Dragocena privilegija molitve će postati dvostruko dragocena zato što nas dovodi u savršeno jedinstvo sa Ljubljenim Sinom, u predivnom partnerstvu On poručuje: „Tražite i Ja ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu.“
“GOSPODE, NAUČI NAS DA SE MOLIMO!”
Molitva
Blagosloveni Gospode Isuse! Dolazim ponovo ka Tebi. Svaka lekcija koju mi daješ me sve dublje presvedočava koliko malo znam da se ispravno molim. Ali svaka lekcija me takođe i inspiriše nadom da ćeš me Ti učiti. Ti ćeš me učiti ne samo da saznam kako molitva treba da izgleda, nego da zaista naučim da se molim kao što bih trebao. O moj Gospode! Gledam sa smelošću na Tebe, Velikog Zastupnika, koji se moliš i čuješ molitve samo da Otac bude proslavljen, da me učiš da živim i molim za slavu Božiju.
Spasitelju! Predajem se Tebi iznova. Biću ništa. Ja sam dao sebe u smrt, kao već razapetog sa Tobom. Kroz delovanje Duha sam usmrćen, Tvoj život i Tvoja ljubav od Oca su me zaposeli. Nove čežnje počinju da ispunjavaju moju dušu, da svaki dan, svaki čaš, u svakoj molitvi da mi Očeva slava bude sve. O moj Gospode! Ja sam u Tvojoj školi da naučim to, uči me tome. Bože slave, Oče slave, moj Bože i moj Oče, prihvati želju deteta koje je videlo da je Tvoja slava zaista jedino za čega je vredno živeti. O, Gospode! Pokaži mi Svoju slavu, neka me zaseni. Neka ispuni hram mog srca. Neka živim u tvojoj slavi kako je otkrivena u Hristu. I Ti sâm ispuni u meni svoje zadovoljstvo, da Tvoje dete pronađe svoju slavu u traženju slave svog Oca. Amin!