DVADESET PRVA LEKCIJA

“Ako ostanete u meni i moje reči ostanu u vama, ištite što god hoćete i biće vam” – Jovan 15:7.

U svim Božijim odnosima sa nama, obećanje i njegovi uslovi su nerazdvojni. Ako ispunimo uslove, On ispunjava obećanje. Ono što će On biti prema nama zavisi od toga šta smo mi spremni da budemo prema Njemu. “Približite se Bogu i On će se približiti vama.” I tako u molitvi neograničenog obećanja “Ištite što god hoćete” postoji jedan jednostavan i prirodan uslov, “Ako ostanete u meni.” Hristos je taj koga Otac uvek sluša, Bog je u Hristu i može se dosegnuti samo u Njemu; biti U NJEMU je put da naše molitve budu saslušane; potpunim ostajanjem u Njemu imamo pravo da tražimo što god hoćemo i obećanje je da će nam to biti učinjeno.

Kada uporedimo ovo obećanje sa iskustvima većine vernika, iznenađeni smo groznim neslaganjem. Ko može izbrojati bezbrojne molitve koje se podižu i ne bivaju odgovorene? Uzrok mora biti ili da mi nismo ispunili uslov, ili da Bog nije ispunio obećanje. Vernici nisu spremni da priznaju ni jedno ni drugo i stoga su osmislili način bekstva iz dileme. Obećanju su dodali kvalifikacionu klauzulu koju naš Spasitelj nije spomenuo – ako bude Božija volja, i tako održavaju i Božiji i svoj integritet. O, da su samo prihvatili i držali obećanje baš onako kako je zapisano, pouzdavajući se da će Hristos odbraniti svoju istinu, kako bi ih Božiji Duh doveo do mesta da vide božansku ispravnost takvog obećanja za one koji zaista ostaju u Hristu, u onom smislu u kome je On to naznačio, i da priznaju da je neuspeh u ispunjavanju uslova dovoljno objašnjenje za neodgovorenu molitvu. I kako bi tada Sveti Duh učinio da naša slabost u molitvi postane jedan od najmoćnijih motiva koji nas požuruje da otkrijemo tajnu i dobijemo blagoslov potpunog ostajanja u Hristu.

“Ako ostanete u meni.” Kako hrišćanin raste u blagodati i poznanju Gospoda Isusa, on se često iznenadi kako mu i reči Božije dolaze sa novim i dubljim značenjem nego ranije. On se može osvrnuti na dan kada su mu se neke Božije Reči otvorile i kada se radovao u blagoslovu koji je našao u tome. Nakon određenog vremena, neko dublje iskustvo mu je dalo novo značenje, a to je bilo na takav način kao da nikada ranije to nije video. I još jednom, kako je napredovao u hrišćanskom životu, ista reč je ponovo stala pred njim kao velika tajna, dok ga Sveti Duh nije iznova odveo još dublje u Njegovu Božansku puninu. Jedna od tih stalno rastućih, nikad iscrpljujućih reči koje nam korak po korak otvaraju puninu Božanskog života jeste Gospodnja dragocena Reč: “Ostanite u meni.” Kao što veza loze sa čokotom uvek raste i nikada ne prekida svoje uvećanje, tako je naše ostajanje u Hristu životni proces u kome nas Božanski život uzima sve punije i potpunije u svoj posed. Mlad i slab vernik može zaista da ostaje u Hristu u skladu sa merom svog svetla; onaj koji dosegne dalje do potpunog ostajanja, u onom smislu u kojem je Gospod Isus razumeo ove reči, jeste onaj koji nasleđuje sva obećanja u vezi sa tim.

U rastućem životu ostajanja u Hristu, prvi nivo se tiče vere. Dok vernik vidi da se, pored svih njegovih slabosti, zapovest zaista odnosi na njega, njegov veliki cilj je, budući da zna da je u Hristu, jednostavno da veruje da je od sada, bez obzira na neveru i neuspeh, ostajenje u Hristu njegova neposredna dužnost, a blagoslov u granicama njegovog dosega. On je naročito zahvaćen ljubavlju i silom i vernošću Spasitelja: on oseća svoju jednu potrebu da bude verujuć.

To se ne dešava mnogo ranije nego što vidi da je još nešto potrebno. Poslušnost i vera moraju da idu zajedno. Ne kao da se veri koju ima mora dodati poslušnost, nego da se vera mora manifestovati u poslušnosti. Vera je poslušnost u kući i gledanje na Gospoda: poslušnost je vera koja izlazi iz kuće da čini Njegovu volju. On vidi da je zaokupljeniji privilegijom i blagoslovima tog ostajanja, nego dužnostima koje to ostajanje zahteva i plodom koje donosi. Bilo je mnogo sebe i mnogo samovolje koja je bila nezapažena ili tolerisana: dok je učenik mlad i slab, on je mogao da uživa u verovanju, ali da mir ide od njega; u praktičnoj poslušnosti to ostajanje se mora održavati: “Ako zapovesti moje držite, ostaćete u ljubavi mojoj.” Kao i ranije, njegov veliki cilj je bio da kroz um, i istinu koje se uhvatio, dozvoli srcu da počiva u Hristu i Njegovim obećanjima; tako da je sada, u ovoj fazi, glavni napor da se njegova volja ujedini sa voljom njegovog Gospoda, a srce i život da se u potpunosti dovedu pod Njegovu vladavinu.

Pa ipak, kao da opet nešto nedostaje. Volja i srce su na Hristovoj strani, on sluša i voli svog Gospoda. Međutim, zašto ipak telesna priroda ima toliko mnogo snage, da spontana kretanja i emocije najdubljeg bića nisu ono što bi trebalo da budu? Volja ne odobri ili dozvoli, ali ovde je u pitanju oblast izvan kontrole volje. Takođe, čak i kada ne postoji toliko mnogo toga što je učinjeno koje se može osuditi, zašto toliko propusta, nedostatka te lepote svetosti, revnosti ljubavi, te usaglašenosti Isusu i Njegovoj smrti u kojoj je nestalo samovolje, a koje se sigurno podrazumeva u tom ostajanju, kako je to Gospod Isus smatrao? Sigurno mora postojati nešto u našem ostajanju u Hristu i Hrista u nama, koje vernik nije iskusio.

To je tako. Vera i poslušnost su ništa drugo do put blagoslova. Pre nego što nam je dao priču o čokotu i lozama, Isus je vrlo jasno rekao šta je pun blagoslov kome vode vera i poslušnost. Tri puta je rekao: “Ako me volite, držite moje zapovesti” i govorio je o trostrukom blagoslovu kojim će krunisati takvu poslušnu ljubav. Sveti Duh će doći od Oca, Sin će se manifestovati; Otac i Sin će doći i nastaniti se. Dok naša vera raste u poslušnosti, a u poslušnosti i ljubavi celo naše biće izlazi i prilepljuje se Hristu, da se naš unutrašnji život otvori i formira kapacitet u okviru prijema života, duha proslavljenog Isusa, kao posebno i svesno sjedinjenje sa Hristom i sa Ocem. Reč se ispunila u nama: “U onaj dan poznaćete da sam ja u svom Ocu, i vi u meni, i ja u vama.” Mi razumemo kako, baš kao što je Hristos u Bogu i Bog u Hristu jedno, ne samo u volji i ljubavi, nego u identitetu prirode i života, jer oni postoje jedan u drugome, tako smo mi u Hristu i Hrist u nama, u sjedinjenju ne samo volje i ljubavi, nego i života i prirode.

Nakon što je Isus govorio da ćemo kroz Duha Svetoga znati da je On u Ocu i mi u Njemu i On u nama, On je rekao: “Ostanite u meni, i ja ću u vama. Prihvatite, dajte saglasnost da primate taj božanski život od sjedinjenja sa mnom, na osnovu koga, kako ostajete u meni, ja takođe ostajem u vama kao što ostajem u Ocu. Tako da je tvoj život moj i moj tvoj.” To je pravo ostajanje, zauzimanje pozicije u kojoj Hristos može doći i ostajati; tako ostajati u Njemu da duša odluta od svoje samovolje i shvati da je On zauzeo mesto i postao naš život. To je poput male dece koja nemaju brige i nalaze svoju sreću u pouzdavanju i poslušnosti ljubavi koja je sve učinila za njih.

Onima koji tako ostaju obećanje dolazi kao punopravno nasledstvo: ištite što god hoćete. Ne može biti drugačije. Hristos ih ima u punom posedu. Hristos obitava u njihovoj ljubavi, njihovoj volji, njihovom životu. Ne samo da je njihova volja predata; Hristos je tamo ušao i obitava u njoj i diše svojim Duhom. Onaj koga Otac uvek sluša, moli se u njima, oni se mole u Njemu: ono što ištu biće im.

Voljeni verniče! Hajde da priznamo da pošto ne ostajemo u Hristu onako kako bi On želeo, Crkva je toliko nemoćna u prisustvu neverstva, svetovnosti i neznaboštva, a u svemu tome Gospod je u stanju da je načini više nego pobednikom. Hajde da verujemo da On zaista ozbiljno smatra ono što obećava i prihvatimo osudu i priznanje koje se podrazumeva.

Ali, ne budimo obeshrabreni! Ostajanje loze na Čokotu je život neprestanog rasta. Ostajanje na koje je Isus mislio jeste u našem dosegu, jer On živi da nam to dâ. Hajde da budemo spremni da sve smatramo gubitkom i kažemo: “Ne da sam već dostigao, nego teram ne bih li dostigao onoga koji me je dostigao, Isusa Hrista.” Nemojmo biti toliko okupirani ostajanjem, kao Njim sa kim nas ostajenje povezuje i Njegovom puninom. Neka se u Njemu, celom Hristu, u Njegovoj poslušnosti i poniženju, u Njegovoj slavi i sili, naša duša pokreće i deluje; On sâm će ispuniti Njegovo obećanje u nama.

I onda dok ostajemo i uzrastamo u puno ostajanje, hajde da iskoristimo svoje pravo, volju da uđemo u svu Božiju volju. Slušajući šta ta volja zapoveda, hajde da ispovedimo ono što obećava. Hajde da se predamo učenju Svetog Duha da pokaže svakome od nas, u skladu sa rastom i merom, šta je volja Božija koju možemo ispovedati u molitvi. I hajde da se ne zadovoljimo ničim manjim od ličnog iskustva koje nam je Isus dao kada je rekao: ‘Ako ostanete u meni, ištite što god hoćete i biće vam.’

“Gospode, nauči nas da se molimo.”

Molitva:

Voljeni Gospode! Nauči me da iznova prihvatim ovo obećanje u svoj njegovoj jednostavnosti, i da budem siguran da jedino merilo Tvog svetog davanja jeste naše sveto iskanje. Gospode! Neka svaka reč ovog Tvog obećanja biti ponovo oživi i osnaži moju dušu.

Ti si rekao: “Ostanite u meni!” O moj Gospodaru, moj živote, moje Sve, ostajem u Tebi. Daj mi da uzrastem u sve Tvoje punine. To nije napor vere koji se bori da se drži Tebe, nije čak ni odmor vere koja se pouzdaje u Tebe da me čuvaš; to nije poslušnost volje, niti držanje zapovesti, nego to si Ti koji živiš u meni i u Ocu, koji me možeš zadovoljiti. To si Ti, moj Gospode, ne mnogo ispred ili iznad mene, nego jedno sa mnom, i ostaješ u meni; to je ono što mi treba, to je ono što tražim. To je ono za čega se u Tebe pouzdajem.

Ti si rekao: “Ištite što god hoćete!” Gospode! Ja znam da život potpunog, dubokog ostajanja će tako obnoviti i posvetiti i ojačati volju da ću imati svetlo i slobodu da tažim velike stvari. Gospode! Neka moja volja, mrtva u Tvojoj smrti, živa u Tvom životu, bude hrabra i prostrana u svojim zahtevima.

Ti si rekao: “I biće vam!” O, Ti koji si Amin, verni i istiniti svedok, daj mi radosno poverenje u Tebe da ćeš učiniti ovu reč još divnije istinitom za mene nego ikada, jer što u srce čovečije nije došlo, ono je Bog pripremio za one koji Ga ljube. Amin.

NAPOMENA:

Što se tiče promišljenog poređenja onoga što uglavnom nalazimo u knjigama ili propovedima o molitvi i učenju Gospoda Isusa, pronaćićemo jednu veliku razliku: značaj odgovora na molitvu nikako nije isti. U prvim nalazimo mnogo o blagoslovu molitve kao duhovne vežbe, čak i ako ne bude odgovora, i o razlozima zašto treba da budemo zadovoljni bez odgovora. Zajedništvo sa Bogom treba da nam predstavlja nešto više nego dar koji tražimo; samo Božija mudrost zna šta je najbolje, Bog može darovati nešto bolje nego što zadržava da dâ. Iako ovo učenje izgleda vrlo visoko i duhovno, značajno je da to nema nikakve veze sa našim Gospodom. Što se pažljivije okupljamo oko onoga što je On govorio o molitvi, postaje jasnije da je On želeo da o molitvi mislimo jednostavno kao o sredstvu za postizanje cilja i da odgovor bude dokaz da smo mi i naša molitva prihvatljivi kod Oca na nebu. To ne znači da je Hristos želeo da nas uči da darove cenimo više od zajedništva i naklonosti Oca. Nikako. Zapravo, odgovor je znak Njegove naklonosti i realnosti našeg zajedništva sa Njim. ‘Danas sluga tvoj zna da je našao milost u tvojim očima, moj gospodaru kralju, kad je kralj ispunio molbu svoga sluge.”

Život obeležen dnevnim odgovorima na molitvu jeste dokaz naše duhovne zrelosti, da smo zaista stekli istinsko ostajanje u Hristu, da je naša volja zaista jedno sa voljom Božijom, da je naša vera izrasla u jačini da vidi i uzme ono što je Bog pripremio za nas, da nas je Hristovo ime i Njegova priroda uzela u pun posed, i da smo bili smatrani sposobnima da zauzmemo mesto među onima koje je Bog priznaje u Njegovim savetima, prema čijim molitvama On vlada svetom. To su oni u kojima se nešto od čovekovog prvobitnog dostojanstva obnovilo, u kojima se, dok ostaju u Hristu, Njegova sila kao sve-preovlađujući Zastupnik može manifestovati, u kojima se Njegova slava pokazuje. Molitva je veoma blagoslovena, odgovor je još blagosloveniji, kao odgovor od Oca da je naša molitva, naša vera, naša volja zaista kao što On želi da budu.

Stavljam ove primedbe sa jednom željom da moje čitaoce povedem da sastave sve što je Hristos govorio o molitvi, i da se predaju punom utisku istine kada je molitva ono što bi trebalo da bude, odnosno kada smo mi ono što bi trebalo da budemo, ostajući u Hristu, odgovor se mora očekivati. To će nas izvući iz tih utočišta gde smo se tešili neodgovorenim molitvama. To će nam otkriti mesto sile za koje je Hristos odredio svoju Crkvu, a koje ona tako malo zauzima. To će otkriti groznu slabost našeg duhovnog života kao uzrok našeg neznanja da se smelo molimo u Hristovo Ime. To će nas požurivati da silno ustanemo na život potpunog sjedinjenja sa Hristom, u život punine Duha, kao tajne delotvorne molitve. I to će nas tako odvesti da shvatimo naše odredište:

“U taj dan: Zaista, zaista kažem vam, ako što zaištete od Oca, On će vam dati u moje ime: ištite i primićete, da radost vaša bude ispunjena.” Molitva koja je stvarno, duhovno, u sjedinjenju sa Isusom, uvek biva odgovorena.