“Moje Reči u vama”
ili, Reč i molitva
“Ako ostanete u meni i moje reči ostanu u vama, ištite što god hoćete i biće vam” – Jovan 15:7.
Bitna veza između reči i molitve je jedna od najjednostavnijih i među prvim lekcijama hrišćanskog života. Kako je to novoobraćeni paganin složio: molim se — ja govorim mom Ocu; čitam — moj Otac govori meni. Pre molitve Božija reč me priprema za nju otkrivajući mi šta Otac želi da tražim. U molitvi Božija reč me osnažuje dajući mojoj veri njenu garanciju i njenu molbu. I nakon molitve Božija reč mi donosi odgovor na to što sam molio, jer u njoj mi Duh daje da čujem Očev glas. Molitva nije monolog nego dijalog. Božiji glas kao odgovor na moj je njen najvažniji deo. Slušanje Božijeg glasa je tajna tog uverenja da će On saslušati moj. ‘Prigni svoje uho i čuj;’ ‘Čujte me;’ ‘Slušajte moj glas;’ To su reči koje Bog govori čoveku kao i čovek Bogu. Njegovo slušanje će zavisiti od našeg. Kakav prijem Njegova reč nađe u meni, to će biti mera sile koju će moje reči imati kod Njega. Ono što Božija reč meni predstavlja, jeste test toga koliko mi sâm On znači, a tako i test čestitosti moje molitvene žudnje za Njim.
Na ovu vezu između Njegove reči i naše molitve Isus ukazuje kada kaže: “Ako ostanete u meni i moje reči ostanu u vama, ištite što god hoćete, i biće vam.” Duboka važnost ove istine postaje jasna ako primetimo drugi izraz kojoj je ovaj zauzeo mesto. Više nego jednom Isus je rekao: “Ostanite u meni i ja u vama.” Njegovo prebivanje u nama bilo je upotpunjenje i kruna našeg prebivanja u Njemu. Ali ovde, umesto “vi u meni i ja u vama,” On kaže: “Vi u meni i moje reči u vama.” Njegove reči koje ostaju su isto što i On sâm koji ostaje.
Kakav nam se pogled otvara ovde po pitanju kakvo mesto Božije reči u Hristu treba da imaju u našem duhovnom životu, i posebno u našoj molitvi. U ljudskim rečima čovek otkriva sebe. U svojim obećanjima on daje sebe, vezuje se za onoga koji prima njegovo obećanje. U svojim zapovestima on uspostavlja svoju volju, tražeći da postavi sebe za gospodara onoga čiju poslušnost zahteva, da ga vodi i koristi kao da je on deo njega. Kroz naše reči duh ima zajedništvo sa duhom, duh jednog čoveka prelazi i prenosi se u drugog. Kroz čovečije reči, saslušane i prihvaćene, održane i poslušane, on se može udeliti u drugog. Ali sve ovo je u vrlo relativnom i ograničenom smislu.
Ali kad Bog, beskonačno biće, u kojem je sve život i sila, duh i istina, u najdubljem značenju reči, — kada Bog izgovori sebe u svojoj reči, On zaista daje SEBE, Njegovu Ljubav i Njegov Život, Njegovu Volju i Njegovu Silu, onima koji prime te reči, u poimanju koje nadilazi stvarnost. U svakom obećanju On stavlja Sebe u našu vlast da Ga držimo i posedujemo. U svakoj zapovesti On stavlja Sebe u našu vlast da sa Njim delimo Njegovu volju, Njegovu svetost, Njegovo savršenstvo. U Božijoj Reči Bog nam daje SEBE. Njegova Reč je ništa manje nego večni Sin, Hrist Isus. I tako su sve Hristove reči Božije reči, pune božanskog oživljavajućeg života i sile. “Reči koje sam vam govorio, Duh su i život su.”
Oni koji su izučavali gluvonemost mogu nam reći koliko sposobnost govora zavisi od sposobnosti slušanja i kako je gubitak sluha kod dece praćen i gubitkom govora. Ovo je istina u širem smislu: kako čujemo, tako govorimo. To je istina u najvišem smislu našeg ophođenja sa Bogom. Prineti molitvu — dati iskaz određenim željama i hvatati određena obećanja — jeste laka stvar i može biti naučena od čoveka ljudskom mudrošću. Ali moliti se u Duhu, govoriti reči koje dosežu i dodiruju Boga, koje pogađaju i utiču sile neviđenog sveta — takvo moljenje, takav govor, zavisi u potpunosti od našeg slušanja Božijeg glasa. Samo dok slušamo glas i jezik kojim Bog govori, i u rečima Božijim primimo Njegove misli, Njegov um, Njegov život u naše srce, mi ćemo učiti da govorimo glasom i jezikom koji Bog čuje. Uho učenika, buđeno jutro za jutrom, je ono što priprema jezik učenog, da govori sa Bogom i sa ljudima kako bi trebao (Isa. 50:4).
Ovo slušanje Božijeg glasa je nešto više nego misaono proučavanje Reči. Može postojati izučavanje i poznavanje Reči u kojem ima malo stvarnog zajedništva sa živim Bogom. Ali postoji i čitanje Reči u samoj prisutnosti Oca i pod vođstvom Duha, u kojem nam Reč dolazi u živoj sili od sâmog Boga. To je za nas sâm glas Oca, stvarno lično zajedništvo sa Njim. To je živi glas Božiji koji prodire u srce, koji donosi blagoslov i snagu i budi odgovor žive vere koja opet doseže Božije srce.
Od ovog slušanja glasa zavisi i sila da se posluša i da se veruje. Glavna stvar jeste, ne znati šta je Bog rekao da moramo učiniti, nego da sâm Bog govori to nama. Nije zakon taj, niti knjiga, nije znanje o tome šta je dobro, ono što proizvodi poslušnost, nego ličan uticaj Boga i Njegovog živog zajedništva. Pa čak i tako nije znanje toga šta je Bog obećao, nego prisutnost sâmog Boga kao davaoca obećanja, ono što budi veru i pouzdanje u molitvi. Samo u potpunoj prisutnosti Božijoj neposlušnost i nevera postaju nemogući.
“Ako ostanete u meni i moje reči ostanu u vama, ištite što god hoćete, i biće vam.” Vidimo šta to znači. U reči Spasitelj daje Sebe. Moramo imati reči u nama, uzete u našu volju i život, reprodukovane u našoj naravi i ponašanju. Moramo ih imati prebivajuće u nama. To znači da je naš ceo život jedna neprekidna izložba reči koje su u nama i ispunjavaju nas. Reči otkrivaju Hrista iznutra i naš život otkriva Njega od spolja. Kad Hristove reči prodru u sâmo naše srce, postanu naš život i utiču na naš život, tada će naše reči prodreti u Njegovo srce i uticati na Njega. Moja molitva zavisiće od mog života. Ono što su Božije reči meni i u meni, to će biti moje reči Bogu i u Bogu. Ako ja činim što Bog kaže, Bog će činiti što ja kažem.
Kako su dobro starozavetni sveci razumeli ovu vezu između Božijih reči i naših, i kako je zaista njima molitva bila ljubavni odgovor na ono što su čuli da Bog govori! Ako je reč bila obećanje, oni su računali na Boga da će učiniti kako je rekao. “Učini kako si rekao;” “Jer si Ti, Gospode, rekao;” “Prema Tvom obećanju;” “Prema Tvojoj reči;” U takvim izrazima oni su pokazali da je ono što je Bog rekao u obećanju bilo koren i život onoga što su oni izrekli u molitvi. Ako je reč bila zapovest, oni su jednostavno uradili kako je Gospod govorio: “Tako Avraam pođe po reči Gospodnjoj.” Njihov život bio je zajedništvo sa Bogom, razmena reči i misli. Ono što je Bog rekao oni su čuli i učinili; ono što su oni rekli Bog je čuo i učinio. U svakoj reči koju nam On kaže, ceo Hrist daje sebe da je ispuni za nas. Za svaku reč On traži ništa manje nego da mi damo celog čoveka da održimo tu reč, i da primimo njeno ispunjenje.
“Ako moje reči ostanu u vama.” Uslov je jednostavan i jasan. U Njegovim rečima Njegova volja je otkrivena. Dok reči ostaju u meni, Njegova volja vlada nada mnom, moja volja postaje prazna posuda koju Njegova volja ispunjava, voljno oruđe koje Njegova volja drži. On ispunjava moje unutrašnje biće. U tom vežbanju poslušnosti i vere moja volja postaje sve snažnija, i dovedena je u dublji unutrašnji sklad sa Njim. On joj može potpuno verovati da neće poželeti ništa osim onoga šta On želi. On se ne plaši dati obećanje, “Ako ostanete u meni i moje reči ostanu u vama, ištite što god hoćete, i biće vam.” Svima koji veruju ovo, i deluju prema tome, On će to doslovce učiniti istinitim.
Učenici Hristovi! Postaje nam sve jasnije da dok smo se izgovarali za naše neodgovorene molitve, za našu nemoć u molitvi, sa umišljenim pokoravanjem Božijoj mudrosti i volji, pravi razlog je bio taj da je naš slab život bio uzrok naših slabih molitvi. Ništa ne može učiniti čoveka jakim osim reči koje nam dolaze iz Božijih usta: po tome moramo živeti. Hristova reč, voljena, proživljena, ostajuća u nama, koja kroz poslušnost i delo postaje deo našeg bića, jeste ona koja nas čini da budemo jedno sa Hristom, koja nas duhovno osposobljava da dotaknemo, da se uhvatimo za Boga. Sve što je od sveta prolazi, a koji čini volju Božiju ostaje zauvek. O, hajde da prinesemo srce i život za Hristove reči, reči u kojima On uvek daje SEBE, ličnog i živog Spasitelja, i Njegovo obećanje biće naše bogato iskustvo: “Ako ostanete u meni i moje reči ostanu u vama, ištite što god hoćete, i biće vam.”
“GOSPODE, NAUČI NAS DA SE MOLIMO!”
Molitva
Blagosloveni Gospode! Tvoja lekcija ovoga dana mi je opet razotkrila moje bezumlje. Vidim zašto moje molitve nisu bile više verujuće i zadobijajuće. Bio sam više zauzet mojim pričanjem Tebi nego Tvojim govorom meni. Nisam razumeo da je tajna vere ovo: može postojati samo onoliko vere koliko Žive Reči prebiva u duši.
A Tvoja reč me je učila tako jasno: neka svaki čovek bude brz čuti, spor govoriti; neka tvoje srce ne bude brzo da izusti bilo šta pred Bogom. Gospode, nauči me kako samo kad je Tvoja reč uzeta u moj život i moje reči mogu biti uzete u Tvoje srce. Nauči me kako će Tvoja reč, ako bude životna snaga unutar mene, biti i životna snaga pred Tobom; šta su Tvoja usta izgovorila, Tvoja ruka će učiniti.
Gospode! Izbavi me od neobrezanog uha. Daj mi otvoreno uho učenika, buđeno jutro za jutrom da čujem Očev glas. Kao što si i Ti govorio samo ono što si čuo, neka moj govor bude eho Tvog govora meni. “Kad je Mojsije išao u Šator sastanka, da razgovara s Njim, čuo bi glas gde mu govori sa pomirilišta.” Gospode, neka i kod mene bude tako. Neka život i karakter koji nose jedan znak, da Tvoje reči prebivaju i prisutne su u njemu, budu priprema za potpuni blagoslov: “ištite što god hoćete, i biće vam.” Amin.