Želja za zajedništvom (4)

Ovo će biti poslednja poruka na temu zajedništva. Videli smo da naša radost mnogo zavisi od naše želje za zajedništvom sa braćom i sestrama. Takođe, videli smo da Sotona ne bira sredstva da bi postigao jedan cilj – da proizvede napetost i otuđenost u odnosima braće i sestara. Nastavljamo sa citiranjem iz propovedi brata Tibi Dirici.

Postoji jedna interesantna činjenica, o čemu bih rekao par reči, a to je da je Evropa podeljena na zapadnu i istočnu. Kada kažemo zapadni svet, to nas asocira na blagostanje i bogatstvo. Tamo su ljudi bogatiji, bolje zarađuju, viši je standard života, pa bi čovek automatski pomislio da su odmah i srećniji. Pa, verovatno misle da su srećniji, jer ne vidim da ima ljudi koji odlaze na istok, u niži standard života. Međutim, ne zaboravimo da i mi živimo u blagostanju. Dok ne treba da stojimo u redu za hleb i dok imamo dovoljno hrane svaki dan, onda živimo u blagostanju, ali ljudi uvek traže još više i uvek žele veće blagostanje. Nažalost, taj zapadni svet privlači i jako puno hrišćana. Nisam čuo da se neko preselio na zapad da bi bio misionar, da bi širio evanđelje, da bi se obratili lenji zapadni hrišćani, nego zato da bi imali još bolji materijalni status. I onda ode tamo i možda kupi veći auto ili postigne određene stvari, ima veći izbor hrane ili recimo kvalitetniju hranu nego ovde. Zatim se opet negde pojavi neki osećaj praznine u njegovom srcu. Nešto ipak nedostaje, nešto nije u redu. „Džabe sam ja ovde u blagostanju i bogatstvu!“ Jako je malo ljudi koji uviđaju to, a još manje onih koji priznaju da je taj osećaj praznine u njima zbog nedostatka zajedništva.

Što je neko društvo naprednije i što je privreda razvijenija, to je manje odnosa među ljudima. Komšija komšiju već ne poznaje. Nema odnosa među ljudima i čovek ne primećuje da je upao u takvu zamku da misli da ako postigne određeni nivo materijalnog statusa biće srećniji, a na kraju shvati da je postao još nesrećniji. Jer ako bi bio srećniji, onda bi se zaustavio. Svaki čovek bi se zaustavio na tom stepenu ako bi se stvarno zadovoljio, ali niko se ne zaustavi. Svako hoće više, više i više. Razboritiji čovek onda počne da razmišlja i kaže: „O, pa ja sam nešto ostavio u Rumuniji među drvećem čija su stabla lepo okrečena. Tamo smo nešto ostavili. Nešto je bilo drugačije.”

Šta je bilo drugačije? Odnosi. Kada su ljudi još mogli da popričaju jedan sa drugim, kada su imali reč jedan za drugoga, kada su još sedeli ispred kuća na klupama, kada su još travnjaci za fudbal na selu odjekivali glasovima dece. O čemu današnji svet priča? Svako se zatvori u svoju malu tehniku, u svoj mali svet. Koliko je dece u jednoj kući, toliko ima soba, toliko televizora, računara. Svako ima svoj mali svet. Čovek ni ne primeti da je sve nesrećniji i da mu je u životu sve veća pustoš.

Tako bi bilo dobro uzeti k srcu ono što apostol kaže. Jedini način da povratimo sreću jeste da opet nađemo zajedništvo – odnos jedan sa drugim. Prekinute niti opet da spojimo, iako to puno košta, jer možda treba da izbacimo neke stvari iz naših života koje prepoznajemo da su upropastile naše odnose. Ako je to internet, telefon ili bilo šta, televizija, onda to treba da učinimo. Nemojmo misliti da ćemo biti nesrećniji ako se oslobodimo tih stvari koje su nam prepreka da opet živimo u zajedništvu. Naši preci nisu bili nesrećniji ljudi pošto su imali manje finansija i živeli jednostavnije i neudobnije, već su bili srećniji jer je bilo odnosa i zajedništva.

Sotona se sada naveliko smeje celom hrišćanstvu, jer je uspeo dobro da prevari vernike. „Bićete srećni! Uspećete to! Tamo će biti interneta. Moći ćete da slušate propovedi koliko hoćete.“ Stvarno je internet pun i može se naći odgovor na mnoga pitanja. Sve može da se reši, ali samo zajedništvo nestaje i propada. To je tužna činjenica.

Kaže Isus: “Kada sve to vidite, podignite svoje glave, jer je blizu vaše izbavljenje.” Blizu je povratak Isusa Hrista i zbog toga što se upropašćuju zajedništva i odnosi. Hrišćanstvo i crkva nisu više toliko svetlo. Kaže Pismo da ako so obljutavi, onda već nema šta da se radi sa njom, izbacuje se napolje. Kada crkva postane nepogodna da bude svetlost sveta, tada će proći vek crkve. Gospod zna koliko još ima hrišćana koji sada pate poput ribe kada se izvadi iz vode. Isto tako pate hrišćani koji čeznu za zajedništvom, ali ga ne nalaze, jer ako nazovu svog brata i kažu: „Voleo bih da dođem kod tebe malo!“ „Ali joj, oprosti, toliko imam posla. Ne stižem…“, i kod njega niko nikad ne dođe.

Vernici koji jako vole Gospoda Isusa i svoju braću i sestre, vole i zajedništvo, ali sve manje ga nalaze i zato sada pate i od srca čekaju dolazak Isusa Hrista, zato što znajući ili ne znajući, negde u dubini našeg srca nalazi se saznanje da ćemo tamo imati upravo takvo zajedništvo za kojim naše srce stvarno čezne. Tome neće biti kraja. Tamo se nećemo umoriti i neće nam biti dosadno. Nećemo se ulenjiti, nego ćemo večno sa Gospodom Isusom, sa Svemogućim Bogom, i jedan sa drugim biti u večnom zajedništvu.