Strahote pakla

Doktrina o paklu je jedna od najzanemarenijih doktrina Pisma. Kada se danas spomene pakao, to se generalno ismejava, kao da je cela ideja o paklu toliko staromodna da samo naivni i neuki zaista veruju da takvo mesto zapravo postoji. To nije teško razumeti. Prirodni ljudi mrze ideju da su odgovorni za svoje živote svetom Bogu, zato što vole greh i ne žele da se odvoje od njega. Telesni um izlaže prigovor za prigovorom na ideju pakla, jer ne želi da se suoči sa realnošću pakla. Ljudi žive svoj život misleći da ako dovoljno dugo budu ignorisali problem, on će možda nestati. Čak i konzervativne verske vođe sada napadaju pakao. Neka ljudi rade što god hoće, ali lakomislene primedbe bezumnih neće ukloniti postojanje pakla.

Usred galame kojom se želi potisnuti postojanje pakla, oni koji veruju da je Biblija istina moraju ustati i progovoriti. Vaše razmatranje užasa pakla može biti jedna od najvažnijih stvari koju možete uraditi u ovom životu. “Ako se ko čuvši trubu ne uzme na um, i mač došavši pogubi ga, krv će njegova biti na njegovoj glavi“ (Jezekilj 33:4). Molim vas i preklinjem, uložite potrebno vreme da pročitate ovo poglavlje i knjigu do kraja.

Zašto treba da budemo toliko zabrinuti o paklu? Zašto da provodimo vreme čitajući o paklu? Postoji nekoliko razloga zašto se isplati da to uradite:

1) Slušanje o užasu pakla može da šokira tvoju savest i probudi te u tvojoj lažnoj sigurnosti.

2) Slušanje o paklu pomaže da odvrati ljude od činjenja greha. I pobožni i bezbožni su presvedočeni da ne greše kada se redovno podsećaju na užas pakla.

3) Slušanje o užasu pakla može da pomogne za probuđenje onih koji među nama misle da su spašeni jer veruju u Hrista i činjenice Evanđelja, ali koji nisu spašeni i koji su na putu u pakao, ali to ne znaju.

4) Propovedanje doktrine o paklu je podjednako korisno i za pobožne i za bezbožnike, kao što će to biti pokazano.

Zašto se ljudi ne plaše pakla? Izgleda da danas postoji pravi nedostatak straha od stvarnosti pakla. Ovo se odnosi i na one koji su u crkvi i na one koji su u svetu. Ljudi se ne plaše pakla. Zašto?

Ti se ne bi plašio lava ako je on samo nacrtan na slici na zidu. Zašto je to tako? Zato što je to samo slika. Ti znaš da to nije stvarnost. Ali ako bi bio ostavljen usamljen u džungli i onda se suočio licem u lice sa pravim lavom koji bi svirepo zarežao na tebe, bio bi prestravljen. Savest ljudi je u mnogome poput čoveka koji jedino vidi naslikanog lava. Mi slušamo o paklu u Bibliji. Znamo da je Gospod Isus govorio o paklu. Ustvari, Hristos je govorio o paklu više od bilo koga drugog u Svetom Pismu. Zašto ljudi ne veruju da je pakao stvaran? Zato što ne slušaju dovoljno o tome. Mi ne proučavamo ono što Pismo govori o paklu. Nije samo da verujemo ono što slušamo, nego takođe i ono što ne slušamo pomaže u formiranju našeg sistema verovanja. Samo Duh Božiji može predstaviti strahote pakla u našim srcima na takav način da ih vidimo žive pred nama. Doktrinu o paklu je Bog koristio za obraćenje grešnika više od bilo koje druge doktrine u Svetom Pismu. Dok čitate ovo poglavlje molite se da Sveti Duh zaista postavi pred vama pakao u njegovoj stvarnosti.

Neophodnost pakla

Većina onih koji se danas rugaju paklu verovatno to čine iz nekoliko razloga. Primarna želja kod njih jeste da slede svoje staze greha nemajući uznemirenu savest u vezi posledica svojih postupaka. Oni ne žele da čuju da ono što rade nije u redu. Oni ne žele da čuju da će njihov greh biti kažnjen. Mogu da čujem kako neko kaže: “Ali, zar nije večno mučenje u paklu u neskladu sa milostivim Bogom i Bogom punog ljubavi? Kako bi dobar Bog mogao zauvek kažnjavati ljude u paklu?” Nerazumevanje Božijeg karaktera i prirode greha lako može dovesti do takvih pitanja. Zašto je pakao potreban? Pogledajmo nekoliko razloga za neophodnost pakla.

1) Veliko zlo u grehu i svetost Božija. Probelm koji većina ljudi ima u razumevanju neophodnosti pakla povezan je sa nepotpunim i neadekvatnim razumevanjem kako je grozan greh i kako je Bog slavan. Mi ne vidimo koliko je veliko zlo u najmanjem grehu, niti razumemo Božiju svetost, Njegovu pravdu i Njegov gnjev. Ako smo videli greh kao najveće zlo u svetu i ako smo shvatili da je svaki greh odbacivanje Božije vladavine nad nama, poruga Njemu, udaranje našom pesnicom u Njegovo lice, i bacanje balege na Njega, mi bi počeli malo da razumevamo kako naš greh izgleda pred Bogom. Svaki put kada zgrešimo, mi ili postavljamo sebe, ili mazimo požudu u našim srcima kao rivala Bogu. Greh odbacuje Tvorca kao Boga i postavlja stvorenje na Njegovo mesto.

Ako bismo mogli da shvatimo Božiju svetost i šta znači biti svet, čist, savršen, pravedan i neokaljan od strane najmanjeg greha, mi bismo bolje shvatili zašto Bog toliko mrzi greh. Apsolutna svetost ne može da toleriše najmanji greh, “Tvoje oči su suviše čiste da odobre zlo, a ti ne možeš gledati zlo kao nešto odobravajuće“ (Avakum 1:13). Ako bismo mogli da razumemo slavnu svetost i čistotu Božiju i još više odvratnu prirodu greha, onda ne bi imali problem sa apsolutnom neophodnošću pakla.

“Srce je prevarno više od svega i očajnički bolesno; ko može da ga razume?” (Jeremija 17:9). Ljudsko srce je bolesno. Ljudsko srce je opako. Ljudsko srce je varljivo. Korupcija u srcu nas izaziva da budemo prevareni u vezi strahote greha, kao i u vezi mnogih drugih stvari.

2) Bog je beskonačno biće. Moramo posmatrati Božijim očima da bismo razumeli kakav je zaista naš greh. Bog je beskonačno, večno biće. Svako delo greha je počinjeno protiv beskonačnog, svetog Boga. U svakom činu greha mi svrgavamo Boga sa trona i sebe postavljamo iznad Njega. U svakom grehu postoji ovo pitanje: “Čija volja sada treba da se sprovede, Božija volja ili čovekova?” Čovek koji je rukovođen grehom postavlja svoju volju iznad Gospoda i tako šuta Boga kao prljavštinu pod njegovim nogama. Jedno delo greha učinjeno protiv svetog, beskonačnog Boga zaslužuje beskrajnu kaznu. Beskonačno je zlo uvrediti beskonačnog Boga samo jednom.

3) Božanska pravda. Čak samo jedan greh protiv Boga je poziv da Bog odbrani svoje ime i svoju pravdu kažnjavajući ga u potpunusti koliko zaslužuje. Bog može i hoće dokazati svoju pravdu. On obećava da će to učiniti u Rimljanima 12:19 gde kaže, “ostavite prostor gnjevu Božijem, jer je napisano: ‘Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod.” Jedan od najvećih propovednika koji je ikada živeo, Džonatan Edvards, napisao je: “Slava Božija je najveće dobro, to je ono što je glavni cilj stvaranja, ona je značajnija nego bilo šta drugo, a ovo je jedan od načina u kojem će Bog proslaviti sebe, prilikom večne propasti bezbožnih ljudi On će proslaviti svoju pravdu. U tome će se On pojaviti kao pravedni upravitelj sveta. Osvetoljubiva pravda Božija će se pojaviti kao stroga, tačna, užasna i strašna, a samim tim i slavna.”

Opis pakla

Pakao je peć neugasive vatre, mesto večne kazne, gde će njegove žrtve biti mučene i u svojim telima i u svojim razumima u skladu sa njihovom grešnom prirodom, njihovim stvarnim učinjenim gresima, kao i količinom duhovnog svetla koje im je bilo dato, ali su ga odbili. Pakao je mesto odakle je povučena Božija milost i dobrota, a gde se Božiji gnjev pokazao kao zastrašujući, veliki oganj i ljudi zauvek žive sa neispunjenim požudama i željama u mukama.

U Mateju 13:47-50 Gospod Isus govori priču koja se odnosi na sud. U stihovima 49-50, Gospod opisuje sudbinu zlih: “Tako će biti na posletku veka, izići će anđeli i odlučiti zle od pravednih, i baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba.”

U ispitivanju ovih reči Gospoda Isusa prvo trebamo primetiti da je pakao opisan kao ognjena peć. Navuhodonosor je zagrejao peć sedam puta jače nego obično i ta peć je opisana kao “peć ognjena užarena“ (Danilo 3:23). Jovan Krstitelj je govorio o “ognju“ i Otkrivenje opisuje pakao kao “ognjeno jezero koje gori sumporom” (Otkrivenje 19:20). Možemo li zaista zamisliti užas o kojem ove reči govore? Zamislite da je svaki deo vašeg tela u vatri u isto vreme, tako da svako vlakno vašeg bića oseća intenzivnu muku /spanboravka u vatri. Koliko dugo bi mogli da izdržite takvu kaznu? Hristos nam kaže da će tamo biti “plač i škrgut zuba”. Izgubljeni će zavijati i škrgutati zubima izdržavajući najintenzivniji bol i patnju koju su ikada osetili dok ih plamen bude prožimao i konstantno palio svaki deo njihovog tela. I tamo neće biti olakšanja.

Džonatan Edvards grafičkim jezikom opisuje kako će izgledati vatra pakla: “Neki od vas su videli zgrade u plamenu; zamislite dakle sebe kako bi siromašno izgledali u pokušaju da se borite sa plamenom, ako bi bili usred tako velike i žestoke vatre. Često ste videli pauka ili nekog drugog štetnog insekta kada se ubaci u žestoku vatru, i primetili ste kako se odmah preda sili tog plamena. Bez velikog truda ili borbe protiv vatre, bez snage kojom bi se suprotstavio toj toploti, ili mogućnosti da pobegne od nje, on se odmah ispruži i preda; i vatra ga uzima u svoj posed i odjednom on postaje užaren. Evo je mala slika onoga što će biti u paklu, ako se ne pokajete i ne pribegnete Hristu. Ohrabrivati sebe da ćeš biti spreman da snosiš paklene muke je slično tome kao kada bi se crv koji treba da bude bačen u užarenu peć nadimao i ojačavao sebe u pripremi za borbu sa plamenom.”

Pakao je takođe opisan kao mesto tame. Gospod nam govori o gostu bez svadbene odeće koji je bačen “u tamu najkrajnju“ (Matej 22:13). Juda piše o onima u paklu “za koje je rezervisan mrak večne tame“ (Juda 13). Kristofer Lav kaže u njegovom delu “Užasi pakla” – “Mrak je grozan i ljudi su više skloni da se plaše u mraku nego na svetlu: pakao je stoga predstavljen tako groznim izrazom, kako bi učinio da srca ljudi zadrhte; ne samo tamom, nego mrakom tame.”

Pakao je upoređen sa Tofetom u Isaiji 30:33. Tofet je bilo mesto gde su idolopoklonici Jevreji žrtvovali svoju decu neznabožačkom bogu Molohu tako što su ih bacali u vatru. Na tom mestu se i danju i noću čulo vrištanje i zapomaganje, kao što se u paklu i danju i noću čuje vrištanje, zapomaganje i jauk.

Isaija govori o “dahu Gospodnjem kao potoku sumpora” koji će upaliti pakao. Postoji dobar dokaz iz Svetog Pisma da će sâm Bog biti vatra u paklu. Jevrejima 12:29 kaže: “Naš Bog je oganj koji spaljuje.” Bezbožni na zemlji u svom neznanju plešu od radosti kada čuju propovednika koji govori o ljubavi i milosti Božijoj, ali to im ništa neće koristiti ako se ne pokaju. Za njih će Bog biti oganj koji sve proždire. Jevrejima 10:30-31 upozorava: “Jer mi znamo ko je rekao, ‘Osveta je moja, ja ću se odužiti, i ponovo,`Gospod će suditi svom narodu.‘ Zastrašujuće je pasti u ruke Boga živoga.” Strašno je i grozno upasti u ruke Boga živoga! Grešniče, nećeš izbeći pakao. Bog će biti tvoj pakao i Njegov gnjev će te paliti i izlivati se na tebe dokle god On postoji. “Ko će razumeti moć Tvog gneva?” (Psalam 90:11). Pošto će sâm Bog biti vatra u paklu, nemoguće je rečima izraziti strahotu prokletih u paklu. “Nema razloga da sumnjamo da propovednici možda uveličavaju ovo pitanje više od onoga što zaista jeste, da možda to nije tako strašno i grozno kao što se predstavlja, i da se propovednici naprezaju u opisivanju pakla izvan samih njegovih granica. Imamo zapravo razlog za pretpostavku da je nakon što smo maksimalno rekli o tome, sve što smo rekli ili mislili samo je bleda senka realnosti.”

U Luki 16:19-26 Hristos nam govori o dva čoveka. Jedan od njih je bio bogat, a drugi siromašan (njegovo ime je bilo Lazar). Obojica su umrli. Siromašan čovek je sproveden od strane anđela na nebo, a bogataš je otišao u pakao. Bogat čovek nije otišao u pakao zato što je bio bogat, niti je siromašan čovek otišao na nebo jednostavno zato što je bio siromašan. Gospod nam pokazuje kroz ovaj kontrast da se naše okolnosti mogu drastično promeniti kada pređemo iz vremena u večnost. Ne treba da se zavaravamo da pošto se ovde Bog ne bavi sa nama oštro, to neće raditi posle smrti. Večno prebivalište obojice ljudi je rezultat stanja njihovih srca pred Bogom dok su bili na zemlji. Lazar je bio istinski sledbenik Boga. Bogataš nije. Želimo da pažljivo napomenemo ono što Sveto Pismo govori o bogatašu i njegovom stanju, jer iz toga možemo mnogo naučiti o paklu. Stihovi 23-24 nam ukazuju da je bogataš “u mukama”. Šta to znači biti “u mukama?” Ovo mučenje se odnosi i na mučenje tela i na mučenje duše. Kao što smo videli, tela ljudi biće mučena u ognjenoj peći. Svaki deo tela će osećati bol te vatre. Ljudi sa teškim bolovima u stomaku mogu biti u velikoj agoniji od samo toga, ali ovaj bol će biti daleko veći. Ponekad se kaže da smrt od raka uzrokuje ekstremne bolove u telu, ali bol pakla će biti daleko gori. Ako bi vaše telo bilo potlačeno sa mnogo različitih i bolnih bolesti u isto vreme, još uvek ne bi počeo da se približavaš bolu osuđenih u paklu.

Ljudska savest će se takođe mučiti u paklu. Savest je crv koji neće umirati. O tome Sveto Pismo govori (Marko 9:48; Isaija 66:24). Bogatašu je bilo rečeno da se opomene svog života. Ljudi će biti mučeni ekstremnim bolom, ali će takođe biti mučeni sopstvenim uspomenama. Oni će se setiti da su slušali o paklu i da su se rugali tome. Oni će se setiti da su bili upozoravani i da im je govoreno da se pokaju, ili da im je bilo govoreno da prihvatanje blagoslova neba bez pokoravanja Hristu kao Gospodu nije dovoljno za spasenje, ali da se nisu obazirali na ta upozorenja. Oni će biti mučeni time što će sa određene udaljenosti videti slavu neba (kao što je bogataš bio u stanju da vidi) znajući da će za celu večnost biti prokleti. Oni će biti mučeni neispunjenim željama i neispunjenim slastima (bogataš nije bio u stanju da primi čak ni kap vode da ohladi svoj jezik). Oni će biti mučeni znanjem da nikada neće izaći iz pakla (bogatašu je rečeno da ne može da pređe kod Lazara). Oni će biti mučeni plačem, vrištanjem i psovkama osuđenih oko njih. Najekstremnije muke koje čovek može da iskusi na zemlji biće kao ujed buve u odnosu na muke pakla.

Džonatan Edvards govori o ljudima koji nisu u stanju da pronađu ni trenutak olakšanja u paklu u svojoj besedi “Buduće kažnjavanje zlih” – “Niti će ikada moći da pronađu nešto što će im olakšati boravak u paklu. Oni nikada neće pronaći tamo neko mesto odmora; neki tajni ćošak koji će biti manje vreo od drugih, gde bi mogli malo da predahnu i da malo smanje ekstremitet svojih muka. Oni neće moći da pronađu neki hladan mlaz ili izvor, u bilo kojem delu tog sveta muke; ne, niti toliko kao što je kap vode za hlađenje svog jezika. Oni neće naći društvo koje bi im dalo ikakvu utehu ili učinilo i najmanje dobro. Oni neće naći mesto gde mogu da ostanu i odmore i uzmu dah na minut, jer će biti mučeni ognjem i sumporom, i oni neće imati odmor ni danju, ni noću u sve vekove.”

Večnost pakla

Najstrašniji aspekt pakla jeste njegova dužina ili trajanje. Pakao je večan. Pakao će trajati večno. Možete li razumeti večnost? Nema matematičke jednačine ili formule koja to može objasniti. Vaš um ne može zamisliti večnost, ali ona zbog toga nije ništa manje stvarna. Ovaj aspekt pakla samo treba da izazove ljude da urlaju u pokajanju. Nije iznenađujuće da su skeptici svih vekova napadali večnu prirodu pakla, zamenjujući doktrine kao što je uništenje zlih u njihovom mestu. Hajde da pogledamo Sveto Pismo i proverimo večnu prirodu pakla i da pokušamo da bolje razumemo večnost. Onda ćemo istražiti zašto pakao mora biti večan.

“I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok, i biće mučeni dan i noć va vek veka“ (Otkrivenje 20:10). Ovaj stih nam jasno daje do znanja koliko traje pakao. Pakao je va vek veka! Kako bi mogli da upotrebimo jači i sigurniji izraz? Ako je Duh Božiji želeo da saopšti ljudima večnu prirodu pakla, šta bi moglo bolje to da saopšti nego izraz “u sve vekove?” Pismo nema viši izraz koji koristi da označi večnost nego “va vek veka”, jer je to sâma fraza koja se koristi da nam kaže o večnom postojanju sâmog Boga, kao što kaže u Otkrivenju 4:9 – “Onome što sedi na prestolu, što živi va vek veka.“ Da li neko sumnja da će Bog živeti kroz svu večnost? Kako onda možeš da sumnjaš da pakao neće trajati svu večnost, kada se isti izraz koristi u oba stiha?

“Možemo samo malo zamisliti, ali da bismo pomogli vašem shvatanju, zamislite sebe da ste bačeni u vatrenu peć ili veliku peć gde će vaš bol i vrelina biti mnoga veća nego kada slučajno dodirnete vreo ugalj. Zamislite takođe da vaše telo treba da leži 15 minuta, užareno, a sve vreme puno živog osećaja; koji horor biste osećali prilikom ulaska u takvu peć i koliko dugo bi trajalo tih 15 minuta! I nakon što si izdržao jedan minut, kakvo bi bilo preopterećenje misliti da moraš da izdržiš još četrnaest minuta! Ali kakav će biti efekat na tvojoj duši ako znaš da moraš da ležiš tamo trpeći tu muku punih dvadeset četiri časa…godinu dana…hiljadu godina. O, kako bi onda tvoje srce potonulo ako bi saznao da moraš to da nosiš va vek veka i da nikada neće biti kraj, da nakon miliona i miliona godina tvoja muka nije ništa bliža kraju, i da nikada, nikada nećeš biti oslobođen! Ali, tvoja muka u paklu će biti neizmerno veća nego što ova ilustracija predstavlja.”

Hristos, opisujući veliki dan suda, govori o odvajanju zlih od pravednih koristeći ove reči: “I ovi će otići u večnu muku, a pravednici u život večni” (Matej 25:46). Da li postoji neko ko bi negirao da je nebo večno? Da li će život blaženih na nebu biti priveden kraju jednog dana? Naravno da ne. Ali, ista grčka reč se koristi ovde u ovom stihu gde govori o večnom životu pravednika i večnoj muci bezbožnika. Pakao će trajati onoliko dugo koliko i nebo.

U paklu će biti određeni različiti stepeni mučenja za ljude, kao što je prikazano u više stihova Pisma. Luka 12:47-48 kaže: “A onaj sluga koji zna volju svog gospodara i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj biće vrlo bijen, a koji ne zna po počini dela dostojna šibanja, dobiće, ali malo.” Hristos govori u Jevanđelju po Mateju 11:24: “Ipak vam kažem da će zemlji Sodomskoj biti lakše u dan strašnoga suda nego vama.” Stihovi u Mateju ukazuju na to da će ljudi u Kapernaumu dobiti veću kaznu na dan suda nego oni koji su živeli u Sodomu. Stihovi u Luci govore o razlici u sudu na osnovu količine primljenog svetla: neki će dobiti mnogo udaraca, a drugi malo.

Oni koji su počinili veće grehe od drugih ili više grehova nego drugi dobiće veću kaznu u paklu (Jovan 19:11). Religiozni licemeri, oni koji ispovedaju hrišćanstvo, a nisu pravi hrišćani, biće kažnjeni strožije od ostalih (Matej 23:14-15). Gospod je rekao o Judi Iskariotskom: “Bolje da se nije ni rodio” (Matej 26:24). Kako bi bilo koje od ovih stvari mogle da se kažu da su istina ako je uništenje ono šta čeka čoveka posle smrti? Prisustvo različitih stepena kazne ima smisla jedino u svetlu čovečije sposobnosti da svesno oseća muke. Da li bi se moglo reći za Judu da bi bilo bolje da se nikada nije rodio ako je uništenje sve što ga čeka? Uništenje onda nije nikakva kazna.

Svaki put kada nevernik greši on dodaje svojim mukama u paklu. Osoba koja dva puta više greši od druge koja ima slično svetlo, dva puta veća će biti njena kazna. Svaki dan u kojem grešnici nastavljaju da žive i dišu ovde na zemlji, bez pokajanja, oni dodaju svojim mukama u paklu. Rimljanima 2:5 nam kaže: “Ali, zbog svoje tvrdoglavosti i srca koje se ne kaje nagomilavaš sebi gnjev za dan gneva i otkrivenja pravednog suda Božijeg.” Gospod Isus je ohrabrio pravedne da radije sabiraju sebi blago na nebu nego na zemlji. Zli ljudi svaki dan povećavaju njihov budući gnjev i muke svojim kontinualnim grešenjem. Oni svakodnevno dodaju svojoj kazni. U paklu će ljudi želeti da se nikada nisu rodili.

Čarls Sperdžen je rekao: “U paklu nema nade. Oni čak nemaju nadu u smrt – nadu da će biti uništeni. Oni su zauvek, zauvek, zauvek izgubljeni. Na svim okovima u paklu je napisano “zauvek”. U plamenovima tamo bljeskaju reči “zauvek”. Iznad njihovih glava čitaju “zauvek”. Njihove oči su ogorčene i njihova srca su bolesna od misli da je to “zauvek”. Oh, ako bih mogao večeras da vam kažem da će pakao jednog dana izgoreti, i da će oni koji su izgubljeni moći da se spasu, bilo bi veliko slavlje u paklu na samu pomisao o tome, ali to ne može biti – jer to je “zauvek”. Oni su bačeni u tamu najkrajnju.”

Kristofer Lav koristi ilustraciju da bi pokušao da nam pomogne da razumemo šta večnost znači: “Pretpostavimo da su sve planine na zemlji od peska, i da još mnogo takvih planina dodajemo na njih sve dok ne stignu do neba, a da mala ptica treba da jednom u svakih hiljadu godina uzme jedno zrno peska sa te planine. Ne bi prošlo bezbroj godina pre nego što bi ta ogromna masa peska bila pojedena i odnešena, a ipak to vreme bi imalo svoj kraj i bila bi sreća za čoveka da pakao ne traje duže od tog vremena, ali čovečija mizerija u paklu jeste to što on neće imati nade da izađe odande nakon što je bio tamo milionima godina; njegove muke će biti večne, bez kraja, jer je Bog koji ga je osudio večan.”

Ranije smo pogledali neophodnost pakla ili zašto mora da postoji mesto kao što je pakao. Sada ćemo pogledati zašto pakao mora ne samo da postoji, nego zašto mora da postoji večno. Zbog čega je neophodno da pakao bude večan? Postoji nekoliko odgovora na ovo pitanje koje ćemo ukratko istražiti.

Prvi razlog koji ćemo posmatrati je spomenuo Kristofer Lav u upravo citiranom odlomku. Bog koji osuđuje ljude je večan Bog. “Na kraju, večnost pakla se zasniva na prirodi Božijoj.” Da li je Božija Reč večna? Da li je Božija priroda večna? Pismo nam govori: “Isus Hristos je isti juče i danas, i do veka“ (Jevrejima 13:8). “Njegova pravednost traje zauvek” (Psalam 111:3). “Reč Gospodnja ostaje doveka” (1.Pet.1:25). Ako je Božija Reč večna, ako je Bog u pravdi večan, ako je Bog večan, zašto onda ne bi trebao i Njegov gnjev da bude večan? Kao večno postojeći, sve Božije osobine su večne i nepromenjive; zato pakao, kao izražaj gnjeva Božijeg, mora biti večan.

Pakao mora biti večan, jer Božija pravda nikada ne bi mogla biti zadovoljena kaznom grešnika, bez obzira koliko dugo traje. Hristos o tome jasno kaže kada je govorio o poravnavanju sa svojim suparnikom pre nego što dođeš na sud, jer u suprotnom ćeš biti bačen u tamnicu i “Kažem ti, nećeš izaći odande, dok ne daš i poslednjeg dinara“ (Luka 12:59). Čovek ništa ne može da učini da bi platio za svoje grehe. Nikakva količina kazne u paklu, bez obzira koliko je duga, ne može otkupiti grehe. To je nemoguće; zato pakao mora biti večan.

Treće, pakao mora biti večan jer nam Sveto Pismo govori da crv koji izjeda savest ljudi u paklu nikada ne umire. “Jer crv njihov neće umreti i oganj njihov neće se ugasiti” (Isaija 66:24). Ako crv ne umire, onda i oni koje crv muči nikada neće umreti.

Na kraju, pakao će biti večan zato što će ljudi nastaviti da greše u paklu. Oni tamo povećavaju i sastavljaju svoju krivicu. Pakao je mesto gde ljudi koji se muče proklinju Boga, proklinju sebe, viču i vrište bogohulnim jezikom na svoje bližnje oko sebe. Zli ljudi će povećati jedni drugima muke dok budu optuživali, krivili i osuđivali jedni druge. Ljudi se neće kajati u paklu zato što se karakter grešnika ne menja. Oni ostaju grešnici. Ljudi će grešiti do večnosti i zato će ih Bog kažnjavati večno.

Primena za vernike i nevernike

Starozavetni proroci nas često upozoravaju na opasnost od pakla: “Ko od nas može da boravi u večnoj žegi?” (Isaija 33:14, KJV). “Ko će se održati pred Njegovim gnjevom? I ko može da izdrži jarost Njegovog gnjeva? Jarost se Njegova izliva kao oganj“ (Naum 1:6). Grešniče, da li si toliko arogantan da misliš da možeš da podneseš gnjev Božiji koji će se u punoj meri izliti na tebe? Možda misliš da pakao nije tako vreo i da ćeš moći da ga snosiš prilično dobro. Ako veruješ to, ti si više nego budala. Užasi pakla izazivaju drhtanje demona, a ti si toliko bezuman da budeš nepokrenut od tih strahota ili da ih činiš lakim?

Nemoj misliti da ćeš izbeći pakao samo zato što ideš u crkvu, ili veruješ u Boga, ili intelektualno veruješ u istine hrišćanstva. Većina onih koji širom sveta redovno pohađaju crkvu svake nedelje otićiće u pakao. Tomas Šepard, pastor i osnivač Univerziteta Harvard, napisao je: “Formalni profesori i telesni evanđelisti imaju nešto što je poput vere, tuge i iskrenog pokajanja, i poput dobrih želja, ali ipak oni nisu ništa drugo nego slike; oni varaju druge i sebe takođe … većina njih koji žive u crkvi će propasti.”

Vi koji ispovedate da ste hrišćani, a ne čitate mnogo Bibliju i malo se molite: kako ćete izbeći prokletstvo pakla? Vi koji niste posebno uznemireni malim gresima ili uzaludnim i prljavim mislima koje imate: da li ste spremni da idete u pakao? Vi koji mislite da se carstvo Božije sastoji u verbalnom ispovedanju Hrista ili intelektualnom verovanju da je Isus umro za vaše grehe, ali koji niste zabrinuti za življenje svetog, pobožnog života, i malo ili nimalo ne mislite o Bogu u toku nedelje: da li ste spremni da izdržavate muke pakla i danju i noću u sve vekove? Trebate biti bolji, jer ako su ove stvari istinite u vezi vas, vi idete pravo u pakao, ako se ne pokajete. Ne obmanjujte sebe! Hrišćanstvo se ne sastoji u rečima, ili pobožnim izjavama, ili samo u intelektualnim uverenjima, nego u novom srcu i novom životu koji je posvećen negrešenju i životu za slavu Božiju. Ako Bog nije promenio tvoje srce i život, još si u svojim gresima. Ako živiš u poznatoj neposlušnosti reči Božijoj i nezainteresovan si za to, nemaš pravo da smatraš da ideš u nebo: ti si na putu za pakao! Pokaj se od svih svojih greha i obrati se Isusu Hristu i predaj se Njemu kao Gospodu. Poslušajte reči Hristove: “Ako te oko tvoje sablažanjava, izvadi ga i baci od sebe, bolje ti je sa jednim okom u život ući, nego sa dva oka da te bace u pakao ognjeni.” (Matej 18:9). “Ništa manje od potpunog odricanja sebe, napuštanja najdražeg idola, i ostavljanja najnegovanije grešne navike – figurativno predstavljajući odsecanje desne ruke i vađenje desnog oka – jeste ono što On traži od svakog ko hoće da ima pravu zajednicu sa Njim.” Ali zapamtite, teškoća koja je uključena u napuštanje svega za Hrista je ništa u poređenju sa provođenjem večnosti u paklu.

Ne verujem da se iko može plašiti neba, ali verujem da mogu da se plaše od pakla, tako da bi mogli da počnu da traže Boga svim srcem i da se mole Hristu da se smiluje na njih. Ljudi stoje na ivici ponora pakla i spremni su da strmoglavo padnu u njega, a ipak su potpuno nesvesni da su u bilo kakvoj opasnosti. Ako slušanje o paklu može da nekako izazove nerazumne ljude da razmotre večne istine, onda je propovedanje o paklu zaista vredno. Bolje je videti pakao sada dok živiš, i prestraviti se od njega, nego da večno podnosiš pakao kada umreš.

Ne bih želeo da se više plašiš pakla od greha. Greh je tvoj stvarni neprijatelj. Greh je gori od pakla, jer je greh rodio pakao. Da li bi bio spreman da ideš u pakao za celu večnost u zamenu za uživanje malo zadovoljstva i strasti ovde na zemlji? Beži od greha! Beži od življenja za sebe i od samougađanja Isusu Hristu. Kada umreš biće kasno. Svaka prilika za pokajanje završava se smrću.

Ova doktrina je korisna za pobožne, kao i za bezbožnike. Doktrina o paklu treba da izazove strah Božiji u pravedniku. Pobožan strah je koristan na mnogo načina. Onaj ko ima Božiji strah u svom srcu ima veće poštovanje prema Božijim zapovestima. Onaj ko se istinski boji Boga ne plaši se ljudi i radije neće ugađati ljudima nego Bogu (Isaija 8:12-13). Ova doktrina treba da poveća tvoju vernost i radost u Hristu pošto si izbavljen od muke pakla, a takođe treba da poveća tvoju ljubav prema Hristu koji je pretrpeo gnjev Božiji na krstu umesto tebe.

Doktrina o paklu treba da probudi u tebi strah od greha. To bi trebalo da izaziva u nama da se plašimo čak i malih greha i da budemo pažljivi da priznamo i odreknemo se greha srca i takođe greha u našem životu misli. Neka te doktrina pakla čuva od praktikovanja greha.

Doktrina o paklu treba da pomogne pobožnima da budu strpljivi u svim spoljašnjim, privremenim nevoljama koje dolaze na njih. Bez obzira koliko su velike vaše nevolje na ovom svetu, one su daleko manje od muka pakla od čega je Gospod oslobodio pobožne. Možda ćete morati da se podvrgnete mukama na zemlji, ali imajte na umu da su one samo privremene i da ste oslobođeni od najvećih muka tako da se možete čak i radovati u vreme nevolje.

Ova doktrina je korisna da vas motiviše da govorite drugima Hristovu poruku. Eril Dejvis je napisao u svojoj knjizi “Gnjev Božiji”: “Večnost paklenog stradanja treba da nas učini revnosnijima i željenijima da govorimo ljudima o Onome koji ih jedino može spasiti. Da li zaziremo od proglašavanja ovih svečanih istina? Da li nam se misao o paklu ne sviđa? Zapamtite da će Bog biti proslavljen čak i kroz večne muke nevernika u paklu. Njegovo povređeno veličanstvo će biti odbranjeno … Ono što je primarno u Božijem cilju u izboru i odbacivanju ljudi jeste Njegova sopstvena slava, i pakao će takođe proslavljati pravdu, moć i gnjev Božiji kroz svu večnost. U međuvremenu naša odgovornost je da se molimo i radimo za spasenje grešnika pre nego što ih stigne tako grozna kazna.”

Ne mogu završiti bez konačne reči onima koji misle da su obraćeni, a nisu, a takođe i onima koji znaju da nisu obraćeni. Možete li zamisliti večnost? Zaustavite se sada i pokušajte da zamislite da se mučite neprestano, zauvek, bez kraja. Da li vas to ne plaši? Nikada nećete imati priliku za odmor, ni trenutak. Nikada ni kap vode da rashladite vaše isprženo grlo. Razmislite ponovo o tome koliko je večnost duga. Pokušajte da zamislite to: dan i noć, u sve vekove, goreti kao pauk u plamenoj peći. Kreštanje, urlanje, lelek, proklinjanje dana kada ste rođeni, i biti proklet od đavola i osuđenih duša oko vas večno. Sećanje, stalno sećanje kako ste upozoravani na zemlji i kako ste ignorisali ta upozorenja: samo-zadovoljni i samo-prevareni da je sve dobro u vezi vaše duše. Jovova žena mu je rekla da prokune Boga i umre. Ako se ne pokajete i ne pribegnete Isusu Hristu koji je vaša jedina nada, vi ćete večno proklinjati Boga, mučićete se Njegovoj prisutnosti u užasnoj punini Njegovog gnjeva i nikada neće umreti. Vi nikada nećete umreti. Vi nikada nećete umreti! Večnost je zauvek!