Obožavanje u duhu i istini

Prošli put smo razmišljali o Hristovoj poniznosti i videli smo našu veliku potrebu da svakodnevno učimo od Njegove poniznosti. Isus je rekao da ne postoji učenik koji je iznad svog učitelja. To znači da će naš život postajati veoma sličan Hristovom životu, ako smo zaista Njegovi učenici. Kako su ljudi postupali sa Njim, slično će postupati i sa nama. Takođe, mi ćemo postupati slično kako je Gospod Isus postupao.

Jedna od primetnih stvari u životu našeg Gospoda bila je činjenica da je bio prezren i odbačen od ljudi, naročito od religioznih ljudi tadašnjeg vremena. Ne samo da nije bio popularan, nego je bio predmet smetnje i “trn u oku” revnosnim sledbenicima starozavetnih spisa. Međutim, to Njemu nije bila prepreka da ih istinski voli i da im objavi istinu. U razgovoru sa Samarjankom, Gospod Isus je izjavio nešto što predstavlja osnovu molitve i obožavanja Boga koje praktikuju novozavetni vernici.

Sve što je bilo u starozavetnom dobu jeste samo senka i ilustracija onoga što danas u doba blagodati mi posedujemo u Isusu Hristu. Isus je stvarnost! On je došao da nam pokloni stvaran život. On je objasnio ko je Bog i kakav je Bog! On je živeo u potpunosti onako kako Bog želi da ljudi žive. On se molio onako kako Bog želi. On je bio prvi čovek koji je u punini obožavao svog Oca u duhu i istini!

Gospod Isus je živeo u neprekidnoj vezi i zajedništvu sa svojim Ocem. On je ličnim primerom pokazao šta znači obožavati u duhu i istini nebeskog Oca. I ne samo to, On je došao da nama otvori put za obožavanje Boga u duhu i istini. Iz tog razloga je važno da razumemo ove reči i zato želim da razmišljamo o tome šta znači moliti se u duhu i istini.

Isus je rekao Samarjanki da oni ne znaju čemu se mole (stih 22). To je istina za mnoge današnje vernike. Neuko moljenje i obožavanje ogleda se u tome da vernik u realnosti ne zna šta želi i traži od Boga. On možda koristi različite fraze i reči tokom svoje molitve, ali u njegovom srcu ne postoji stvarna težnja za Bogom, već samo rutinsko odrađivanje nečega što on smatra molitvom. Rezultat takvog moljenja jeste da nema Božijeg odgovora i očigledne potvrde Božijeg delovanja i prisutnosti u životu osobe.

Drugo, Isus je rekao da Jevreji znaju čemu se mole. Oni su imali tačnije poznanje Boga u odnosu na Samarjane i molili su se u skladu sa poznanjem Boga koje je bilo u njihovom umu. Danas postoji mnogo vernika koji imaju solidno intelektualno poznanje Boga pošto čitaju Bibliju, ali njihov molitveni život nije prevazišao tu “razumsku sferu”. Mnogo puta su naše molitve rezultat samo intelektualnog poznanja Boga i naše razumske svesnosti da nam treba nešto od Boga, a to ne potiče duboko od Duha koji je u nama. Ipak, Isus kaže da Otac traži i želi molitelje koji se mole u duhu i istini. Ono je prvenstveno duhovne prirode! Ovo naravno ne znači da nije potrebno da vernik koristi svoj razum kada se moli. Daleko od toga! Apostol Pavle piše Korinćanima i kaže: “Moliću se Bogu duhom, a moliću se i umom” (1.Kor.14:15).

Biblija kaže da je Bog Duh i da koji Mu se mole treba da mole duhom i istinom. Dakle, mora postojati sklad između nas i Boga. Bog je Duh i mi moramo biti u duhu. Moljenje i obožavanje Boga u duhu i istini nije ograničeno vremenom i prostorom, kao što sâm Bog nije ograničen vremenom i prostorom. Isus je spomenuo Samarjanki kako ljudi često misle da se ovde ili onde treba moliti Bogu. Danas su takođe mnogi vernici ubeđeni da je moljenje u crkvi ili mestu koje je predviđeno za okupljanje vernika nešto posebno dragoceno, do te mere da osećaju krivicu ako ne dođu na sastanak vernika, a tokom cele sedmice nemaju Boga u svojim mislima, a to ih ne zabrinjava. Isus kaže da je nastalo vreme kada nije važno mesto i vreme molitve! Bog je svugde prisutan i nije vezan za vreme i prostor, zato obožavanje Njega i molitva nije ograničena na zgradu ili neko vreme, nego je po prirodi duhovno, kao što je sâm Bog duhovan!

Andrew Murray u svojoj knjizi “Sa Hristom u školi molitve” kaže: “Koliko naše hrišćanstvo pati od toga da se ograničava na određeno vreme i mesto. Čovek koji želi da se iskreno moli u crkvi ili u sobi provodi veći deo sedmice ili dana u duhu koji je potpuno suprotan onom u kojem se molio. Njegovo obožavanje je bilo delo fiksnog mesta ili sata, a ne njegovog celog bića. Bog je Duh: On je večni i nepromenjivi, ono što On jeste, On je uvek i u istini. Stoga naše obožavanje mora biti tako u duhu i istini: obožavanje Njega mora biti duh našeg života, naš život mora biti obožavanje u duhu, kao što je Bog Duh.”

Ovo je velika istina! Mi smo crkva Boga živog zato što Duh Sveti živi u nama! Mi smo hram gde Bog prebiva. Zato naše obožavanje i moljenje treba da bude u duhu i istini, kao rezultat Božije stvarnosti u nama. Ono potiče od Duha koji je u nama, od sâmog Boga.

Obožavati Boga u istini ne znači činiti to samo u iskrenosti ili samo u skladu sa Božijom Rečju. Mi se možemo iskreno moliti i u potpunosti u skladu sa Božijom Rečju, a da to ne bude molitva u duhu i istini. Obožavanje u istini jeste stvarna, živa komunikacija između Oca koji je Duh, i deteta koje se moli u Duhu! To je zaista Božiji dar nama. Mi sami to nikako ne možemo da proizvedemo, ali Gospod je došao da nam da Svetog Duha i da nas osposobi da se molimo i obožavamo Boga u duhu i istini!

Pomozi nam Oče! Hvala Ti za Duha koji se moli za nas! Želimo Te obožavati u duhu i istini i hodati u neprekidnom zajedništvu sa Tobom. Amin.