Zac Poonen
Jedna od najvažnijih stvari koje je Isus učio u vezi komuniciranja sa Bogom…Znate, mi smo stvoreni da bi govorili Bogu i da bi slušali šta Bog govori nama! Ti ne bi voleo da imaš gluvonemo dete. Niko ne bi voleo da ima dete koje ne govori i koje ne može da čuje. Biblija kaže da smo stvoreni po Božijem obličju. Istu želju koju imamo za svoju decu kao očevi i majke ima i Bog, samo u mnogo većoj meri. On ne želi da ima gluvonemu decu koja ne mogu da čuju šta On kaže i koja Mu nikada ne govore. Da li si ti jedan od tih gluvonemih hrišćana koji nikada ne govore svom Ocu i koji nikada ne slušaju šta Otac ima da im kaže? Ako jesi, želim da kažem da si propustio veliku stvar hrišćanskog života. Bog nas ne prisiljava da Ga slušamo ili da Mu govorimo, baš kao što i mi ne prisiljavamo svoju decu da nam govore. Mi se radujemo kada su ona sama željna da pričaju sa nama.
Dakle, šta Biblija naziva molitvom? To nije ritual, to nije nešto što činimo formalno ponavljajući određene stvari Bogu i to za sigurno nije nešto kao mantra. Daleko od toga! Molitva je kao dete koje govori Ocu. Isus je rekao u Evanđelju po Mateju 6:5…On je govorio svojim učenicima kako treba da se mole, kako treba da komuniciraju sa Bogom. Rekao je: „Kada se molite, sadržaj vaše molitve nije toliko važna stvar koliko je važno stanje vašeg srca dok se molite.“ Zato Isus nije stavio akcenat na određene reči koje treba da se govore, nego je rekao: „Nipošto nemojte da se molite kao licemeri.“ Reč licemer znači glumac i vi znate da je glumac onaj koji se popne na binu i pretvara se da je nešto što u stvarnom životu zapravo nije. U stvarnom životu on može biti pijanica, ali na bini može glumiti svetog čoveka. I postoji mnogo takvih religioznih licemera. Njihova bina je skupština (mesto sastajanja ili hala) i kada dođu nedeljom na bogosluženje, oni su lepo obučeni za glumu, kao sveti ljudi. Cela stvar je drama. Oni se mole, propovedaju, rade toliko mnogo stvari, ali kada jednom siđu sa te bine (koja je crkva ili mesto sastajanja), opet postaju „svoji“ i žive istim starim životom kojim su živeli ranije. Baš kao kada bi otišao u kuću glumca i otkrio da se ne ponaša u svojoj kući isto kao na bini, ne bi bio iznenađen pošto znaš da je on tamo samo glumio, a ovde je stvarna osoba, upravo tako je i sa mnogim hrišćanima. U crkvi glume, pevaju pesme velike posvećenosti Bogu, koju ne pokazuju u svojim životima, a kada se vrate kući postaju stvarne osobe i takvu vrstu stvari Isus je najviše osuđivao!
Ti i ja bi mislili da su najveći gresi ubistvo, preljuba, krađa itd, ali Isus je postavio drugi greh iznad svih ovih, a to je licemerje, gluma, praviti se da si svet, a ustvari nisi. I ako čitate Isusovo učenje u Evanđeljima, primetićete da je On više osuđivao tu vrstu religiozne glume nego preljubu, ubistvo ili bilo šta drugo. Čitamo u Evanđeljima o ženama koje su bile preljubočinice, koje Isus nije osudio. One su se pokajale i Isus ih je spasao. Ubica koji je visio pored Isusa na krstu bio je spašen i otišao je u nebo zato što se pokajao. Nikada nećeš primetiti da Isus osuđuje ubice zato što oni već znaju da je to pogrešno i svi u svetu znaju da je to pogrešno. Ne da te stvari nisu greh, nego su toliko očigledne da svako zna da su pogrešne!
Zašto je Isus osuđivao licemere? Zato što su davali ljudima predstavu da su vrlo sveti, a nisu bili i to je ono što je Isus mrzio i na čega se gnušao i protiv čega je govorio. Nazvao je takve ljude zmijama i ljudima koji su spremni da idu u pakao! Dakle, koga je Isus najpre osudio za pakao? Ne ubice, prostitutke i lopove, nego licemere – (danas bi mogli da kažemo) ljude koji idu u crkvu i predsavljaju se kao veoma sveti ljudi, ali koji ne žive kući onako kako pričaju kada su u skupštini! I ovde Isus govori o licemerima, glumcima, i govori u vezi molitve. Dakle, On kaže svojim učeinicima: „Pre nego što vam kažem kako da se molite, prvo treba da naučite kako ne treba da se molite, jer ako je stav vašeg srca kao u licemera, iako kažete ispravne reči Bog vas neće čuti!“
Vidite, molitva je kao telefonski poziv. Kada pozoveš broj, sačekaš da osoba sa druge strane može da te čuje, to jest da podigne slušalicu. Hoćeš da budeš siguran da ona čuje i tek onda počinješ da govoriš. Isto tako, kada se molimo Bogu, a to je kada govorimo sa Bogom – to je isto kao telefonski razgovor. Prva stvar u vezi koje moraš biti siguran jeste da Bog sluša i da On može da te čuje, jer ako te On ne sluša, kakva je korist da govoriš? Kakva je korist da govoriš držeći telefonsku slušalicu, ako nema nikoga na drugoj strani telefonske linije? Da li ste razmišljali o tome? Da li ste ikada mislili da je molitva kao telefonski razgovor? U telefonskim razgovorima pričate sa ljudima, a u molitvi pričate sa Bogom. U telefonskom razgovoru slušate šta vam druga osoba govori, a u molitvi treba takođe da slušate šta Bog vama govori!
Za mnoge ljude molitva je samo pričanje, a obično to čak nije ni pričanje, to je samo traženje od Boga da ti da ovo, da ti da ono, da dâ tvojoj porodici ovo ili da dâ tvojoj porodici ono… to je to. Samo traženje, to je kao spisak za pazar. Znate, kada idete u market sa spiskom za pazar, a žena vam je rekla da kupite to, to i to. Dakle, vi odete Bogu i kažete: „Gospode, uradi to, uradi ovo, uradi ovo i ono.“ To nije zapravo molitva! Šta bi mislili o detetu koje želi da razgovara sa svojim ocem jedino kada hoće da nešto dobije od njega? „Sada mi kupi čokoladu, kupi mi ovo ili kupi mi ono, ili daj mi ovo“ i to je jedino vreme kada dete želi da govori sa svojim ocem. Da li bi bio srećan sa takvim detetom? Čim ti dete prilazi znaš da će nešto tražiti od tebe, njega ne interesuje nikakav drugi tip razgovora sa tobom. Nije zainteresovan da te sluša, samo želi da traži nešto od tebe i kada mu to daš on je srećan. Mnogi hrišćani su upravo takvi! I ja želim da kažem da baš kao što ti ne bi voleo da imaš takvo dete, Bog nije srećan sa svojom decom koja su takva!
Dakle, molitva je više od samog traženja. Molitva je komuniciranje, pričanje i slušanje Boga i uživanje našeg zajedničkog vremena sa Njim. Za mnoge ljude molitva je dosadna stvar zato što nisu razumeli šta je ustvari molitva. Dakle, ako uzmemo ozbiljno ovaj odlomak gde je Isus govorio, to može promeniti ceo naš život. Prva stvar koju je rekao jeste: „Nemoj glumiti! Kada dođeš da se moliš, nemoj da se moliš zbog toga da bi te drugi ljudi videli“, nego je rekao (Matej 6:6): „Kada se moliš Bogu, uđi u klet svoju i zatvorivši vrata svoja, pomoli se ocu svojemu koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.“
Dakle, On je rekao da prva stvar koju rade glumci (religiozni glumci) jeste da žele pokazati drugim ljudima kako su oni sveti, a jedan način na koji to rade jeste da stavljaju drugim ljudima do znanja da se oni puno mole. Da li ti stavljaš drugim ljudima do znanja da se moliš dugo? Da li govoriš puno o molitvi, pokušavajući da impresioniraš druge ljude da se puno moliš?
I kada se moliš javno, recimo na bogosluženju, postoje neki ljudi koji su toliko stidljivi da se nikada ne mole javno i to je jedan ekstrem, a drugi ekstrem su ljudi koji uvek žele da se javno mole dugim, dosadnim molitvama. Kome se oni mole? Oni se ne mole Bogu, oni se mole da bi impresionarali druge ljude na bogosluženju. Bilo bi dobro ako bi se pitao sledeći put, ili uvek kada se javno moliš, da li se isto tako moliš i u tajnosti. Na primer, pretpostavimo da se moliš javno: „O Bože, želim da se mnogi ljudi obrate i dobiju veru u Tebe u ovoj zemlji“ i moliš se za milione ljudi koji treba da čuju Evanđelje. Pitaj se da li imaš to isto breme molitve kada si sâm u svojoj sobi, ili se moliš za te stvari samo kada si na javnom bogosluženju da bi impresionirao druge ljude da si vrlo, vrlo duhovna osoba. To je gluma! Gluma je moljenje u prisustvu drugih kao da si dobio breme, a zapravo nemaš to breme u svom srcu! To može biti moljenje vrlo okićenim, impresivnim rečnikom, pokušavajući da pokažeš drugima kako si prineo odličnu molitvu, a Bog nije uopšte impresioniran. To su sfere u kojima se možemo moliti samo da bi ljudi čuli, i ako si tako radio…svi smo radili. Ako smo iskreni, svi treba da priznamo da smo to radili, ali kada dođemo kući sa takvog bogosluženja, moramo reći: „Gospode, oprosti mi. Zgrešio sam! Moja molitva je bila grešna molitva zato što sam je prineo ljudima. Molim te, oprosti mi.“ I ako to učinimo, primetićemo da sledeći put možemo da se molimo mnogo iskrenije Bogu!