Zac Poonen
Jedna od najvažnijih stvari u životu hrišćana jeste razgovor sa Bogom. Da li si nekada razmišljao o tome? Jedna od najvećih privilegija koje imamo jeste da možemo govoriti Bogu baš kao što govorimo bilo kojem čoveku, a takođe možemo čuti da i On nama govori.
Želimo nastaviti da razgledamo šta je Isus govorio i učio svoje učenike u vezi pričanja Bogu – što nazivamo molitvom, kumuniciranjem sa Bogom, pričanjem sa Njim! Prošle nedelje smo videli da najvažnija stvar u vezi molitve nisu reči, nego stav srca sa kojim prilazimo Bogu. I najvažnija stvar o kojoj je Isus govorio u vezi toga jeste da ne treba da glumimo. Ne treba da se molimo da bi impresionirali ljude!
Moramo tražiti čast ili od Boga ili od ljudi! Na primer, ako se moliš i daješ drugim ljudima do znanja da si veliki čovek molitve ili žena molitve i uvek govoriš o vremenu koje si proveo na molitvi itd…sate i dane koje si proveo u molitvi i postu i stvari poput toga, moguće je da nećeš dobiti nikakav odgovor na svoje molitve. Da li znaš to? Možeš se moliti i postiti danima, a ne dobiti nikakav odgovor od Boga na bilo koju od tih molitvi – ako si to činio da bi se pokazao pred ljudima, ako si nakon toga pričao drugima: „Znate, ja sam se molio i postio pred Bogom tri dana, ili sedam dana…“ Da li znate šta je Isus rekao u vezi toga u Mateju 6:5? On je rekao da su ti ljudi već primili svoju platu! Šta je njihova plata? Oni su želeli čast od ljudi – da su vrlo pobožni ljudi i žene. Oni su i dobili tu reputaciju od ljudi. Ljudi su počeli da misle da su oni vrlo pobožni ljudi i Isus kaže da je to ono što su želeli i da je to ono što su i dobili. Oni neće dobiti ništa od Boga! Dakle, sve te molitve i postovi bili su uzaludni.
E sada, sa druge strane postoji osoba koja nikom ne stavlja do znanja svoj molitveni život. Sve je u tajnosti! Ona zatvara vrata. Naravno, možda će žena ili neko od ukućana znati, ali ta osoba svim silama pokušava da to prikrije od što je moguće više ljudi i nikada ni sa kim ne priča o svom molitvenom životu. Ta osoba se moli Ocu u tajnosti. Ona ne dobija nikakvu platu od ljudi zato što niko ne zna o njenom moljenju, ali ona dobija potpunu platu od Boga zato što je Bog vidi u tajnosti.
Dragi prijatelju, moje pitanje je kojoj vrsti ljudi želiš da pripadaš? Da li želiš platu od ljudi (da imaš reputaciju da si pobožan čovek ili pobožna žena, ili čovek molitve ili žena molitve) ili želiš da Bog odobri tvoj život i odgovori na tvoje molitve i blagoslovi te! On će te blagosloviti javno. Ljudi će videti da je Božiji blagoslov u tvom životu i da si ti onaj koji se u tajnosti moli Bogu i da te Bog nagrađuje.
Dakle, to je prva stvar koju je Isus rekao u vezi molitve – On je rekao kako ne treba da se moliš! Ako je Isus rekao da je to opasnost broj jedan u vezi molitve, tada možemo biti prilično sigurni da je to stvar u vezi koje moramo biti najoprezniji! Znate, čovek je u osnovi religiozan i mnogo toga od svoje religije voli da pokaže drugima kako bi stekao reputaciju pred ljudima da je vrlo religiozna, sveta osoba. Jedan način na koji dobijemo tu reputaciju jeste da stavljamo drugim ljudima do znanja koliko se molimo, koliko postimo, koliko novca dajemo za Gospodnje delo ili koje žrtve smo učinili za Gospoda itd. Isus je rekao da budemo vrlo obazrivi da nikome ne govorimo o tim stvarima. Neka Bog vidi i to je dovoljno!
Druga stvar (koju ne treba da radimo) o kojoj je Isus govorio u Mateju 6 nalazi se u sedmom stihu: „A kad se molite, ne govorite mnogo (ne koristite beznačajna ponavljanja) kao neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslušeni.“ Ovo je druga greška koju mnogi ljudi prave kada se mole. Oni misle da će ih Bog čuti ako budu koristili mnogo reči i ako jedne iste stvari budu mnogo puta ponavljali – kao da je Bog gluv i ne može da te čuje ako to kažeš jednom!
Oni misle da Bog čuje određene ljude zbog toga što se mole dugo, a ne čuje one koji se mole kratko. To je još jedan neznabožački koncept! Znate, vi mislite ako bi se molili sat vremena Bog bi vas sigurno čuo, ali ako se molite jedan minut Bog vas neće slušati pošto je to suviše kratko. Odakle je došla ta ideja? Kada je Petar hodao na vodi i kada je odvratio pogled od Isusa i počeo da tone u more, on se obratio Gospodu i rekao: „Pomagaj Gospode.“ Jedna ili dve sekunde, to je bila cela njegova molitva i Gospod je odgovorio na nju! Koliko treba da bude dugačka tvoja molitva da bi Bog odgovorio na nju? Petrova molitva je trajala manje od dve sekunde. Dakle, pitanje nije u dužini vremena. Pitanje nije u ponavljanju, naročito ponavljanju bez značenja.
Čitamo kako se Isus u Getsimanijskom vrtu molio za istu stvar tri puta, ali to nije bilo ponavljanje bez značenja – to je bilo iz srca! Ponekad kada imaš breme u svom srcu stavljaš ga pred Gospoda iznova, iznova i iznova sve dok breme ne ode. Dakle, to nije vrsta ponavljanja o kojoj Isus govori zato što je sâm Isus govorio u drugoj paraboli o molitvi u vezi udovice koja je išla kod sudije (to se nalazi u Luci 18:1-7) i uporno tražila jednu stvar: „Ne daj me mojem suparniku!“ Ona je išla i tražila istu stvar iznova i iznova sve dok je sudija konačno nije uslišio i Isus je rekao: „Tako treba da se molite.“ „A kamoli Bog neće odbraniti izbranih svojih koji ga mole dan i noć?
U drugoj paraboli u vezi molitve, On je govorio o čoveku koji je otišao kod komšije i rekao: „Došao mi je gost, a nemam čime da ga poslužim. Hoćeš li mi dati hleba?“ Komšija nije hteo da otvori vrata, a ovaj je uporno kucao sve dok komšija nije otvorio vrata. Opet je ista lekcija – uporna istrajnost u traženju nečega! Dakle, ne govorimo o toj vrsti istrajnosti koju je sâm Isus podsticao u Luci 11 i Luci 18.
On ovde govori o ponavljanju reči bez značenja u molitvi! Na primer, odmah nakon ovog saveta gde je Isus govorio učenicima kako ne treba da se mole, On im je govorio kako da se mole. Rekao je: „Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji si na nebesima…“ itd, u Mateju 6:9 i dalje. E sada, možeš uzeti tu molitvu i ponavljati je bez značenja pred Bogom! Ti jednostavno ponavljaš to kao papagaj! Pretpostavimo da kažeš tu molitvu dvadeset puta: „Oče naš koji si na nebesima. Da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje…“ i tako kažete dvadeset puta. Da li će Bog to čuti? I neko drugi se moli tom istom molitvom pedeset puta. Da li će Bog njega više slušati? Neki ljudi imaju ideju da ako uporno ponavljaš tu molitvu 30-40 puta, što više puta je ponoviš Bog će te više slušati! Isus je vrlo jasno rekao ovde u 7.stihu da je to neznabožačka ideja! Ne uopšte! Srce je ono što određuje da li Bog čuje! Ako molitva ne dolazi iz srca i jeste samo beznačajno ponavljanje nekih reči iz tvojih usta, ona uopšte nema vrednosti! Nemoj misliti da će te Bog slušati zato što koristiš mnogo reči. Broj reči nije to što određuje da li nas Bog sluša ili ne, nego stanje srca!
Dakle, sa ova dva upozorenja kako ne treba da se molimo (prvo: traženje časti od drugih ljudi, gluma i pretvaranje da si vrlo svet; i drugo: uporno ponavljanje nekih reči bez značaja i mišljenje ako se molimo dugo Bog će nas slušati), to su dve stvari protiv kojih nas je Isus ozbiljno upozorio.
Tek nakon ovakvog uvoda, Isus je odlučio da kaže svojim učenicima kako treba da se mole. „Nemojte biti kao neznabošci. Nemojte svojim molitvama glumiti pred ljudima da ste sveti. Nemojte se moliti ponavljajući neke reči bez značaja.“ U vezi sa tim, pre nego što je počeo da ih uči kako da se mole, rekao im je još jednu stvar. Rekao je: „Vi dakle ne budite kao oni (neznabošci).“ Zašto? „Jer zna Otac vaš šta vama treba pre molitve vaše“ (stih 8). Ovo je vrlo, vrlo važna stvar koje treba da se sećamo. Vidiš, kada se moliš Bogu za nešto, ti ne informišeš Boga za neku potrebu koja Njemu nije poznata. Ako uzmeš telefon i kažeš nekom čoveku: „Ta i ta stvar se desila ili to i to je potrebno“, to može biti informacija za koju taj čovek još nije saznao, ali kada nešto kažeš Bogu: „Gospode, taj i taj je bolestan“, Bog je to već znao! „Gospode, tom i tom je potreban novac za život možda.“ Bog zna to! Ne postoji apsolutno ništa što Bog ne zna! Molim te, sećaj se toga kada se moliš – tvoja molitva nije sredstvo informisanja Boga u vezi onoga što On nije znao, a ipak mnogi ljudi se ponašaju tako ili ponekad misle da je molitva pokušaj da nagovore Boga da se smiluje nekoj osobi prema kojoj je Bog bio pomalo grub. To je sve smešno! Bog ima više saosećanja za svaku osobu na svetu nego što ćemo ti i ja ikada imati i On zna sve što se dešava i On je čeznuo da se smiluje toj osobi pre nego što smo ti i ja čuli za to. On poznaje naše potrebe pre nego što tražimo nešto od Njega!
Dakle, sve ove stvari nisu razlog da se molimo. Naša molitva jeste izražaj naše zavisnosti od Boga, naše vere i našeg svedočanstva da je On onaj koji obezbeđuje sve naše potrebe! Kada jednom sve te pogrešne ideje uklonimo sa puta, moćićemo da se molimo tačno onako kako Bog želi da se molimo!