Milenko Isakov
koji je podneo toliko suprotstavljanje grešnika,
da ne malakšete i ne klonete duhom.”
(Jevrejima 12:3 – SSP)
Hrišćanski život je upoređen sa trkom u Bibliji. U 1.Korinćanima 9 Pavle opisuje trkače koji se uzdržavaju od svega da bi osvojili neku raspadljivu nagradu. Takmičar koji želi da pobeđuje na trkama potpuno je posvetio i uskladio svoj život tom cilju. On se hrani posebnom hranom, održava svoje telo u dobroj kondiciji, ne želi da priušti sebi nešto što bi ga izbacilo iz takmičarske forme ili da “olakša” sebi život određenim stvarima koje bi doprinele da nespremno dočeka sledeću trku. Najgluplja stvar koju trkač može učiniti jeste da učestvuje u trci sa teškim prtljagom na svojim leđima. Koliko god da se dobro pripremio za trku, on neće imati nikakvu šansu da pobedi jer ima teret na leđima. Opterećen je.
Ovo je vrlo dobra ilustracija mnogih hrišćana. Pisac Jevrejima poslanice kaže da odbacimo svaki teret koji nas usporava i greh koji nas lako zapliće, te da istrajno trčimo trku koja nam predstoji. Kao što profesionalni trkači ne žele da imaju višak hrane u organizmu koji bi ih usporio u trci, tako i mi treba da odstranimo sve što ometa naš napredak u hrišćanskoj trci. Sve što predstavlja prepreku u našem trudu da dobijemo venac života jeste to breme ili teret koji nas usporava. To nije za svakoga ista konkretna stvar. Sve što vezuje tvoje srce i osećanja za zemaljske stvari i što te odvaja od potrage za nebeskim stvarima jeste tvoje breme. To može biti protraćeno vreme na internetu, čitanje kojekakvih nekorisnih časopisa ili knjiga, gledanje takozvanih bezazlenih filmova itd. Ako više vremena provodiš gledajući neki sport nego što tražiš Boga, to je definitivno tvoje breme koje te usporava u hrišćanskoj trci.
Takođe, postoji greh koji nas lako zapliće i koji treba da odbacimo. Mi smo stalno izloženi grehu u svetu u kome živimo. Isto tako, vrlo smo skloni grehu zbog navika našeg starog života i okolnosti. Ovo je najvažniji podsticaj, jer kada čovek voli neki greh i kada taj greh ostaje nepotčinjen, to ga ometa u njegovoj hrišćanskoj trci, oduzima mu motiv za trčanje i izlaže ga velikom obeshrabrenju.
Naše breme i greh su često uzrok našeg umora, malaksalosti i klonulosti. Više puta sam usled razočaranosti zbog mog poražavajućeg duhovnog stanja toliko klonuo da sam pomišljao da ostavim službu propovedanja, ali Bog me je uvek obnovio i osposobio da nastavim. Naš krst takođe ponekad može da nam postane toliko težak da počnemo da malakšemo i klonemo. Zato dalje kaže da treba da uperimo svoj pogled u Isusa koji je začetnik i svršitelj naše vere (stih 2). Ovde jasno vidimo da Isus inicira (započinje) i usavršava našu veru. Vera je poklon od Boga. “Blagodaću ste spašeni kroz veru, i to nije od vas, dar je Božiji” (Ef.2:8). Prema tome, naša vera nije nešto što treba da nas čini ponosnima, već naprotiv poniznima i zahvalnima Bogu što nas je izabrao da budemo Njegovi.
Dakle, treba da gledamo na Isusa. Treba često da razmišljamo o Njemu. Zašto? Šta je On učinio? Znajući za radost koja Ga očekuje sa desne strane Božijeg prestola nakon dovršenog dela otkupljenja čovečanstva, Isus je podneo krst ne mareći za svoju sramotu. Hristov krst je simbol stradanja, sramote i poniženja. U svetlu dolazeće slave i radosti Isus je podneo krst. Naravno, krst nije bila stvar u kojoj je Isus uživao. Prilikom Hristovog raspeća se pokazala sva ružnoća i vrhunac čovečije zlobe, buntovništva i greha. Raspeće je svakako bilo teško i neprijatno, ali Isus je gledao na Boga i znao je da je to Njegova volja i zato je podneo krst. Biblija kaže da koji gledaju u Boga prosvetljuju se i njihova lica se neće postideti (Psalam 34:5). Isus se nije stidio da visi na krstu i nije Mu bilo žao što je ponižen i prezren, jer je tvorio Božiju volju.
Šta su naša iskušenja i nezgode naspram njegove agonije? Šta je naše stradanje naspram nevolja i stradanja mnogih? Šta je naš krst u odnosu na Njegov? U nama postoji sklonost da klonemo i da pokleknemo u iskušenjima i nevoljama, a to se dešava zbog nedostatka Božije blagodati u našem životu. Nije krivica u Bogu, On je dovoljno bogat u blagodati koja je nama potrebna, ali mi nismo dovoljno ponizni da bismo je primili.
Slediti Hrista podrazumeva nošenje krsta. Isus je rekao da ne možemo biti Njegovi učenici ako ne uzmemo svoj krst (Marko 8:34). Svaki hrišćanin ima svoj krst. Krst nikada nije nešto prijatno. Krst je nešto u čemu nema uživanja. Krst u tvom životu su upravo te neprijatne okolnosti koje ti smetaju i koje u određenom smislu ne zavise od tebe, ali kroz koje Bog želi da lomi tvoju volju i da je potčini Njegovoj! Nemoj bežati od svog krsta. Nemoj bežati od okolnosti koje ne možeš da promeniš, nego uperi svoj pogled u Isusa. Nemoj klonuti pod svojim krstom, nego razmišljaj o Hristu koji je podneo mnogo veće neprijateljstvo i suprotstavljanje od drugih ljudi nego što mi ikada možemo imati, i u svetlu dolazeće slave i svih obećanja koje imaš kao Božije dete, strpljivo nosi svoj krst i prihvataj Božije disciplinovanje u svom životu. “Zato oslabljene ruke i oslabljena kolena ispravite, i staze poravnite nogama svojim, da ne svrne što je hromo, nego još da se isceli” (stihovi 12 i 13).
Ako kloneš u nevolji, skratiće ti se sila (Priče 24:10). Drugi prevod kaže da klonulost usled pritisaka pokazuje da je naša snaga suviše mala. “Što si klonula dušo moja? Uzdaj se u Gospoda!” On je naša snaga! Amin.