Zac Poonen
Najveći Božiji dar svim ljudima jeste u njihovom unutrašnjem biću. To je nešto o čemu ne mislimo tako često i pošto to ignorišemo, imamo mnogo patnje u našim životima. Svi smo mi rođeni od tog prvog para, Adama i Eve, i grešna priroda koja ih je otrovala i ušla u njihov sistem kada nisu poslušali Boga, ta grešna priroda je nešto što su Adam i Eva prosledili celom svom potomstvu.
Danas se svi rađamo sa tom naklonošću prema zlu. Vidimo to u deci. Ne moramo učiti dete da bude zlo, ne moramo učiti dete da laže, ne moramo učiti dete da učini bilo šta pogrešno. Mi roditelji znamo da ono što treba da učimo dete jeste da čini dobro. Oni se rađaju sa naklonošću prema zlu i to je zbog te prirode koju su nasledili od roditelja, odnosno od Adama i Eve koji su zgrešili.
Vidimo na primer, deca u suštini žele da idu svojim putem. Greh nije samo spoljašnje delo, on je ukorenjen mnogo dublje. To je osobina buntovništva protiv Boga kada želim da sledim svoj lični put u životu. Želim da ugodim sebi i nema veze ako povredim druge ljude u tom procesu. Zapravo, nema veze ni šta Bog misli o tome, sve dok ja ugađam sebi. Vidimo vrlo jasno tu osobinu u maloj deci. Mala deca će grabiti, tućiće se, otimaće jedna drugoj… Njih ne brinu druga deca, samo žele da oni budu srećni. To sleđenje svojih puteva, ta tvrdoglavost, to je nešto što je u dečijoj prirodi od rođenja. I kako raste, ono se ne oslobađa toga. Zapravo, kad odrastemo mi se nismo promenili. Mi smo još uvek isti, osim što tražimo svoje na finiji, kulturniji način. Samo smo postali pametniji i promenili smo svoje metode kojima tražimo da zgrabimo nešto za sebe. Tako su čovek star pedeset godina i dete od jedne godine u osnovi isti, oni žele nešto za sebe, osim što to traže na drugačije načine. Varvar iz džungle i kulturan, civilizovan čovek, obojica su u osnovi isti. Sebičnost kulturizovane osobe, njegova žudnja i požuda, može biti prikrivena kulturom i uglađenošću, ali u sebi se nije promenio. I vrlo često su takvi ljudi i religiozni. Sebičnost iznutra, sa spoljašnjom glazurom dobrote i milosti, ali u osnovi postoji želja za svojim putevima. Biblija uči da je to uzrok svih naših problema.
Šta je to što je Bog metnuo u nas, za čega možemo reći da je najveći Božiji dar čoveku? To je naša savest. Savest nam ukazuje gde smo promašili Božije standarde. Ona nije savršeni vodič, ali je početni vodič koji nam pokazuje gde smo omanuli. Kada smo tražili da ugodimo sebi, kada smo povredili druge, naša savest nas upozorava na to. Posebno je savest male dece vrlo osetljiva. Nije lako detetu da slaže mirnim licem. Kada malo dete slaže, to se vidi na njegovom licu. Ali kako rastemo, mi ubijamo taj glas savesti do te mere da može doći trenutak u našem životu kada možemo slagati sa iskrenim licem. Tada možemo reći da je naša savest gotovo mrtva. To je ozbiljna stvar!
Savest je kao signal upozorenja, ona je kao bol. Mnogi nisu svesni koliko je bol veliki blagoslov u našem telu. Bol je taj koji nam govori kada nešto nije u redu. Kada nagaziš na ekser, na primer, ti osećaš bol. To ti govori da nešto nije u redu, pa ćeš sesti i izvaditi taj ekser. Da nije tako, tvoje stopalo bi se inficiralo. Ako nešto nije u redu sa tvojim stomakom ili bubrezima, ili bilo gde, indikacija je uvek bol.
Bol je jedan od najvećih blagoslova našem fizičkom telu. Zahvaljujući tome mnogo puta smo bili sačuvani od smrti, od infekcija. U trenutku smo bili upozoreni da nešto nije u redu. Ekvivalent bolu, u našem duhu, jeste savest. Ona nas uznemirava kada učinimo nešto pogrešno. Oni koji imaju gubu, šta se sa njima dešava? Guba ubija nerve i uništava čulo dodira. Osoba koja ima gubu može da ima ekser u stopalu svoje noge i neće ni znati to, zato što nema blagoslov bola. Njegova noga će se inficirati, a on još uvek neće znati za to, zato što ne oseća bol.
Čuo sam priču o gubavcima čije su prste na nogama izgrizli pacovi usred noći, dok su spavali, i nisu ništa osetili. Kad su se probudili ujutru videli su da nema prstiju, i krv na sve strane. Nisu to osećali. Da li je dobro biti u takvom stanju kada ne osećaš bol? Nadam se da shvaćate da je bol ogroman blagoslov. Bol je taj koji nas čuva od gubljenja naših prstiju na nogama. Ili stopala, ili prstiju, bilo čega. Zahvaljujući bolu znamo kada nešto nije u redu.
Savest je kao bol, ona nas upozorava kada smo prekršili Božije zakone. Šta se dešava ako ignorišeš ta upozorenja, kao što mnogi ljudi čine? Slažeš i tvoja savest ti govori da si pogrešio, a ti samo potisneš taj glas. Ne umireš odmah, ali tokom određenog perioda, ako nastaviš to da činiš, na kraju te tvoja savest više uopšte neće uznemiravati kad izrekneš laž. To se može proširiti i na druge stvari. Šta se zatim dešava? Mi dobijamo duhovnu gubu i doćiće dan kada ćemo potpuno izgubiti svaki osećaj za greh. To nije dobro stanje. To znači da si duhovno mrtav. Tada postajemo kao životinje koje nemaju savest. Za osobu koja je usmrtila svoju savest kažemo da se spustila na nivo životinje bez savesti, i to je razlog zašto se neka ljudska bića ponekad ponašaju mnogo gore od životinja.
Nadam se da sada shvaćate da jedan od najvećih blagoslova ili darova koje je Bog dao čoveku u njegov duh jeste dar savesti. Ona nam govori kada smo duhovno bolesni, baš kao što nam bol u telu kaže kada smo fizički bolesni ili kada nešto nije u redu, i mi zatim činimo nešto da se oslobodimo toga. Mi se ne trudimo da ignorišemo bol, nego činimo nešto da bi iscelili tu bolest. Na isti način, kada nam savest kaže da nešto nije u redu, to je Božiji glas u nama koji govori da smo odgovorni za ono što činimo, i da je to što smo učinili bilo pogrešno i da treba to da ispravimo.
Isus je jednom iskoristio ilustraciju. Rekao je da bi trebali čuvati našu savest kao što čuvamo svoje oči. Znate kako pažljivo brinemo o svojim očima? Postoji jedan deo našeg tela koji se čisti mnogo puta, bez da smo toga svesni. Svaki put kad se naš kapak spusti, naše oči se čiste suzama. To se dešava nekoliko hiljada puta dnevno. Sva prašina se spira. Mi možemo dozvoliti da imamo prašinu po našem telu, preko celog tela, i možemo živeti tako mnogo dana, i to nas neće uništiti i neće upropastiti naše telo. Ali ako samo jedno zrnce prašine upadne u oko, može vrlo brzo da ga ošteti ako ne učiniš nešto. Jedno malo zrno prašine je dovoljno. Zato je Bog napravio ljudsko telo tako da se naše oči stalno ispiraju.
Isus je rekao: “Čuvaj svoju savest kao što čuvaš svoje oko.” U Evađelju po Luci, 11:34-36, usporedio je savest sa okom. Rekao je da ako ti je oko čisto, celo tvoje telo će biti puno svetla. Drugim rečima, ako čuvaš svoju savest čistom, to znači da kada učinimo nešto loše, mi to priznamo i ispravimo stvar. Ako si povredio nekog, otićićeš kod te osobe da moliš za oproštaj, a ako si zgrešio protiv Boga, priznaćeš svoj greh Bogu. To je prvi korak ka duhovnom zdravlju, baš kao što je čim osetimo bol lečenje naših tela prvi korak ka fizičkom zdravlju.
Savest je indikacija greha u tebi. Samo oni koji shvaćaju da su bolesni idu doktoru. Isus je jednom rekao određenim religioznim ljudima da im On ne može pomoći. On nije došao zbog njih jer nisu bili svesni da su bolesni. Oni su bili vrlo ubeđeni da su prihvaćeni kod Boga zbog toga što su religiozni, ali bili su vrlo bolesni! Kako to da nisu bili svesni toga? Zato što su usmrtili svoju savest tokom mnogo godina, tako da nisu ni najmanje bili svesni koliko su daleko od Boga. Mnogo religioznih ljudi pokušava da ugodi Bogu tako što ide na mesta obožavanja, daje novac siromašnima i različitim načinima, ali nijedna od tih stvari ne može očistiti našu savest od greha. Najvažnija stvar koju treba razumeti jeste da je greh taj koji nas je odvojio od Boga. Nijedno dobro delo, davanje novca siromašnima, nijedna vrsta takvih aktivnosti nikada nas ne može vratiti Bogu!
Ako prepoznamo da smo bolesni i da trebamo očišćenje, i da greh uništava našu dušu, doćićemo Bogu. Doćićemo Isusu Hristu koji je došao na zemlju da nas oprosti od naših greha. Biblija kaže da ako priznajemo naše grehe (što znači ako shvatiš da si grešnik i kažeš Gospodu šta si učinio) On će ti oprostiti, jer On je došao na zemlju da umre za naše grehe.