Bezbednost, punina i slatko osveženje u Hristu

“I čovek će biti kao zaklon od vetra, i kao utočište od poplave, kao potoci na suhu mestu, kao sen od velike stene u zemlji sasušenoj” 

Isaija 32:2

Iz ovih reči možemo razgledati:

1. Osobu o kojoj se ovde proriče i govori – Cara, spomenutog u prethodnom stihu, koji će vladati u pravdi.

U Starom Zavetu postoje mnoga proročanstva o tom Caru, a naročito u Isaijinom proroštvu. Proroci su s vremena na vreme objavljivali slavna predskazanja u vezi tog velikog Cara koji je trebao da dođe: ne postoji nijedna stvar o kojoj su starozavetni proroci govorili tako veličanstveno i uzvišeno, kao o Mesiji. Oni su videli Njegov dan i radovali su se. Marljivo su sve to ispitivali, zajedno sa anđelima. 1.Pet.1:11,12 – “Ispitujući u kakovo ili koje vreme javljaše Duh Hristov u njima, napred svedočeći za Hristove muke i za slave po tome; kojima se otkri da ne samim sebi nego nama služahu ovim što vam se sad javi po onima koji vam propovediše jevanđelje poslanim s neba Duhom Svetim, u koje anđeli žele zaviriti.” Ovde kaže da će “čovek biti kao zaklon od vetra.” U tim rečima je naglašeno da ta osoba treba da bude “čovek”. Kada bi se reči ovog stiha odnosile na Boga, to bi se uklopilo u Stari Zavet, zato što je Bog često nazivan zaklonom svog naroda, odbranom u vreme nevolja, čvrstom stenom i visokom kulom. Mađutim, ovde je posebno naznačeno da se radi o “čoveku”. Ali, to je proroštvo u vezi utelovljenog Božijeg Sina.

2. Stvari koje su unapred rečene u vezi njega, a takođe i pohvale.

“On će biti kao zaklon od vetra i kao utočište od poplave”, odnosno, On će biti bezbednost i odbrana svog naroda koji će tražiti zaštitu prilikom opasnosti i nevolja. Oni će poleteti Njemu, kao Onom koji je svugde prisutan, koji vidi groznu oluju koja dolazi i žurno priprema utočište za njih; da bi, makar koliko besnila oluja, oni ipak bili bezbedni unutra, ili da, ako bi vetar i kiša plahovito udarali na krov i zidove, za njih to ne bi predstavljalo smetnju. 
On će biti “kao potoci na suhu mestu.” To je jedna iluzija za pustinje u Arabiji koje su bile previše tople i suve. Ljudi tamo mogu putovati mnogo dana, a da ipak ne vide ni traga od reke, potoka ili izvora -ništa osim suve i vrele pustinje. Putnici su bili jako umorni od žeđi, kao što je i narod Izrailjski bio umoran pošto nije bilo vode dok su bili u toj pustinji. Dakle, kada čovek pronađe Isusa Hrista, on je kao osoba koja je putovala tom pustinjom dok nije bila skoro uništena od žeđi, i na kraju pronašla reku hladne i čiste vode. Hrist je upoređen sa rekom vode koja je istekla iz stene za narod Izrailjski u toj pustinji. On je upoređen sa rekom, zato što postoji veliko bogatstvo i punina u Njemu. 
On je “kao sen od velike stene u zemlji sasušenoj”. Upoređenje se još uvek odnosi na Arabijsku pustinju. Tu ne kaže “kao sen od drveta” zato što na nekim mestima u toj zemlji nema ništa osim suvog peska i stena na velikim površinama, bez ijednog drveta. Sunce žestoko greje pesak, a jedini hlad koji se tamo pronalazi, gde se putnici mogu odmoriti i zakloniti od vrelog sunca, jeste mesto pod nekom velikom stenom. Dakle, oni koji dođu Hristu nalaze takav odmor i osveženje, kao u toj opustošenoj zemlji umoran putnik u senci od velike stene.

Ja nameravam da govorim o tri teoreme koje će objasniti nekoliko delova ovog teksta:

I. U Isusu Hristu postoji obilan izvor mira i sigurnosti za sve koji su u strahu i opasnosti. “I čovek će biti kao zaklon od vetra, i kao utočište od poplave.”
II. U Isusu Hristu postoji opskrba za zadovoljenje i puno zadovoljstvo žedne, oskudne duše. On će biti “kao potoci na suhu mestu.”
III. Postoji tiho počivalište i slatko osveženje u Isusu Hristu za sve koji su umorni. On će biti “kao sen od velike stene u zemlji sasušenoj.”

I. U Isusu Hristu postoji obilan izvor mira i sigurnosti za sve koji su u strahu i opasnosti.

Postoje dve vrste strahova i opasnosti kojima su ljudi podložni: prolazni i večni. Ljudi se često nalaze u neprilici zbog straha od prolaznih zala. Živimo u zlom svetu gde smo izloženi raznim nesrećama i bolima. Veliki deo našeg života smo proveli u patnji zbog sadašnjih ili prošlih zala, i u strahovima od budućih zala. Kako smo mi bedna i nevoljna stvorenja kada je Bogu ugodno da izvrši svoje sudove među nama! Ako On dopusti neku smrtnu bolest, koji teror obuzima naše srce! Kada je neka osoba bolesna i strahuje za svoj život, ali kada se naši prijatelji nalaze na samrti ili u raznim drugim opasnostima, kako je strašno naše stanje! 
Ali, postoji siguran temelj mira i bezbednosti za sve koji su doživeli takve strahove i koji su bili u takvim opasnostima. Hrist je odbrana u svim nevoljama. Bez obzira šta nas ugrožava, postoji temelj sigurne podrške i mira u Njemu. Svaka osoba, čije srce se opredelilo da se pouzda u Hrista ne treba da se plaši nikakvih vihora. “Oko Jerusalima su gore, i Gospod je oko naroda svojega od sad i do veka” (Ps.125:2). 
Međutim, postoji druga vrsta straha i opasnosti prema čemu mi imamo najvažnije poštovanje – strah i opasnost od Božijeg gnjeva. Strahovi preplašene savesti, strašno očekivanje groznih plodova greha i srdžba gnjevnog Boga – to je neograničeno strašnije! Kada su ljudi u opasnosti od tih stvari, i kada nisu duhovno uspavani, oni će više biti užasnuti od toga nego od bilo kakvog straha zbog spoljašnjih zala. Ljudi se nalaze u najjadnijoj situaciji kada su po prirodi izloženi Božijem gnjevu; i kada osećaju kako je žalostan njihov slučaj. Oni se tada nalaze u najstrašnijim strahovima i najžalosnijim očekivanjima. 
Bogu je ugodno da stvori u ljudima osećaj njihovog pravog duhovnog stanja. On dopušta da vide buru koja im preti, oblake koji su mutni i prepuni grmljavine, i oluju koja je na pomolu. On dopušta da vide da su u opasnosti da ih oluja brzo zahvati, da nemaju ništa čime bi se mogli zaštitili od nje i da se nalaze u opasnosti da budu zahvaćeni žestinom Njegovog gnjeva. Strašno je stanje kada je neko obuzet osećajem strahote od Božijeg gnjeva, kada u svom srcu ima znak presvedočenja da veliki Bog nije izmiren sa njim, da ga smatra krivim zbog ovih ili onih greha i da je dovoljno gnjevan da ga osudi zauvek. Strašno je ležati i ustajati, strašno je jesti i piti, i hodati u Božijem gnjevu iz dana u dan. U takvom slučaju osoba je spremna da se plaši od svega. Gde god da krene ona se boji da se ne susretne sa Božijim gnjevom. Ona nema mir u svom razumu, u njenim ušima postoji strašan zvuk, njen razum je neutešen, ucveljen i uznemiren olujom, a ljudska hrabrost je spremna da se sruši i duh da potone od straha, jer kako jadan crv može da podnese gnjev velikog Boga? Šta sve on ne bi dao za mir svoje savesti i šta ne bi dao samo da može naći tu bezbednost! Kada takvi strahovu uzrastu do visokog stepena, ili kada potraju neko duže vreme, oni jako iznure ljudsko srce i dovedu ga u drhtavo raspoloženje i stav.
Ali, baš za takve postoji obilan izvor mira i sigurnosti u Isusu Hristu, a to ćemo sada pogledati:

1. Isus Hrist je dobrovoljno poželeo da ljude spase od svega zbog čega strahuju, ako dođu Njemu! To je Njegov profesionalni posao; delo kojem se On posvetio pre postanja sveta. To je predmet koji je On oduvek imao u svojim mislima i namerama. Od same večnosti On je dobrovoljno poželeo da bude odbrana onima koji se boje Božijeg gnjeva, a Njegova mudrost je takva da se On nikada ne bi primio dela za koje sâm ne bi bio dovoljan. Kada bi neko bio u tako strašnoj situaciji da On ne bi mogao da ga odbrani, ili toliko kriv da On ne bi bio dovoljan i prikladan za njegovo spasenje, tada se Isus nikada ne bi primio tog posla. Ako oni koji su u nevolji i u velikom strahu dođu Isusu Hristu da im On ublaži njihove strahove, taj Hrist im je obećao da će ih zaštititi – one koji dođu na njegov poziv! Hrist je obećao Njegovu ličnu veru kao njihovu sigurnost – ako se oni budu približili Njemu! On se obavezao, zbog zaveta prema Bogu Ocu, da će spasiti sve ucveljene i bolne duše koje dođu Njemu. Svojim besplatnim činom Hristos je sâm sebe učinio sigurnošću za takve duše, On je dobrovoljno stavio sebe na njihovo mesto! Ako pravda ima bilo šta protiv njih, On je sve preduzeo da i nju zadovolji. Isus Hrist je svojim delom dobrovoljno poželeo da sâm preuzme odgovornost za njih! Dakle, ako su oni izložili sebe Božijem gnjevu i udarcima pravde, nije njihova briga, nego Njegova, kako će odgovoriti na to i kako će podmiriti ono što su oni uradili. Iako nikada nije bilo toliko mnogo gnjeva koliko su oni zaslužili, oni su isto toliko bezbedni kao da ništa to nisu zaslužili, zato što je On poželeo da bude njihova zamena. Ako su oni u Hristu Isusu, bura naravno nailazi Na njega, a ne na njih – kao kada se nalazimo u dobrom zaklonu, bura, koja bi inače zahvatila naše glave, zahvata umesto nas baš taj zaklon.

2. Hrist je izabran i određen od Oca za to delo. Ne treba da strahujemo, niti da brinemo da li će Otac priznati posredništvo Isusa Hrista, da li će Ga prihvatiti kao sigurnost i da li će se zadovoljiti da Njegov gnjev bude izliven upravo na Njegovog dragog sina, umesto na nas mizerne grešnike. Još pre stvaranja sveta, Bog je napravio ugovor sa svojim Sinom u vezi toga; to je bila stvar koja je mnogo ležala u Božijem srcu – da Njegov Sin preuzme na sebe to delo. Otac je bio upravo taj koji Ga je poslao na svet! To delo je u istoj meri i Očevo koliko je Sinovljevo. Zato je Hrist, kada je bio blizu smrti na zemlji, rekao svom Ocu da je završio posao koji Mu je On dao da radi. Isus Hrist je Božiji svetac i Njegov izabranik, zato što je izabran od Oca za to delo; On je takođe Božiji Pomazanik zato što reči Mesije i Hrista dokazuju pomazanje. On je bio od Boga određen i osposobljen za to delo. 

3. Ako smo mi u Hristu Isusu, pravda i zakon u vezi naših greha se izvršavaju bez naše povrede. Osnova grešnikovog straha i žalosti jeste Božija pravda i zakon. Oni su protiv njega i oni su nepromenjivi – moraju se izvršiti. Svako slovce i titla zakona mora se izvršiti. Pre će nebo i zemlja biti uništeni nego što se pravda neće izvršiti. Ne postoji mogućnost da greh izbegne pravdu. Ali, ako žalosna drhtava duša, koja se plaši pravde, pribegne Hristu, On će biti njen sigurni zaklon. Pravda i pretnja zakona potpuno će se izvršiti i zadovoljiti, dok će duša ipak ostati bezbedna i nedodirnuta, a ipak kao da je bila večno uništena. Hristos podnosi udarac pravde i prokletstvo zakona se potpuno sručuje na Njega. On podnosi svu kaznu koja pripada grehu koji je duša učinila i nema potrebe da se ta kazna podnosi dva puta. Njegove privremene patnje, iz razloga beskrajnog Božanstva Njegove osobe, potpuno su ekvivalentne večnim patnjama svih stvorenja! Zbog toga su Njegove patnje odgovor za sve grešnike koji pribegnu Njemu. Oni tada postaju isto kao da su oduvek bili potpuno Njegovi, jer oni su zaista Njegovi, zahvaljujući moćnom sjedinjenju između Hrista i njih. Hrist je učinio da bude JEDNO sa njima. On je glava, a oni su udovi. Zato ako Hristos strada za vernika, nema potrebe da i vernik strada! Da li onda ima potrebe da se on boji? Njegova bezbednost ne da je samo u skladu sa apsolutnom pravdom nego je i u skladu sa smislom zakona. Zakon ostavlja prostor za takvu stvar kao što je pripisivanje sigurnosti. Ako je cilj kazne, zbog održanja autoriteta zakona i veličanstva njegove vlade, potpuno obezbeđen Hristovim patnjama kao sigurnošću grešne duše, tada zakon Božiji, prema istinskom i fer objašnjenju toga, uzima svoj mah isto toliko koliko i u Hristovom stradanju, kao da su to bila sama stradanja grešne duše. Kazna: “Umrećeš” (1.Mojs.2:17) potpuno se ispunila prilikom Hristove smrti, što je potpuno fer da se tako razume. Zato ako oni koji se boje pravde i zakona dođu Isusu Hristu, više ne treba da se boje ni od jedne kazne zakona. Kazna zakona nema više nikakve veze sa njima. 

4. Oni koji dođu Hristu ne treba da se boje Božijeg gnjeva zbog njihovih greha; jer Božija čast neće trpiti pošto su oni izbegli kaznu, a ipak postali usrećeni. Ranjena duša oseća da je uvredila Božije veličanstvo i vidi Boga kao Onoga koji štiti i brani svoju čast. Takva duša vidi da je Bog ljubomorni Bog koji neće biti ismejan, beskrajno velik Bog koji neće podneti vređanje, koji neće podneti da Njegov autoritet i veličanstvo budu srušeni i koji neće podneti da Njegova dobrota bude zloupotrebljena! Gledanje Boga u tom svetlu preplašuje probuđene duše. One tada misle kako su mnogo grešile, kako su grešile protiv svetla, protiv čestih i dugih poziva i upozorenja; kako su ignorisale milost i bile krive pošto su pretvarale Božiju blagodat u nečistotu i ohrabrivale se zbog Božije milosti da i dalje idu u greh protiv Njega. One se sada boje da je Bog toliko uvređen zbog prkosa i omalovažavanja koje su one imale prema Njemu, da im On, budući pažljiv za svoju čast, nikada neće oprostiti, nego će ih uništiti! Ali, ako te duše dođu Hristu, čast Božijeg veličanstva i autoriteta neće ni najmanje biti povređena niti ponižena pošto su one oslobođene i usrećene, jer ono što je Hristos uradio zadovoljilo je Božiju čast do punine! Za Božiji autoritet i veličanstvo nije uvreda, već čast, što je tako slavna Osoba pretrpila ono što je zakon zahtevao. To je neverovatno izvanredan prikaz časti Božijeg veličanstva, videti kako beskrajna i večna Osoba umire za ono što je bilo nepravedno. Hristos je tada, svojom poslušnošću – tom poslušnošću koju je uzeo na sebe radi nas, dao Bogu izobilno veću čast nego što su Ga gresi bilo koga između nas obeščastili, koliko god da ih je bilo i koliko god bili veliki. Kako je to velika čast za Božiji zakon, da tako velika Osoba želi da se pokori tome i da bude poslušna u tome! Bog mrzi naše grehe, ali ne više nego što se raduje u Hristovoj poslušnosti koju je On pripisao na naš račun. To je sladak miris za Njega, miris odmora. Bog je izobilno zadovoljan tom kompenzacijom, On ne želi više; Hristova pravda je od beskrajne vrednosti i zasluge.

5. Hrist je osoba toliko draga Ocu da oni koji su u Hristu uopšte ne treba da budu ljubomorni pošto su prihvaćeni po Njegovom računu. Ako je Hristos prihvaćen, posledično tome i oni moraju biti prihvaćeni zato što su u Hristu, kao Njegovi udovi, kao Njegovi delovi, isto ono što je On. Oni su telo Hristovo, njegovo meso i njegove kosti. Oni koji su u Hristu Isusu jesu jedan duh, i zato ako Bog voli Hrista Isusa, On neophodno mora prihvatiti sve koji su u Njemu i koji su od Njega. Hrist je osoba jako draga Ocu. Očeva ljubav prema Sinu je stvarno neizmerna. Bog neophodno voli Sina; isto koliko je moguće da Bog prestane da postoji, toliko je moguće da prestane Njegova ljubav prema Sinu. On je Božiji svetac u kome se Njegova duša raduje; On je Njegov ljubljeni sin koji Mu je ugodan, On Ga je voleo još pre postanja sveta i imao je beskrajnu radost u Njemu od cele večnosti. Iz tog razloga preplašena savest može naći odmor i obilno zadovoljenje da je ona bezbedna u Hristu i da ne postoji ni najmanja opasnost da ostane neprihvaćena. Bog će biti u miru sa takvom dušom u Hristu. 

6. Bog je dao otvoreno svedočanstvo da je Hristos dovoljno uradio i postradao, i da je On zadovoljan sa tim, pošto ga je podigao iz mrtvih. Kada je Hristos bio u mukama, u rukama pravde, On je bio Božiji zarobljenik radi vernika. Bogu je bilo ugodno ga bije, da Mu nanese ogromnu žalost i da ga dovede u jadno stanje telesne prirode; i kada je On bio podignut iz mrtvih Bog Ga je oslobodio čime je dokazao da ono što je Hristos uradio jeste potpuno dovoljno! Da Bog nije bio zadovoljen, zašto bi Hristos bio tako brzo oslobođen? Pošto je bio u rukama pravde, zašto Bog nije izlio još više gnjeva na Njega, ili zašto ga nije držao duže u okovima mraka? Bog ga je podigao i otvorio mu vrata tamnice zato što nije želeo više! I sada zasigurno postoji besplatan ulaz u Božiju prisutnost za sve grešnike kroz tog vaskrslog Hrista. Učinjeno je dovoljno. Bog je zadovoljen, jer je to objavio i zapečatio vaskrsenjem Hrista koji je živ, koji živi zauvek i koji posreduje za jadne ožalošćene duše koje dođu Njemu. 

7. Sâm Hristos, u svojim rukama ima tu vlast da pokloni sigurnost i oslobođenje, tako da ne treba da se bojimo nego da, ako smo ujedinjeni sa Njim, budemo bezbedni. Bog je Hristu dao svu vlast i na nebu u na zemlji da poklanja večni život svima koji dođu Njemu. On je učinjem poglavarem svega do same crkve. Delo spasavanja je ostavljeno sâmom Njemu, On može spasiti one koje On hoće i odbraniti one koji su u Njemu, zahvaljujući Njegovoj sopstvenoj snazi. Koji veći temelj poverenja je Bog mogao da nam dâ od činjenice da je Posredniku, koji je umro za nas i koji posreduje za nas, povereno da odredi one za koje je umro da bi ih otkupio i za koje posreduje?

8. Hristova ljubav, saosećanje i ljubazna odredba, jeste takva da možemo biti sigurni da On čezne da primi sve koji dođu Njemu. Kada On ne bi tako radio, tada ne bi bio veran onome čemu se posvetio, a takođe i svom obećanju Ocu i nama; i Njegova mudrost i vernost neće to dozvoliti. Ali, On je toliko pun ljubavi i dobrote da i nije određen ni za šta drugo nego da nas primi i odbrani, ako dođemo Njemu. Hrist je potpuno spreman da nam se sažali. Njegove ruke su otvorene da nas prime. On se raduje kada prima rastužene duše koje dođu Njemu, i kada ih On zaštiti. On ih sakuplja kao što kokoška skuplja piliće pod svoja krila. To je posao u kojem se On jako raduje, zato što se On raduje u delima ljubavi, sažaljenja i milosti. 

Sada ću iskoristiti priliku, radi svega što je do sada rečeno, da pozovem one koji se boje Božijeg gnjeva da dođu Isusu Hristu. Vi ste zaista u strašnom stanju! Žalosno je kada Božiji gnjev lebdi nad vašom glavom, a vi ne znate kada će pasti baš na vas. Vi u nekoj meri i osećate da je to strašno stanje, puni ste straha i nevolja i ne znate gde da pribegnete za pomoć. Vaš razum je zahvaćen olujom. Ali, kako je to žalosno da provodite svoj život u takvom stanju kada bi vas Hristos mogao zaštititi kao što kokoška štiti piliće pod svojim krilima, samo ako biste vi to želeli. I kako je žalosno što živite takav strašan i bolan život, kada ima toliko mnogo sredstava koja su priskrbljena za vašu bezbednost u Hristu Isusu! Kako biste bili srećni kada bi vaša srca bila samo presvedočena da se približite Isusu Hristu. Tada biste bili izvan svake opasnosti: kakve god da su bure ili oluje napolju, vi biste mogli da se bezbedno odmarate unutra; mogli biste da slušate nalete vetra i grmljavinu od spolja, dok ste vi ipak bezbedni u tom zaklonu. O, donesite tu odluku da se sakrijete u Isusu Hristu! Koju veću sigurnost ili bezbednost možete poželeti? On je određen da vas odbrani i spase ako dođete Njemu; On to gleda kao na svoj posao; On je u tome bio uključen još pre postanja sveta i On je dao svoje verno obećanje koje nikada neće pogaziti. Ako biste samo želeli poleteti Njemu, Njegov život bi bio za vas; On bi odgovarao za vas, vama bi ostalo da se tiho odmarate u Njemu; da budete mirni i gledate šta će Gospod učiniti za vas. Ako postoji nešto radi čega treba da se strada, stradanje je Hristovo, vi nećete imati ništa za čega treba stradati. Ako postoji nešto što treba da se uradi, to delo je Hristovo, vi nećete imati šta da radite osim da budete mirni i da to posmatrate. Sigurno ćete biti prihvaćeni od Oca, ako se vaša duša samo osloni na Isusa Hrista. Hrist je izabran i pomazan od Oca i poslat radi samog tog cilja – da spase one koji su u opasnosti i strahu. On je veliki miljenik Božiji. Bog ga beskrajno voli i On će prihvatiti sve koji su u Njemu. Pravda i zakon neće biti protiv vas ako ste u Hristu, a pretnja “U koji dan okusiš umrećeš“ u pravom smislu tih reči neće vas dotaći. Veličanstvo i čast Božija nije protiv vas! Ne treba da se bojite, bićete opravdani ako dođete Njemu. Postoji jedan deo opravdanja koji se već desio i koji je objavljen za sve koji dođu Hristu vaskrsenjem Hristovim. Čim Mu budeš došao biće ti objavljena sloboda. Ako dođeš Hristu to će biti siguran znak da te je Hristos ljubio od same večnosti i da je On umro za tebe. Možeš biti siguran da, ako je On umro za tebe, On neće ispustiti cilj svoje smrti jer je određivanje života povereno Njemu. Zato, ne treba da živite u tako strašnom stanju; postoji pomoć za vas! Ne treba da toliko dugo boravite u toj buri kada postoji dobar zaklon koji je blizu, čija vrata su otvorena da vas prime! O, požurite zato tom čoveku koji je zaklon od vetra i utočište od oluje.
Neka ova istina takođe doprinese da i vernici više cene Gospoda Isusa Hrista. Setite se da je On i samo On taj koji vas brani od gnjeva i da je On bezbedna odbrana. Vaša odbrana je visoka kula, vaš grad utočišta je neosvojiv. Ne postoji takva stena kao što je vaša. Nema nikoga ko je kao Hrist, “Bog koji ide po nebu tebi u pomoć, i u veličanstvu svojem na oblacima. Zaklon je Bog večni i pod mišicom večnom” (5.Mojs.33:26). Onaj u koga se vi uzdate jeste utočište svima koji se uzdaju u Njega. O, cenite tog Spasitelja koji čuva vašu dušu u bezbednosti dok se hiljade drugih zanosi furijom Božijeg gnjeva i ljulja u besnoj gorućoj oluji u paklu! O, koliko je bolji vaš slučaj od njihovog! I čija bi to mogla biti zasluga osim Gospoda Isusa Hrista? Setite se kako je nekada izgledao vaš slučaj, a kakav je sada, i cenite Isusa Hrista! I neka oni Hrišćani koji su u sumnjama i strahovima po pitanju njihovog spasenja opet polete Isusu Hristu koji jeste zaklon od vetra i sklonište od oluje! 
Većina Hrišćana se nekada boje da će na kraju podbaciti. Takve sumnje uvek dolaze zbog njihove želje da se praktičnim delima u životu dokaže njihova vera, a najbolji lek za njih jeste obnovljeno odmaralište duše u tom zaklonu; ista stvar koja je nekada po prvi put dala utehu i mir, i sada će ponovo dati mir! Oni koji jasno vide dovoljnost Hrista i sigurnost u predanju sebe Njemu da ih On izbavi od onoga čega se oni boje, oni će se odmarati u tome da će ih Hristos braniti; zato budite usmereni da u takvim situacijama učinite isto što je radio i psalmista. Psalam 56:3,4 – “Kad me je strah, ja se u Tebe uzdam. Bogom se hvalim za reč Njegovu; u Boga se uzdam, ne bojim se: šta će mi učiniti telo?”

II. U Hristu postoji opskrba za satisfakciju i puno zadovoljstvo svake duše koja je u potrebi i koja je žedna. Takav je smisao ovih reči iz teksta, “kao potoci na suhu mestu”.

U suvoj i sasušenoj pustinji vlada veliki nedostatak vode. Postoji mogućnost da putnici umru od žeđi. Upravo takva je bila ta pustinja u kojoj je Izrailjski narod lutao. Ovo upoređenje se koristi i na drugim mestima u Svetom Pismu. Psalam 63:1 – “Bože! Ti si Bog moj, k tebi ranim, žedna je tebe duša moja, za tobom čezne telo moje u zemlji suhoj, žednoj i bezvodnoj.” Psalam 143:6 – “Pružam k tebi ruke svoje; duša je moja kao suha zemlja pred tobom.” Oni koji putuju kroz takvu zemlju ili lutaju u takvoj pustinji nalaze se u ekstremno velikoj potrebi za vodom; moguće je da umru zbog toga i zato imaju veliku žeđ i težnju za vodom. 
Hrist je reka žive vode zato što je samo u Njemu takva punina i tako izobilna opskrba za zadovoljenje duše koja je u potrebi i koja čezne za tim. Kada je neko ekstremno žedan, ako ga i male količine vode neće zadovoljiti, kada dođe na potoke, on ipak nalazi puninu zato što tu može da pije koliko god želi. Hristos je kao reka, u tom smislu On je dovoljan ne samo za jednu žednu dušu, pošto uzimanjem Njegove vode izvor uopšte ne presušuje, niti će onima koji dođu kasnije ostati manja količina vode. Žedan čovek ne oseća smanjivanje nivoa reke zadovoljavanjem svoje potrebe. Isus Hrist je kao reka u drugom smislu. Reka stalno teče. Postoji sveže snabdevanje vodom koja stalno dolazi od glavnog izvora, tako da čovek može da živi od toga i da bude snabdeven vodom tokom celog svog života. Dakle, Hristos je nepresušivi izvor, On stalno snabdeva svoj narod, a izvor se ni najmanje ne troši. Oni koji žive po Hristu stalno imaju sveže snabdevanje od Njega kroz celu večnost. Oni mogu dobijati samo povećavanje blagoslovenosti koja je nova, i stalno nova, i koja nikada neće imati kraj. Za ilustraciju ovog drugog dela propovedi, ja ću pokazati sledeće:

1. Duša svakog čoveka prirodno i neophodno žudi za nečim.

Prvo: Duša svakog čoveka neophodno teži za srećom.

To je univerzalni apetit ljudske prirode i to je slično i u slučaju dobra i u slučaju zla. To je isto toliko univerzalno kao i sama suština duše i zato ono neophodno i direktno proizilazi iz te suštine. To ne samo da je prirodno za celo čovečanstvo, nego i za anđele; to je univerzalno među svim razumnim, inteligentnim bićima na nebu, zemlji, ili paklu – zato što ta težnja neophodno proizilazi iz inteligentne prirode. Nema racionalnog bića, niti ga može biti, bez ljubavi i želje za srećom. Nijedno biće nije stvoreno da bi volelo mizeriju, a da ne bi volelo sreću. To je nemoguće jer uključuje očiglednu kontradikciju. Sâma predstava mizerije treba da bude u takvom stanju da se priroda gnuša na to, a predstava sreće treba da bude u takvom stanju da prirodi to jako prija. Zato ta težnja za srećom mora biti nesavladiva. To je nešto što nikada ne može biti promenjeno. To nikada ne može biti nadvladano ili na bilo koji način umanjeno. I mladi i stari na sličan način vole sreću, i dobri i zli, i mudri i nemudri; iako postoji velika različitost u vezi čovečijih ideja po pitanju šta je sreća. Neki misle da se ona može pronaći u jednoj stvari, a neki u drugoj; ipak, što se tiče globalne želje za srećom, ne postoje različitosti. Postoje pojedini nagoni koji se mogu zadržati, kontrolisati, savladati, ali taj generalni nagon za srećom NIKADA! 

Drugo: Duša svakog bića teži za srećom koja je jednaka kapacitetu njene prirode.

Duša čovečija je kao posuda; kapacitet duše je isti kao veličina ili količina posude. I zato, iako čovek ima na primer mnogo zadovoljstava i sreće, ako posuda nije napunjena žudnja neće prestati. Svako stvorenje je nemirno sve dok ne počne da uživa ono što je jednako kapacitetu njegove prirode. To možemo videti kod životinja; kada one dobiju ono što je prikladno njihovoj prirodi i proporcionalno njihovom kapacitetu, one su zadovoljne. Čovek ima takvu prirodu da je sposoban za mnogo, mnogo veći stepen sreće. On je stvoren sa daleko savršenijom prirodom od životinja i zato mora imati daleko veću sreću u kojoj treba da se zadovolji. Zadovoljstva spoljašnih čula koja zadovoljavaju životinje neće zadovoljiti čoveka! On ima druge sposobnosti shodne višoj prirodi koja treba da se nečim ispuni. Ako su čula zadovoljena, sposobnosti duše ipak nisu ispunjene – čovek će i dalje biti u žudećem, nemirnom stanju. Stvar je još specifičnija iz razloga što je čovek sposoban da razumeva i zato je njegova duša sposobna za toliko veliku sreću. Zato on želi toliko mnogo. Razumevanje je veoma obimna sposobnost, sama ona se proteže izvan granica zemlje i izvan granica stvorenja. Pošto smo sposobni da razumemo mnogo više nego što sada razumemo, ko može da kaže koliko čovečije razumevanje može da se uveća? I dok se uvećava razumevanje, time se i uvećava i želja. Iz tog razloga, jedino neki neshvatljiv objekat, odnosno biće, može zadovoljiti dušu. Ona nikada neće biti zadovoljena sa onim (sa samo onim) čemu može da vidi kraj. Ona nikada neće biti zadovoljena sa tom srećom kojoj može da pronađe dno. Često se čini da čovek nalazi neko zadovoljstvo u ograničenim objektima, ali čim je u tome zadobio malo iskustva, on shvata da ipak želi nešto više od toga. To je vrlo jasno iz raznih iskustava ovog nemirnog i žudećeg sveta. Svako se pita: “Ko će nam pokazati nešto dobro?”

2. Ljudi u svom palom stanju nalaze se u vrlo velikoj oskudici te sreće.

Nekada su je uživali, ali čovečanstvo je potonulo u vrlo nisko stanje; mi smo prirodno bedna, siromašna stvorenja. Došli smo goli na ovaj svet, a naše duše su, isto kao i naša tela, u bednom, mizernom stanju. Mi smo toliko daleko od toga šta znači imati prikladnu hranu za jelo, da se grabimo za roščiće koje jedu svinje. Siromaštvo čoveka u prirodnom stanju pokazuje se u njegovom nezadovoljnom, težnjivom duhu. To pokazuje da je duša prazna kada, kao konj, viče: “Daj, daj, i ne govori: Dosta je”. Mi smo prirodno kao izgubljeni sin, jer smo nekada bili bogati, ali smo izašli iz Očeve kuće, proćerdali svoje bogatstvo i postali siromašni, bedni, izgladneli jadnici. Ljudi u svom prirodnom stanju mogu naći nešto što će zadovoljiti njihova čula, ali ne postoji ništa što može nahraniti dušu. Taj mnogo plemenitiji i suštinskiji deo umire zbog nedostatka hrane. Ljudi mogu svakodnevno napredovati u raskoši i mogu razmaziti svoja tela, ali duša ne može biti nahranjena sa raskošnog stola. Oni mogu piti vino iz flaša, ali duhovni deo ipak nije zadovoljen. Superiorne sposobnosti takođe žele da se zadovolje, isto kao i inferiorne. Istinsko siromaštvo i istinska mizerija sadrži se u tome da želimo one stvari koje potrebuje naš duhovni deo bića. 

3. Grešnici koji su potpuno probuđeni osećaju svoju veliku potrebu.

Mnoštvo ljudi ne oseća svoje mizerno stanje – stanje velike potrebe. Postoje mnogi koji su vrlo siromašni, a smatraju sebe da su bogati i da su uzrasli u dobru. Zaista, ne postoje prirodni ljudi koji imaju istinsko zadovoljstvo. Svi oni su nemirni i viču: “Ko će nam pokazati neko dobro?” Ali mnoštvo ne oseća da se nalazi u stanju ogromnih potreba. Međutim, istinski probuđena duša vidi da je jako daleko od prave sreće, da je stvari koje poseduje nikada neće učiniti srećnom i da bez obzira na njene spoljašne posede, ona je ipak jadna, mizerna, siromašna, slepa i gola. Ona počinje da oseća prolaznost i nesigurnost tih stvari, a takođe i svoju nesposobnost i nedovoljnost da zadovolji nemirnu savest. Ona želi da joj nešto drugo dâ mir i olakšanje. Ako bi joj rekao da može imati carstvo to je ne bi umirilo. Ona želi oproštenje svojih greha i mir sa svojim Sudijom. Ona je siromašna, a sada postaje prosjak – dolazi i traži pomoć. Nije žedna zato što vidi gde se može pronaći istinska sreća, nego zato što shvata da ona to nema, niti je može pronaći. Ona je bez utehe i ne zna gde da je pronađe, ali čezne za njom. O, šta sve ne bi dala ako bi samo mogla pronaći neki zadovoljavajući mir i utehu! I to su te gladne, žedne duše koje Hristos tako često poziva da dođu Njemu. Isaija 55:1,2 “Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novaca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novaca i bez plate vina i mleka. Zašto trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti? Slušajte me, pa ćete jesto što je dobro, i duša će se vaša nasladiti pretiline.” “I ko je žedan, neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života zabadava” (Otk.22:17).

4. Za takve duše je obezbeđena puna satisfakcija i zadovoljstvo u Hristu Isusu.

Prvo: Hristova ekselencija (uzvišenost) je takva da kada je pronađeš ona donosi izvanredno zadovoljstvo i satisfakciju tvojoj duši.

Duša teži za nečim što je najizvrsnije. Telesna duša zamišlja da su zemaljske stvari izvrsne. Jedni misle da je bogatstvo najizvrsnije, drugi misle da je najveće poštovanje i čast, a neki misle da je telesno zadovoljstvo najizvrsnije. Međutim, duša ne može naći zadovoljstvo ni u jednoj od ovih stvari zato što se brzo zasiti u tome. Svetski ljudi zamišljaju da postoji istinska ekselencija i prava sreća u stvarima koje oni potražuju. Oni misle da ako bi samo to i to zadobili, bili bi srećni. Ali, kada se i to desi, ipak ne pronađu sreću. Tada traže sreću u drugim stvarima i tako se stalno nalaze u potražnji. Ali, Hrist Isus ima istinsku ekselenciju i toliko veliku ekselenciju da kada ljudi dođu da je vide, oni više ne idu da traže dalje, nego se njihov razum tu odmara. Oni vide nenadmašnu slavu i neopisivu sladost u Njemu. Oni shvataju da ono što su do tada tražili bila je samo senka, a sada su našli stvarnost. Shvataju da su ranije tražili sreću u reci, a sada su našli okean! Hristova ekselencija jeste adekvatan objekat za prirodne težnje duše, i dovoljan da ispuni kompletan njen kapacitet. To je beskrajna ekselencija, baš takva kao što razum želi, u kojoj nema granice! Što se razum više posvećuje istraživanju nje, ona se pokazuje još uzvišenija. Svaki novi pronalazak doprinosi da se ta lepota postane još zanosnija i razum nikada ne vidi kraj! Tu postoji dovoljno prostora za razum da ide sve dublje i dublje i da nikada ne dođe do dna. Duša se izvanredno zanela kada je prvi put ugledala tu lepotu i ona se nikada ne umara od tog posmatranja. Razum se nikada ne zasićuje. Hristova ekselencija je uvek sveža i nova! Duša teži da se toliko mnogo raduje u njoj da, nakon što je to videla hiljadu ili deset hiljada puta, njoj se čini kao da je to bio baš prvi put. Hristova ekselencija je objekat koji zadovoljava superiorne mogućnosti čoveka. Ona zadovoljava čovečiju sposobnost rezonovanja i razumevanja. Ne postoji ništa toliko vredno radi čega bi razum bio toliko zaposlen, kao u slučaju te ekselencije – nijedan objekat nije toliko slavan, plemenit i uzvišen. Ta ekselencija Isusa Hrista je zadovoljavajuća hrana svakoj racionalnoj duši. Duša koja dođe Hristu hrani se time – to je anđelska hrana, to je to vino i mleko koje se daje bez novaca i bez plate. To je ta pretilina u kojoj se verujuća duša raduje; tu se težnjiva duša zadovoljava, a gladna duša ispunjava dobrotom. Radost i zadovoljstvo koje se tu nalazi prevazilazi um – ono je neizrecivo i puno slave. Nemoguće je da oni koji su istinski okusili od tog izvora i poznali tu sladost, ikada ostave Njega. Duša je pronašla reku vode života i ona ne želi drugo piće. Ona je pronašla drvo života i ne želi nikakav drugi plod. 

Drugo: Manifestacija Hristove ljubavi daje izobilno zadovoljstvo duši.

Ta Hristova ljubav je izvanredno slatka i zadovoljavajuća! Ona je bolja od života, zato što je to ljubav Osobe tako slavnog Božanstva i ekselencije. Sladost te ljubavi mnogo zavisi od veličine njene ekselencije; što je više ljubljena osoba, to si više željan Njegove ljubavi. Kako mora da je slatka ljubav te osobe koja je večni Božiji sin, koji je jednakog Božanstva sa Ocem! Kako mora da je velika sreća biti objekat ljubavi Onoga koji je Stvoritelj sveta i po kome sve postoji, koji je uzvišen sa desne strane Božije i učinjem poglavarom svih poglavarstava i sila u nebu, pod čijim nogama je sve pokoreno i koji je Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima – svetlost Božije slave! Za sigurno, biti voljen od strane takve Osobe dovoljno je da zadovolji dušu crva od prašine. Ta Hristova ljubav je takođe izvanredno slatka i zadovoljavajuća zbog njene veličine; to je umiruća ljubav; ljubav koja se nikada ranije nije pokazala, sa kojom nijedna druga ljubav ne može da se uporedi. Postoje primeri jako velike ljubavi između dva zemaljska prijatelja, kao što je bila ljubav između Davida i Jonatana. Ali nikada nije postojala takva ljubav kakvu Hristos ima prema svojim vernicima. Zadovoljavajuća priroda te ljubavi takođe izvire iz njenih slatkih plodova. Te dragocene stvari koje je Hristos darovao svom narodu i ta dragocena obećanja koja im je On dao jesu plodovi Njegove ljubavi. Radost i nada su stalne reke koje ističu iz tog izvora – iz Hristove ljubavi. 

Treće: U Hristu postoji opskrba za satisfakciju i zadovoljstvo žedne, težnjive duše zato što je On put do Oca.

To je ne samo zbog punine ekselencije i blagodati koja se nalazi u Njemu, nego i zbog toga što kroz Njega možemo doći Ocu i možemo biti iskupljeni i usrećeni u Njegovoj naklonosti i ljubavi. Siromaštvo i potreba duše koja se nalazi u svom prirodnom stanju sastoji se u njenom odvojenju od Boga, zato što samo Bog predstavlja bogatstvo i sreću stvorenja. Međutim, mi smo prirodno otuđeni od Boga i Bog je otuđen od nas. Naš Stvoritelj nije u miru sa nama. Ali, u Hristu postoji način za slobodnu komunikaciju između Boga i nas – za nas da dođemo Bogu i za Boga da nam se posvedoči posredstvom svog Duha. Jovan 14:16 – “Isus im reče: ja sam put, istina i život: niko ne može doći Ocu osim kroz mene.” Efescima 2:13, 18, 19 – “A sad, u Hristu Isusu, vi koji ste negda bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom. Jer On dovede k Ocu oboje u jednom duhu. Tako dakle više niste tuđi i došljaci, nego živite sa svetima i domaći ste Bogu.” Hristos, budući takav put do Oca, jeste put do istinske sreće i zadovoljstva. Jovan 10:9 – “Ja sam vrata; ko uđe kroz mene spašće se: i ući će i izići će i pašu će naći.”
Ovde bih iskoristio priliku da pozovem žedne i oskudne duše da dođu Isusu. “A u poslednji veliki dan praznika stajaše Isus i vikaše govoreći: ko je žedan neka dođe k meni i pije” (Jovan 7:37). Vi koji još niste došli Hristu nalazite se u jadnom, oskudnom stanju; nalazite se u sasušenoj pustinji; u suvoj i bezvodnoj zemlji. I ako ste zaista probuđeni vi osećate da ste u velikoj opasnosti i da je moguće da se brzo onesvestite zato što vam je potrebno nešto što treba da zadovolji vaše duše. Dođite Njemu koji je “kao potoci na suhu mestu”. Postoji bogatstvo i punina u Njemu! On je kao reka koja stalno teče, živećeš uz tu reku zauvek i nikada nećeš biti u oskudici. Dođite Njemu koji ima takvu ekselenciju koja je dovoljna da pokloni puno zadovoljstvo vašoj duši. On je Osoba nenadmašne slave i neopisive lepote, u kojoj zauvek možete zabavljati pogled vaše duše bez umaranja i zasićenja. Prihvatite ponuđenu ljubav Onoga koji je jedinorodni Božiji Sin, Njegov svetac i Onaj u kome se Očeva duša raduje. Kroz Hrista dođite Bogu Ocu od koga ste se odvojili grehom. On je put, istina i život; On je vrata – ko god uđe na ta vrata buće spašen. 

III. Postoji tiho počivalište i slatko osveženje u Isusu Hristu za sve koji su umorni. On je “kao sen od velike stene u zemlji sasušenoj.”

Upoređenje koje je navedeno u ovom tekstu jako je divno i vrlo značajno. Suva, neplodna i spržena Arabijska pustinja vrlo je živopisan prikaz mizerije koju su ljudi navukli na sebe grehom. Ona je lišena svih stanovnika osim lavova, tigrova i vatrenih zmija; ona je neplodna i suva – bez reke i izvora. To je zemlja suše gde se retko dešavaju padavine. Zemlja je previše topla i nelagodna za život. Sunčevi toplotni snopovi koji se obrušavaju na putnike jesu prikladan prikaz terora savesti i unutrašnjeg osećaja Božijeg nezadovoljstva. I ne postoji nijedan hlad gde bi se putnik mogao odmoriti, osim povremenih ogromnih stena koje prikladno ukazuju na Isusa Hrista koji je došao da nas iskupi od naše mizerije. Hrist je često upoređen sa stenom zato što je ona siguran temelj za zidare, a takođe i siguran bedem i odbrana. Oni koji žive na vrhu stene, žive na najodbrambenijem mestu. Mi čitamo o onima koji su živeli i napravili naselja na visokim stenema. Hristos se takođe može uporediti sa stenom pošto je On večan i nepromenjiv. Velika stena ostaje čvrsta, nepokretna i neslomljiva bez obzira na vetrove i bure; i zato je Bog izabrao stenu u pustinji da ona bude simbol Hrista, kada je iz stene dao vodu narodu Izrailjskom; a senka od velike stene jeste najprikladniji prikaz osveženja koje se kroz Isusa Hrista daje umornim dušama.

1. Postoji tiho počivalište i slatko osveženje u Isusu Hristu za grešnike koji su umorni i opterećeni sa grehom.

Greh je najpodlija i najodvratnija stvar. Takođe greh je i najškodljivija i najfatalnija stvar; to je najsmrtonosniji otrov; iznad svega, on dovodi život u opasnost, izlaže dušu u opasnost, oduzima svaku sreću i dovodi čoveka u stanje mizerije – u stanje da se Bog gnjevi na njega. Svi ljudi imaju na sebi to strašno zlo koje se brzo prilepljuje za dušu i vlada nad njom, drži je u svom posedu i pod apsolutnom komandom. To zlo visi kao zmija otrovnica na srcu i drži ga kao što lav drži svoju žrtvu. Ali ipak, postoji mnoštvo onih koji ne osećaju svoju mizeriju. Oni se nalaze u takvom snu da i nisu previše nemirni u tom stanju. To ne predstavlja veliku tegobu za njih pošto su toliko duhovno pijani da uopšte ne prepoznaju svoju stanje, niti šta će se desiti sa njima. Ali postoje drugi ljudi kod kojih je oživljen taj osećaj i oni osećaju bol i vide da se približava uništenje. Oni vide da greh kao veliki tovar leži na njihovim srcima; to je tovar koji leži na njima noć i dan. Oni ne mogu da ga se oslobode da bi se odmorili. On ih stalno ugnjetava. Čvrsto je svezan sa njima i spreman je da ih potopi. Ovde su u pitanju kontinualne muke srca koje mora da se održava pod tim teretom. Tako mi čitamo o onima “koji su umorni i natovareni”. Ili, to je kao nesnosna vrućina u suvoj pustinji gde sunce bije i prži tokom celog dana; gde ljudi nemaju ništa čime bi se mogli odbraniti od toga; gde ne mogu pronaći hladovinu da bi se osvežili. Kada legnu da se odmaraju, to je kao da legnu na vreo pesak gde ne postoji ništa što bi moglo rashladiti tu vrelinu. Na osnovu ovoga, može se prepoznati ko je umoran i opterećen grehom; i u kojem smislu grešnik može biti umoran i opterećen sa grehom. Grešnici nisu umorni sa grehom zbog toga što ga mrze. Ne postoji grešnik koji je opterećen grehom u tom smislu kao pobožan čovek koji nosi svoj unutrašnji greh kao svoje svakodnevno i najveće breme, zato što ne želi da ga čini i teži da ga se otarasi. Vernik želi da bude na velikom odstojanju od njega i želi da nema ništa više sa njim; on je spreman da poviče kao apostol Pavle: “Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?” (Rim.7:24). Nepreporođen čovek nema ništa od ovakve prirode zato što je greh još uvek njegova radost i on ga žarko ljubi. Kada takav čovek dobije neka presvedočenja, njegova ljubav prema grehu u globalu nije usmrćena – on ga voli isto kao i pre, ali ga krije kao sladak zalogaj ispod jezika. Međutim, postoji razlika između biti umoran i opterećen sa grehom i biti umoran od greha. Probuđeni grešnici su umorni sa grehom, ali nisu zapravo umorni od njega. Oni su umorni samo od krivice greha. Krivica koja se prilepila na njihove savesti jeste to veliko breme. Bog im je stavio taj osećaj u savesti koje su nekada bile kao mrtvo meso, ali sada ih taj osećaj krivice boli. Prljavština greha i njegova zla priroda, što je uvreda za svetog, milostivnog i slavnog Boga ne predstavlja breme za njih. Ali, to je veza između greha i kazne, između greha i Božijeg gnjeva, koje čini to breme. Njihove savesti su opterećene krivicom, što jeste obaveza prema kazni; oni vide pretnju i prokletstvo zakona koji su se udružili sa njihovim gresima, i oni vide da je Božija pravda i osveta protiv njih. Oni su natovareni svojim gresima, ali ne zato što su im ti gresi odvratni, nego zato što postoji pakao u njima. To je žaoka greha koja ujeda savest i rastužuje i umara dušu. Krivica takvih velikih greha leži na duši i čovek ne vidi način na koji bi se otarasio te krivice, nego provodi zamorne noći i zamorne dane. Ponekad to doprinese da on kaže kao David: “Ko bi mi dao krila golubinja? Ja bih odleteo i počinuo. Daleko bih pobegao i nastanio se u pustinji. Pohitao bih da utečem od vihora i od bure” (Ps.55:6-8). Ali kada grešnici dođu Hristu, On uzima njihovo breme, njihov greh i krivicu – ono što je bilo jako teško njihovim srcima i što je uznemiravalo njihove umove. 

Prvo: On uzima krivicu greha!

Duša ranije nije videla da postoji mogućnost da se oslobodi od te krivice koja bi, da nije bila odstranjena, dovela dušu u večno uništenje. Kada grešnik dođe Hristu, sve to je odjednom uzeto – duša je puštena na slobodu, rasterećena je od ranijeg bremena i oslobođena od ropstva. Ona je kao ptica koja je pobegla iz ptičareve zamke. Duša u Hristu vidi put do mira sa Bogom i način po kome će zakon biti izvršen, pravda zadovoljena, a da će ona ipak izbeći kaznu; zaista predivan put, ali u isto vreme siguran i slavan. I koji je to mir za umornu dušu kada vidi sebe tako oslobođenom, kada vidi da je temelj svih njenih briga i strahova potpuno odstranjen, da Božiji gnjev prestaje, da ju je to dovelo u stanje mira sa Bogom i da više nema razloga da strahuje od pakla, već da je zauvek bezbedna! Kako je to osvežavajuće za dušu da odjednom bude oslobođena od onoga što joj je pre zadavalo veliku nevolju i teror i da sada dobije olakšanje od onoga što joj je nekad predstavljalo veliki teret! To je zaista kao dolazak čoveka u hladovinu nakon dugog putovanja kroz suvu i vrelu pustinju, iako je jako malo falilo da mu se desi nesvestica od velike vrućine. I tada takođe sâm Hristos uzima greh i suzbija taj koren gorčine koji je uzrok svih unutrašnjih meteža i uznemirenosti koji se nalaze u razumu i koji ga čine kao uzburkanim morem koje se ne može smiriti, i On sve to ostavlja u tišini. Kada je krivica uzeta i greh suzbijen, tada je temelj straha, nevolje i bola uklonjen, a duša zadobija mir i spokojstvo. 

Drugo: Hristos daje snagu i principe novog života umornoj duši koja dođe Njemu.

Pre nego što dođe Hristu, grešnik je kao bolestan čovek koji je jako oslabio i čija priroda je obuzeta nekom velikom bolešću: on je pun bola i toliko slab da ne može ni hodati ni stojati. Zato je Hristos upoređen sa lekarom. “A Isus čuvši to reče im: ne trebaju zdravi lekara nego bolesni” (Mat.9:12). Kada On dođe i progovori reč, On daje život onome koji je ranije bio kao mrtav: On daje principe duhovnog života i početak večnog života; On ojačava razum komunikacijom Njegovog sopstvenog života i snage, obnavlja ljudsku prirodu, ponovo je stvara i čini da čovek postane novo stvorenje. Tako umorni i skoro potonuli duhovi postaju probuđeni, a taj princip duhovnog života postaje kontinualan izvor osveženja, kao izvor žive vode. “A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni”. Hristos daje svog Duha koji utišava razum i koji je kao blagi povetarac. On daje tu snagu kojom podiže ruke koje su klonule i učvršćuje drhtava kolena. 

Treće: Onima koji dođu Njemu, Hristos daje takvu utehu i zadovoljstvo koje je dovoljno da doprinese da oni zaborave sve njihove ranije muke i patnje.

Malo istinskog mira, malo radosti zbog manifestovane Hristove ljubavi i malo istinske i svete nade na večni život dovoljno je da nadoknadi sav taj težak rad i umor i da izbriše iz razuma sećanje na to. Mir koji rezultira iz istinske vere prevazilazi razum i ta radost je zaista neizreciva radost. Postoji nešto neverovatno slatko i osvežavajuće u toj radosti čega nema u drugim radostima! I šta može na efektivniji način podržati razum ili dati racionalniji temelj za radovanje nego izgled te večne slave u Božijem uživanju, po sâmom Božijem obećanju u Hristu? Ako dođemo Hristu, ne samo da ćemo biti osveženi odmaranjem u Njegovoj senci, nego ćemo i jesti Njegov plod: te stvari su plodovi tog drveta. “Željah hlada njezina, i sedoh, i rod je njezin sladak grlu mojemu” (Pesma 2:3)

Pre nego što pređem na sledeću stvar u ovoj propovedi, želim da objavim onima koji su umorni da dođu da se odmore pod Hristovom senkom. Velika nevolja takvog stanja trebala bi da bude vaš motiv da prihvatite ponudu oslobođenja i iskupljenja. Vi ste umorni i nesumnjivo biste bili srećni kada biste našli odmor. Ali, sada ste ovde da razmotrite sledeće: 

Prvo: Nema iskupljenja osim u Isusu Hristu.

Ne postoji ništa drugo što vam može pružiti istinski odmor. Ako bi mogli da odletite na nebo, ne biste ga tamo našli; ako bi odleteli na krilima zore i nastanili se u najudaljenijim krajevima zemlje, na neko usamljeno mesto u pustinji, ne biste mogli pobeći od svog tereta. Dakle, ako ne dođete Hristu vi ćete morati, ili nastaviti da živite u svom umornom i opterećenom stanju, ili, što je još gore, vratiti se u stari smrtni san, u stanje ludosti; i ne samo to, nego ćete morati večno da se umarate od Božijeg gnjeva. 

Drugo: Shvatite da vam je iskupljenje koje Hristos nudi pri ruci.

Ne treba da zaželite krila od goluba da biste mogli da poletite i pronađete taj odmor. Hrist je jako blizu, On je pri ruci ako biste samo to osetili. Rim.10:6-8 – “A pravda koja je od vere ovako govori: da ne rečeš u srcu svojemu: ko će izići na nebo? (To jest da svede Hrista); ili: ko će sići u bezdan? (To jest da izvede Hrista iz mrtvih). Ali šta govori pismo? Blizu ti je reč u ustima tvojima i u srcu tvojemu, to jest reč vere koju propovedamo.” Nema potrebe da se radi nekakvo ogromno delo da biste došli u taj odmor. Put je vrlo jasan – ništa drugo nego doći i sesti pod Hristovom senkom. Hristos ne zahteva novac da bismo zadobili odmor od Njega. On nas poziva da dođemo slobodno, i zabadava. Ako smo siromašni i nemamo novaca, možemo doći. Hrist je poslao svoje sluge da pozovu siromašne, kljaste, bogaljaste i slepe. On ne želi da bude kao iznajmljena osoba koja će te prihvatiti i koja će ti pružiti odmor. To je Njegovo delo, kao Posrednika, da podari odmor umornima. To je delo za koje je On pomazan i u kojem se On raduje. “Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim Evanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje” (Luka 4:18). 

Treće: Hristos nije samo iskupljenje za vaš umor i nevolju, nego nasuprot On će vam još dati obilje radosti i ushićenja.

Oni koji dođu Hristu, ne dolaze samo na mesto odmora nakon što su lutali u pustinji, nego dolaze u “hotel” gde se mogu odmarati i gde mogu praznovati. Tu mogu prestati od svih ranijih nevolja i muka i tu mogu započeti tečaj ushićenja i duhovne radosti. Hrist ne samo da vas oslobađa od strahova pakla i gnjeva, nego vam daje nadu neba i uživanje u Božijoj ljubavi. On oslobađa od unutrašnjih nemira i unutrašnjeg bola usled osećaja krivice u savesti koja je kao crv koji grize iznutra, a On daje ushićenje i unutrašnju slavu. On izvodi iz pustinje pune vreline, suše i vatrenih letećih duhova; i dovodi nas u dobru zemlju – u zemlju gde teče mleko i med. On nas oslobađa iz tamnice, podiže nas iz gomile đubreta i postavlja nas među careve i daje nam nasledstvo slavnog trona. Dakle, ako je neko umoran, ako je neko u zatvoru, ako je neko u ropstvu, ako je neko u pustinji, neka dođe blagoslovenom Isusu koji je “kao sen od velike stene u zemlji sasušenoj.” Ne odlažite! Ustanite i dođite! 

2. Postoji tiho počivalište i slatko osveženje u Isusu Hristu za Božiji narod koji je umoran.

I sami sveti, dok borave u ovom nesavršenom stanju i imaju mnogo ostataka greha u svojim srcima, još uvek su podložni mnogim nevoljama, tugama i mnogim umorima, i zato iznova često trebaju da pribegavaju Isusu Hristu da bi se odmorili. 
Sada ću spomenuti tri slučaja za koje je Hristos dovoljan lek:

Prvo: Postoji počivalište i slatko osveženje u Hristu za one koji su umorni od progonstva.

U ovom svetu, većinski deo Božije crkve bio je progonjen. Tu i tamo postojali su povremeni intervali mira i spoljašnjeg prosperiteta, ali u globalu dešavalo se drugačije. To se slaže sa prvim proroštvom u vezi Hrista: “I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene, između semena tvojega i semena njezina” (1.Mojs.3:15). Ta dva semena bila su u neprijateljstvu još od Avelja. Sotona oseća veliku zlobu protiv Božije crkve, a takođe i oni koji su njegovo seme. I mnogo je puta Božiji narod bio progonjen do ekstremnog stepena, bio je stavljan na najizvrsnija mučenja koja je ljudska pamet ili umetnost mogla smisliti i hiljade vernika su bili mučeni do smrti. Ali, čak i u takvom slučaju postoji počivalište i slatko osveženje koje se može naći u Isusu. Kada im njihovi surovi neprijatelji nisu davali odmora u ovom svetu; kada, kao što je često bio slučaj, nisu mogli da pobegnu niti na bilo koji način izbegnu bes svojih protivnika, nego su mnogi bili postepeno mučeni iz dana u dan, da bi se njihovo mučenje što više odužilo; ipak se čak i tada počivalište nalazilo u Isusu Hristu. Često se videlo iz iskustva; mučenici su mnogo puta jasno pokazivali da su tihost i mir njihovih umova bili neometani čak i usred velikog mučenja tela, a ponekad su se čak i radovali i pojali hvalu na spravama za mučenje ili na lomačama. Ako je Hristu ugodno da pošalje svog Duha da objavi Njegovu ljubav i prijateljski progovori duši to će dati podršku verniku, čak i ako trpi najveće spoljašnje mučenje koje čovek može zadati. Hristos je radost duše i ako je duša radosna i ispunjena tim Božanskim svetlom, tu radost nijedan čovek ne može oduzeti. Kakva god spoljašna mizerija bila, duh će je pretrpeti. 

Drugo: Postoji počivalište u Hristu za Božiji narod, kada je uznemiren nevoljama.

Ako se osoba muči zbog velike slabosti tela ili zbog neke bolesti koja uzrokuje česte i jake bolove, takve stvari će sigurno zamoriti i inače nemoćno stvorenje kao što je čovek. U takvoj situaciji, velika uteha i efektivna podrška može biti misao da imamo Posrednika koji iz iskustva zna šta je bol, koji je svojim bolima nama obezbedio večno olakšanje i zadovoljstvo, i koji će učiniti da nam naše lake sadašnje boli donesu od svega pretežniju radost, koja će nam se darovati kada se budemo odmarali od naših trudova, muka i boli. Ako osoba bude dovedena u veliki škripac što se tiče spoljašne borbe za opstanak – ako siromaštvo nanese mnoštvo teškoća i nevolja; ipak i za takve može biti podržavajuće i osvežavajuće razmišljanje da oni poseduju saosećajnog Spasitelja koji, kada je bio na zemlji bio je toliko siromašan da nije imao gde glavu da zakloni; i koji je osiromašio da bi nas obogatio i da bi nam obezbedio dugotrajno bogatstvo; i koji će učiniti da nam naše siromaštvo donese večnu i od svega pretežniju slavu. Ako Bog u svojoj promisli pozove svoj narod da žali za izgubljenim odnosima i ako On ponavlja svoje udarce i uzima jednog za drugim od onih koji su nama bili dragi; podržavajuće je i osvežavajuće razmišljati da je Hristos objavio da će, svima koji se uzdaju u Njega, sâm On biti umesto svih njihovih dragih rođaka. Oni su kao Njegova majka, brat i sestra. On ih je prihvatio kao svoju jako blisku vezu; i u svakoj drugoj Njegovoj promisli koja za nas bude bolna, velika je uteha za dušu da veruje da ima Posrednika sa Bogom i da kroz Njega može imati poverljiv pristup tronu blagodati; i da u Isusu Hristu imamo jako mnogo velikih i dragocenih obećanja – da sve ide na dobro i da će se na kraju sve svesti na večno blagostanje. Dakle, kada je Božiji narod udaren nekim nevoljama, kao vrelim sunčanim zracima, on može pribeći Njemu koji je senka od velike stene i biti efektivno zaklonjen i slatko osvežen. 

Treće: Postoji tiho počivalište i slatko osveženje u Hristu za Božiji narod kada se umori od Sotoninih udaraca.

Đavo, taj zlobni neprijatelj Boga i čoveka, radi sve što leži u njegovoj snazi da zamrači, sakrije i iskuša Božiji narod, i da unese nemir u njihove živote. On često nanosi nepotrebne i bezrazložne osećaje dužnosti kod vernika. On ih baca u sumnje, ispunjava njihov um sa takvim strahom kao što je mučenje, a iznad svega teži da ih spreči za hrišćanske aktivnosti. I On često nanosi maglu i tamne oblake, nameće pokvarenost, i tako ispunjava razum brigom i mukom; i duša se često umori od toga. Iz tog razloga, vernici ponekad mogu reći kao i Psalmista: “Opteče me mnoštvo telaca; jaki volovi Vasanski opkoliše me; razvališe na me usta svoja. Lav je gladan lova i riče” (Ps.22:12,13). Ako u tom slučaju duša pribegne Isusu Hristu, ona će naći počivalište i odmor u Njemu, jer je On došao na svet da uništi Sotonu i da otme duše iz njegovih ruku; i sve je pokoreno pod Njegove noge, bilo da su u pitanju stvari na nebu ili na zemlji, ili stvari u paklu, i zato On može zadržati sotonu kad god On to zaželi. A da je On nesumnjivo dovoljno spreman da nam se sažali pošto smo u takvim iskušenjima, možemo biti sigurni pošto je i On bio udaran i iskušavan od strane Sotone isto kao i mi. On može pomoći svima koji su u iskušenjima, i On je obećao da će satrti Sotonu pod noge svog naroda. Zato, neka Božiji narod, kada se nađe u ovakvim vrstama umora, pribegne Isusu Hristu i nađe utočište, odmor i počivalište. 

R A Z M I Š Lj A Nj A

1. Iz svega ovoga smo dobili jedan veliki razlog da obožavamo dobrotu i blagodat Božiju prema nama u našem jadnom stanju, da je On na tako slavan način obezbedio pomoć i olakšanje za nas.

Mi smo sopstvenim grehom protiv Boga uvalili sebe u svako zlo, a Bog nam je ipak obezbedio lek protiv svih tih zala i nije nas ostavio bespomoćnima u našoj bedi. Mi smo, svojim grehom, izložili sebe gnjevu i osvetoljubivoj pravdi; ali Bog je učinio velike stvari da bismo mogli biti spašeni od tog gnjeva. On je bio ta neizmerljiva cena da bi se zakon održao i izvršio bez našeg stradanja. Mi smo, svojim grehom, izložili sebe teroru savesti i očekivanju strašne bure Božijeg gnjeva; ali Bog nam je obezbedio zaklon od vetra – On nam je ponudio da uđemo u Njegove prostorije i da se sakrijemo od te strahote. Mi smo, svojim grehom, učinili sebe siromašnim, oskudnim stvorenjima; ali Bog nam je obezbedio zlato isprobano u vatri. Mi smo, svojim grehom, učinili sebe golim; a kada je On prošao pored nas i primetio našu želju, obezbedio nam je odeću – belu haljinu. Mi smo učinili sebe slepima, a Bog je zbog milosti prema nama obezbedio melem za naše oči, da bismo mogli da vidimo. Mi smo lišili sebe svake duhovne hrane; mi smo kao izgubljeni sin koji umire od gladi i koji bi željno napunio svoj trbuh roščićima. Ali, Bog je primetio naše stanje i On je poklao junce i hranjenike. Obezbedio je za nas pravu gozbu i poslao svoje sluge da pozovu nas siromahe, kljaste, bogaljaste i slepe. Mi smo, svojim grehom, doveli sebe u suvu i žednu pustinju; ali Bog je bio milostiv, primetio je naše stanje i obezbedio nam reke žive vode – vodu iz stene. Mi smo, svojim grehom, izložili sebe mizernom ropstvu; a Bog je obezbedio način za naše oslobođenje. Mi smo izložili sebe umoru, a Bog je obezbedio zaklon za nas. Mi smo, svojim grehom, izložili sebe mnogim spoljašnim problemima i nevoljama; a Bog nam se sažalio i u Isusu Hristu obezbedio pravu utehu za nas. Mi smo izložili sebe našem velikom neprijatelju, samom Sotoni, da nas on iskušava i udara; a Bog nam se sažalio i obezbedio za nas Spasitelja i Kapetana spasenja koji je nadvladao Sotonu i koji i nas može osloboditi. 
Tako je Bog u Isusu Hristu obezbedio SVE za našu pomoć u našem kompletnom zlu. Kako treba da blagosiljamo Boga za ovu izobilnu odredbu koju je On imao za nas jadne i grešne, koji smo bili tako nezaslužni i tako nezahvalni. Bog nije napravio tu odredbu za pale anđele, koji su ostavljeni bez leka u svom zlu i mizeriji, u koju su mnogi uronjeni. 

2. Treba da obožavamo Hristovu ljubav prema čoveku, da je On dao sebe da bude lek protiv svih naših zala i izvor svakog dobra.

Hrist je dao sebe za nas, da bi nam postao SVE što mi trebamo. Mi želimo odeću, a Hristos ne samo da nam je dao odeću, nego je dao sebe da bi On bio naša odeća, da bismo se mogli obući u Njega. Gal.3:27 – “Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.” Rim.13:14 – “Nego se obucite u Gospoda našega Isusa Hrista; i telu ne ugađajte po željama.” Mi želimo hranu, a Hristos je dao sebe da bi On bio naša hrana; On je dao svoje telo da bude naše meso i svoju krv da bude naše piće – hrana za našu dušu. Tako nam Hristos govori da je On taj hleb koji je sišao sa neba – hleb života. “Ja sam hleb života. Ocevi vaši jedoše manu u pustinji i pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću dati za život sveta” (Jovan 6:48-51). Da bismo mogli jesti Njegovo telo, bilo je neophodno da On bude zaklan, kao što žrtva, pre nego što se pojede, mora najpre biti zaklana; a Hristova ljubav prema nama je bila takva da je On pristao da bude ubijen. On je išao kao ovca na zaklanje da bi mogao dati svoje telo da bude hrana za naše jadne, izgladnele duše. Mi smo takođe u potrebi za prebivalištem; mi smo grehom izašli iz kuće i doma, ali Hristos je dao sebe da bi obezbedio prebivalište svom narodu. Psalam 90:1 (engleski prevod KJV) – “Gospode! Ti si naše prebivalište u svim generacijama.” Božijem narodu je obećano da će zauvek živeti u Božijem hramu i da više neće trebati da izlaze iz njega; a nama je objavljeno da je Hristos hram tog Novog Jerusalima. Isus Hrist daje sebe svom narodu da bi im bio sve što oni trebaju i sve što će doprineti njihovoj sreći. Kološanima 3:11 – “Gde nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni skita, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos.” A da bi mogao postati sve to, Isus nije odbio ništa što je bilo potrebno da Ga pripremi da zaista bude to! Kada je bilo potrebno da se utelovi, On nije to odbio, već je postao čovek i došao je na zemlju u obličju sluge. Kada je bilo potrebno da bude zaklan, On nije ni to odbio, nego je dao sebe za nas na krstu.

To je ta ljubav koju treba da obožavamo i hvalimo! To je ljubav u kojoj zauvek treba da se radujemo – sa radošću punom slave.