Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“Caru je to bilo po volji, pa me je pustio,
a ja sam mu rekao za vreme.”
(Nemija 2:6)
Iako se Nemija uplašio, rekao je caru: “Kako da mi lice ne bude žalosno kada je opustošen grad gde su grobovi mojih predaka, a vrata su mu ognjem spaljena?” Car ga je pitao: “Šta želiš onda?” Nemija se pomolio brzom, kratkom molitvom (a to je najbolja stvar koju treba učiniti u takvim situacijama) i odgovorio: “Ako je ugodno caru, neka me pošalje u Judu da obnovim taj grad.” Car je rekao: “Koliko ćeš biti odsutan?” Vreme je bilo dogovoreno i Nemija je otišao (2:3-6).
Otišao je u Jerusalim i bio sâm tri dana, verovatno u postu i molitvi (2:11). Tada je ustao u toku noći i uzeo nekoliko ljudi sa sobom. Nije nikome rekao šta mu je Bog stavio na um zato što je znao da postoje neprijatelji koji će pokušavati da ga u tome spreče. Znao je da ne vredi okupiti ljude koji nemaju breme za Božije delo. Tako je otišao samo sa nekolicinom i pregledao zidove i kapije.
Čim se za ovo saznalo, počelo je protivljenje, baš kao i u vreme Jezdre. Čim se neko zabrine da se Hristovo ime poštuje i časti, odmah nastaje protivljenje. Đavo je na oprezu prema takvim pokretima unutar Božijeg naroda. Zbog toga mnogi ljudi nikada ne žele da žive potpuno za Boga i da Mu služe, jer se plaše protivljenja od strane đavola.
Zapravo, jedan način na koji možeš znati da si u volji Božijoj jeste da primećuješ da ti se često suprotstavlja đavo. Ako te đavo ostavlja na miru, možeš biti prilično siguran da si potpuno izvan Božije volje. Što se mene tiče, jedan od pokazatelja da sam na pravom putu jeste da đavo pokreće ljude protiv mene i stvara sve moguće situacije da bi me ometao.
Tokom istorije crkve to je bilo iskustvo svih onih koji su čeznuli da služe Gospodu u iskrenosti.