Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“A ja sam se jako uplašio i rekao caru:
‘Kako da mi lice ne bude žalosno kada je opustošen grad
gde su grobovi mojih predaka, a vrata su mu ognjem spaljena?’ “
(Nemija 2:2,3)
Nemija nikada ranije nije bio tužan u prisustvu cara (2:1). Nije bio sumoran tip čoveka. Car ga je uvek video radosnog, a sada je bio tužan. Međutim, on nije tužio zbog sebe ili svoje porodice. Bio je tužan što je Jerusalim u ruševinama.
O, da bi danas bilo više ljudi koji tuguju kada vide tužno stanje crkve Isusa Hrista!
Car je rekao: “Zašto ti je lice tužno? To nije ništa nego tuga srca” (2:2). Nemija se uplašio. U to vreme je bilo veoma opasno suprotstaviti se carevom mišljenju. Sviđa mi se što vidim Nemijinu iskrenost u priznanju da se uplašio.
Strah nije nešto što možemo u potpunosti eliminisati iz naših života. Mi ćemo osećati strah dokle god smo na zemlji, ali nikada ne smemo postupati u skladu sa strahom koji osetimo. Pavle je rekao da je imao strahove (2.Kor.7:5), ali nikada nije postupao po strahovima koje je osećao.
Ako živiš na opasnom mestu ili služiš Gospodu na mestu gde postoji pretnja po tvoj život, a ima mnogo takvih mesta danas, prirodno je da osećaš strah. Ne treba zbog toga da te bude sramota. Mi smo samo ljudi. Međutim, nikada ne treba da postupaš na osnovu tog straha.
Možemo biti pažljivi i postupati oprezno, ali ne u strahu. Strah je suprotnost od vere i kada postupamo u strahu, postupamo u neveri. Nikada ne treba da zaboravimo da se Bog brine za nas.