Ilija i njegova služba (3)

U 18.poglavlju 1.Knjige o carevima čitamo o čoveku po imenu Avdija. On je bio upravitelj Ahavove palate i zapisano je da se “silno bojao Gospoda” (1.Car.18:3). To samo znači da je bio religiozna osoba. Za neke druge ljude je zapisano takođe u 2.Car.17:33 da su se “bojali Gospoda i služili svojim bogovima.” Ne mogu da razumem kako se neko može iskreno bojati Gospoda, a još uvek živeti kao upravitelj palate zlog idolopokloničkog cara. Avdija je očigledno uz svoju religiju želeo i udoban život za sebe. Postoji mnogo takvih ljudi. Oni ne žele da plate cenu učeništva. Josif iz Arimateje je bio takav. Nije želeo da napusti jevrejski sinedrion i da postane prezreni Isusov učenik. On je znao da je Isus Mesija, ali je želeo da ga sledi tajno, zato što je tražio slavu od ljudi. Takvi vernici nikada ne mogu postati apostoli, ali ipak posluže za određenu svrhu. Kada je Isusovo telo trebalo da se skine sa krsta, Josifov uticaj u Pilatovoj palati imao je vrednost. Tako isto je Avdija bio od pomoći nekim Božijim prorocima.

Zatim čitamo o izazovu koji je Ilija uputio Izraelu. “Pozovite sve na goru Karmil”, rekao je Ilija Ahavu (stih 19). Iako je bio car, Ahav se bojao Ilije, te je učinio ono što mu je rečeno i pozvao je Izraelce na goru Karmil. Tada je Ilija rekao 450 Valovih proroka: “Dajte nam dva junca, pa neka oni izaberu jednoga za sebe. Neka ga iseku na komade i polože na drva, ali neka ne pale vatru. Ja ću pripremiti drugog junca i položiti ga na drva, ali neću paliti vatru. Onda vi prizovite ime svoga boga, a ja ću prizvati Gospodnje ime. Bog koji odgovori ognjem – taj je pravi Bog.” Sav narod je odgovorio: “To je dobar predlog. Hajde da učinimo to.” (1.Car.18:23,24).

Zatim su Valovi proroci stavili junca na oltar i počeli da skaču, kliču i viču. Ništa se nije dogodilo. Dobro je ovde napomenuti da mnogi “Hrišćani” koji skaču i kliču i viču mogu biti jednako telesni i neobraćeni kao ti Valovi proroci! Ilija im se rugao i rekao: “Vičite jače. Možda je zaspao i treba da se probudi. Možda je zauzet ili na putu” (18:27). Oni su zavikali još glasnije, pa su se do krvi zasecali mačevima i besneli više od šest sati, ali ništa se nije dogodilo.

Koliko sati su se molili! Ponekad pomislim na te Valove proroke kada vidim Hrišćane koji nemaju čistu savest, a kliču Haleluja; kada braća koja među sobom ne razgovaraju stoje na istom sastanku i glasno slave Boga; kada muževi i žene koji su se svađali dođu na nedeljni sastanak i govore u jezicima itd… Mnogi hrišćanski sastanci imaju mnogo zvuka i glasnoće, ali ne i vatre. Možeš klicati šest sati ili čak imati celonoćni molitveni sastanak, ali ništa se ne dešava zato što Bog gleda na čistu savest. Uvek govorim Hrišćanima: “Pre nego što počneš da se moliš, proveri da li je Bog podigao slušalicu i da li sluša. Ako imaš greh u svom srcu, Bog te neće slušati” (Psalam 66:18).

Zatim je došao red na Iliju. Izabrao je 12 kamenja da načini oltar. Setite se da je Izraelski narod tada bio podeljen – 10 plemena u jednoj državi i 2 plemena u drugoj. Međutim, Ilija nije verovao u nacije ili u denominacije – tako da je izabrao 12 kamenja. On je verovao u jedinstvo celokupnog Božijeg naroda. Možda su se neki tamo ljutili na njega što je uključio i Judino i Venijaminovo pleme, ali Ilija se nije opterećivao njihovim mišljenjem.

Da bi dokazao da nema neke tajne vatre pod oltarom, zatražio je da se 12 krčaga vode izlije na oltar. Zatim se pomolio – kraće od 60 sekundi. “O, Gospode, neka se zna da si Ti Bog i da sam ja Tvoj sluga” (18:36). Vatra je sišla i sav narod je pao na svoje lice i priznao da je Gospod pravi Bog. Pošto je sada imao ceo Izraelski narod na svojoj strani, Ilija je uhvatio 450 Valovih proroka i sve ih poubijao.

Jedino vatra sa neba jeste znak koji obeležava pravog Božijeg slugu. To je ono što nam je potrebno danas da bismo vratili ljude Bogu.