Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
„Ilija se uplaši, pa pobeže da spasi život.“
(1.Carevima 19:3)
Pošto su se ljudi sada pokajali, Ilija je rekao Ahavu da će kiša uskoro da padne, jer nije padala tri i po godine. Ilija je otišao na vrh planine i počeo da se moli. Kleknuo je na zemlju i stavio svoju glavu među kolena i molio se (1.Car.18:42). Poslao je slugu da vidi da li dolazi kiša. Ništa se nije dešavalo. Slao je slugu iznova i iznova, sedam puta. Konačno se pojavio mali oblak.
Ovde vidimo Ilijinu istrajnost u molitvi. „Ilija je bio čovek kao i mi. Svesrdno se pomolio da ne padne kiša, i kiša tri i po godine nije pala na zemlju. A onda se opet pomolio, i nebo je dalo kišu, a zemlja donela rod“ (Jakov 5:17,18). Prvobitna suša je bila rezultat istrajne molitve, a sada je došla i kiša kao rezultat Ilijine istrajne molitve. Njegov primer istrajnosti u molitvi je izazov svima nama. Mnogo puta nismo primili ono što je Bog želeo da imamo zato što smo brzo odustali u molitvi.
Kada je ustao sa molitve, Ilija je u natprirodnoj Božijoj sili trčao šest milja do Jezraela, ispred Ahavovih kola, prestigavši konje (stih 46).
Kada je Jezavelja čula da su svi njeni lažni proroci pobijeni, veoma se razbesnela i poslala je Iliju poruku da će ga ubiti. Veliki prorok koji se nije plašio cara, ni 850 lažnih proroka, a niti cele nacije, sada se prestravio zbog pretnje jedne žene. Kako je on bio veoma sličan svima nama!
Zar nije dobro što Biblija iskreno govori o slabostima i padovima njenih najvećih junaka? Slavim Boga zbog toga. Bog nije izabrao supermene, nego obične ljude da Mu služe.