Zac Poonen
(Preveo Milenko Isakov)
“Podigni žrtvenik od bagremovog drveta tri lakta visok.
Neka bude četvorougao pet lakata dug i pet lakata širok.
Na njegova četiri ugla napravi po jedan rog,
tako da rogovi i žrtvenik čine jednu celinu, a žrtvenik obloži bronzom.“
(2.Mojsijeva 27:1,2)
Prvi predmet koji se nalazio u dvorištu Prebivališta bio je bronzani oltar za žrtve, koji je bio šuplje bronzano kućište postavljeno na zemlji. Žrtve su se trebale postavljati na zemlju unutar oltara, jer je Bog rekao da Njegov oltar uvek bude od zemlje (koju je Bog stvorio, a ne čovek – simbolišući Golgotski krst, oltar koji je sâm Bog načinio – 2.Mojs.20:24,25).
Oltar nije imao nikakvo stepenište po kojem bi se trebalo penjati, nego samo nagnutu platformu (2.Mojs.20:26). Ovo simboliše činjenicu da ne postoje “koraci ka spasenju” i da ne postoje posrednici ili koraci ka raspetom Hristu. Ti pristupaš direktno Njemu.
Oltar je bio načinjen od drveta koje je bilo obloženo bronzom. Bronza označava sud. Kada se bronza zagrejala od vatre koja se ložila na oltaru, ugljenisano drvo iznutra nije se moglo videti od spolja. To simboliše Hristova unutrašnja stradanja koja niko nije mogao da vidi (1.Pet.4:1). Većina Hrišćana vidi samo spoljašnja Isusova stradanja na krstu. Oni nemaju pojma o unutrašnjim stradanjima koja je naš Gospod podneo tokom svog zemaljskog života dok se svakodnevno suočavao sa različitim situacijama i iskušenjima (Jevrejima 4:5).
Kada se približimo Bogu, tada više učimo o unutrašnjim stradanjima kroz koja je Hristos prošao. Na primer, kada je bio mlad dečak, ljudi su ga smatrali vanbračnim detetom i verovatno su upirali prstom u njega i govorili: “Njegova majka je Marija, ali ne znamo ko mu je otac.” Bilo je mnogo drugih unutrašnjih stradanja kroz koja je Isus morao da prolazi tokom svog zemaljskog života. Najveće stradanje bio je prekid zajedništva sa Njegovim Ocem na krstu. To stradanje je bilo daleko veće nego klinovi i venac od trnja. Većina nas ne poznaje agoniju “prekida zajedništva” sa Ocem, zato što je nama uobičajeno da zajedništvo sa Ocem bude prekinuto.
Razmotrite ovaj primer: Ljudi koji žive u straćari ne znaju kako izgledaju savršeni higijenski uslovi, dok će oni koji žive u kućama u kojima nikada tokom celog svog života nisu videli guštera ili bubašvabu ustuknuti kada vide tako nešto u svojoj kući! Slično tako je bilo kod Isusa. Od cele večnosti Isus je živeo u savršenom zajedništvu sa svojim Ocem i onda je u Getsimaniji razmišljao o tome kako će biti učinjen grehom i izgubiti to zajedništvo dok bude visio na krstu. On se nije plašio fizičkog stradanja. On bi bio voljan da prođe kroz sto fizičkih raspeća, ali kada je pitao svog Oca: “Da li treba da pijem ovu čašu?” – ta čaša nije predstavljala fizičko stradanje, nego zajedništvo sa Njegovim Ocem koje će biti prekinuto na krstu. To je ono što je Isus želeo da izbegne po svaku cenu. On se molio i molio, a Otac Mu je rekao: “Ne postoji drugi način.” Tako je naš Gospod rekao: “U redu, Oče, prihvatiću to radi palog čoveka.” Tu vidimo Isusovu ljubav prema nama – u Getsimaniji.
Ovaj oltar imao je četiri roga na uglovima za koje su životinje bile vezivane pre nego što će biti zaklane. Psalam 118:27 kaže: “Vežite prazničnu žrtvu užima i vodite ka uglu od oltara.” Ovo govori o Isusovoj postojanosti i odlučnosti da ide na krst. U Luci 9:51 kaže: “On je rešio da ide pravo u Jerusalim.” Ništa nije moglo da Ga odvrati.
Mi koji želimo da sledimo Isusa takođe moramo biti rešeni da usmerimo svoje lice u pravcu istog tog puta.