“Gajite ih u nauci i strahu Gospodnjem”
Efescima 6:4b
“Uči dete prema putu kojim će ići,
Pa neće odstupiti od njega ni kad ostari”
Priče 22:6
U dvanaestom poglavlju uporedio sam kompletan vaspitni proces sa podizanjem plodne bašte. Ali sada, kao što vidiš, povećava se lista stvari koje treba da se rade. Moje srce je raspevano kada još jednom pogledam svu mudrost koju nam je Bog otkrio u vezi naše dece. Nije nas ostavio u tami da ne znamo šta da radimo i kojim putem da idemo. Možda se osećaš kao da si bio u tami, a sada vidiš; Bog je vrlo jasan. Jackie i ja smo se isto tako osećali u ranijim danima naše porodice. Ali pošto smo se molili Gospodu za mudrost, On nam je razjasnio mnoge stvari. Aliluja!
Uvodni stihovi sadrže sve što smo već naučili iz lepe mešovitosti više principa za vaspitavanje deteta. Dok sam proučavao reč “gajiti” shvatio sam da je značenje puno te mešovitosti. Kada mislimo o podizanju biljke za proizvodnju koristimo reč “gajiti”. Sama reč “rasadnik” znači mesto za gajenje. Koristimo je kada pričamo o biljkama. Međutim, novu bebinu sobu takođe nazivamo “nursery” (ta reč na engleskom ima dva značenja, “rasadnik” i “dečija soba”, prim.prev.) Značenje ove reči jeste divan spoj učenja, discipline i aktuelnog vođenja života pravim Gospodnjim stazama. Grčka reč za “gajiti” nalazi se u nekim vrlo interesantnim odlomcima u Novom Zavetu. Nalazi se na nekoliko mesta u Jevrejima 12:5-13 gde nas Bog uči o karanju. Peti stih bi mogli pročitati ovako: “Ne odbacuj odgajivanja Gospodnjeg”. Bog koristi tu mešavinu principa da bi nas oblikovao u sveto obličje svog Sina. Pogledaj te različite aspekte vaspitanja deteta koji se nalaze u ovom tekstu.
Naš nebeski Otac nas Duhom Svetim uči svojoj Reči, pokazujući nam put koji je Njemu ugodan. On nas presreće svojom ljubavlju i pokreće nas u onim sferama naših života koje želi da promeni. Savetuje nas, upozorava, eventualno kara da bi promenuli način vladanja u našim životima. Dok primamo disciplinu On nas savetuje u čemu treba da se promenimo. Kada se pojavi miran rod pravde, On nam se nasmeje i ohrabri nas za budućnost. Kao i naš otac u nebu, mi takođe tražimo “miran rod pravde” u životima naše dece. To je vaspitanje deteta sa divnom ravnotežom. Postoji jako mnogo stvari u vezi vaspitanja dece koje bi mogli naučiti od našeg nebeskog Oca, ako bi razmišljali o Njegovim putevima. Celo učenje se pojednostavljuje sa rečima “uči” i “odgajaj”. Cilj je promeniti i usmeriti život.
Vaspitanje dece je vrlo aktivan, predan posao. Ne mislim odmah na karanje. To je deo vaspitnog procesa, ali samo jedan deo. Potpuno sam presvedočen da će se korišćenje pruta smanjiti ako ostali vaspitni aspekti budu dobili svoje prave prioritete. Ako želimo da vaspitavamo našu decu, moramo aktivno i svakodnevno biti uključeni u njihove živote. To je naš punovremeni, a ne usputni posao koji ćemo tu i tamo obavljati.
Kao roditelji, moramo uzeti alate koje nam je Bog dao u svojoj Reči i početi da oblikujemo prirodu naše dece u pobožnost. Biblija nas upoređuje sa blatom u rukama lončara. Lončar uzima blato i počinje da ga oblikuje u željeni sud. Na taj način smo i mi roditelji povezani sa našom decom.
Postoji hitnost u ovoj ilustraciji. Blato je u početku mekano i lako za formiranje i oblikovanje. Ali, doći će dan kada će se ono stvrdnuti i postati teško za formiranje. Čuo sam i za analogiju mladog i starog drveta. Kada je drvo mlado vrlo ga je lako formirati. Ali kada odraste, ekstremno je teško za formiranje. Suština je učvrstiti drvo dok je mlado. To je osnovna poruka našeg stiha iz Priča. Učini to dok su deca mala.
U Pričama 22:6 imamo još jedno Božije “preveliko i časno obećanje” (2.Pet.1:4). Ovo obećanje, koje je bilo dostupno starozavetnom verniku, mnogo je delotvornije za nas roditelje koji smo izabrali da živimo pod blagoslovima Novog Zaveta. Ali i ovo obećanje je uslovno. Bog želi da uđe u zavet sa svojim narodom.
Mnogi žalosni roditelji godinama razmišljaju o ovom stihu dok gledaju dete koje im odlazi u svet. Pitaju se šta je bilo pogrešno. Pitaju se da li su razumeli taj stih pošto znaju da su iskreno pokušali da podignu dete za Gospoda. Čuo sam da govore: “Ne razumemo šta je bilo pogrešno. Dali smo ih u dobru školu i skupštinu. Pokazali smo im pravi put. Šta je bilo pogrešno?” Neki su čak rekli da taj stih nije tačan pošto se nije obistinio za njih. Moramo biti pažljivi kako ocenjujemo te neuspehe u životu. Bog se ne menja; Njegova obećanja su uvek sigurna. Naučio sam da nije Božija krivica ako se obećanje ne ispuni. Ili smo mi učinili nešto pogrešno ili ne razumemo obećanje. Važno je da razumemo uslove tog obećanja.
Šta znači učiti
Treba da razumemo na čega Bog misli kada kaže: “Uči dete”. Reč “učiti” znači “suziti”. Mogli bi ovako pročitati taj stih: “Ograniči (suzi) dete na putu kojim treba ići”. Povukao sam te dve linije da bih slikovito predstavio reč. Počinjemo na širokom mestu i idemo prema uskom mestu, kao “širok” i “uzak” put. Kako je to divan način da se opiše kako je to sa našom decom. Bog nam daje malu decu koja su nevina, a ipak grešna. Mi to znamo. Ne treba nam mnogo vremena da shvatimo da su naša deca grešnici. Ona su stvorena od istog tela kao i mi. Niko ne treba da ih uči da budu nevaljala. Niko nije učio malu Hannah da podigne ruku i udari svog brata kada je on radio nešto što se njoj nije sviđalo. Ona je to dobila od svog praoca Adama.
Dakle, počinjemo na širokom mestu, ali Bog kaže: “Želim da završiš na uskom mestu”.
Iz dana u dan mi polako učimo i vaspitavamo dete usmeravajući ga prema uskom mestu. Počinjemo sa detetom koje je na širokom mestu i krećemo prema cilju. Završni cilj jeste mnogo više od dobre moralne osobe. Cilj je učenik Isusa Hrista koji je totalno posvećen Bogu – mladić koji radosno hoda na uskom putu koji “vodi u život.”
Ovaj mali izraz “uči dete” takođe znači “katekizirati”. Tu reč sam već objasnio, ali želim da budeš svestan da učenje i instrukcije predstavljaju samo deo procesa dovođenja deteta iz mesta gde jeste u mesto gde Bog želi da se nalazi.
Poslednja definicija na koju bih želeo da se fokusiram vrlo je prosvetljavajuća. Najviše je volim zato što daje pozitivnu stranu vaspitanja deteta. “Uči dete” znači stimulisati nepce (usta). Ovde imamo ilustraciju jevrejske majke koja počinje da odbija dete od dojke. Ona uzima hranu i najpre je žvaće u svojim ustima. Kada dobro sažvaće, izvadi hranu iz svojih usta i stavi je u usta deteta. Na taj način majka stimuliše dete da voli hranu. Zar to nije divno?
To je vrlo uzbudljivo. Zamisli samo to u duhovnom smislu. Osim žvakanja, mi radimo to sa svakim našim detetom kada dođe vreme da ono prestane sa sisanjem. Jackie je bila vrlo mudra u tome. Nismo uvodili slatkiše, nego hranu koja će biti korisna za decu. Danas David voli sok od šargarepe zato što je Jackie to uvela na pozitivan način.
Primene u vaspitanju dece su snažne. Mogli smo pročitati stih ovako: “Stimuliši nepca svog deteta pravim putevima kojim treba ići, i kad ostari ono će ih još uvek voleti”. Koja ilustracija kako roditelji vaspitavaju dete! Iz dana u dan uvodimo ono što je dobro i sveto. To se radi na pozitivan način, sa radošću motivisanih roditelja. Želimo da oni zavole tu novu naviku, disciplinu ili aktivnost koju smo uveli, zato što znamo da će im to biti na blagoslov u budućnosti.
Želim da moje dete voli porodična bogosluženja, tako da tu stvar uvodim sa entuzijazmom. Iz dana u dan praktikujemo tu stvar sve dok dete ne kaže iz svog srca: “Tata, ja volim porodična bogosluženja. Kada odrastem, ja ću to isto imati sa mojom decom.”
Pošto se ta vežba redovno praktikuje deca razvijaju ukus za ono što je dobro i ispravno. Ako je potrebno to se postiže i disciplinom, a učimo ih naravno šta Biblija govori o toj novoj aktivnosti. Dobro je takođe spomenuti i negativnu stranu toga. Ako dopustimo deci da razviju sklonost za nečim što nije dobro, takođe uvodimo doživotne navike. O tome ću pisati kasnije.
Uvesti i majku kao pomoćnika
“Dete pusto sramoti mater svoju”
Priče 29:15b
Konj koji je prepušten sam sebi postaje neobuzdan, opasan i ima vrlo malu vrednost. Pas koji je prepušten sam sebi sramotiće te i praviće probleme komšiji. Dete koje je prepušteno samo sebi reflektuje karakter svoje majke. To je ono što Bog ističe u ovom uvodnom stihu.
Postoji mnogo toga što možemo naučiti od osobe koja dresira pse ili konje. Žalosno je što moramo da uzmemo takav primer da bi se poučili. Mislim da bi trebao da postoji drugačiji način, ali ipak možemo učiti i iz toga. Dreseri imaju jasan plan u vezi onoga što žele da rade. Oni usput upotrebljavaju vrlo blage kazne da bi ispunili svoje ciljeve. Znaju šta žele da urežu u životinju tokom dresiranja. To rade svrhovito i metodično, kao što sam već spomenuo. Oni ulažu mnogo vremena i strpljenja. Tako i mi treba da pristupimo vaspitanju naše dece.
Otac i majka najpre treba da sednu i zajedno isplaniraju ono što žele da usade u svoju decu, a zatim u skladu sa tim i da postupaju. Ovde dolazi do izražaja taj snažan uticaj majke. Tata najčešće ne može biti kući sve vreme. Neko treba da radi i obezbedi sredstva za potrebe doma. Žena, podržavajući svog muža, počinje da prolazi kroz mnoge vaspitne vežbe sa decom. To treba da se vrši sa pozitivnom perspektivom, iako se nekad može koristiti i prut za vreme procesa.
Sportisti
Hajde da vidimo šta možemo naučiti od sportskih entuzijazista. Ako je otac sportista verovatno želi da i njegov sin bude istaknuti bejzbol igrač (ovo mi je čudno, pošto treba da ih učimo u pravdi). Ali, hajde da kažemo da otac to želi za svog sina. On će biti vrlo aktivan u životu svog sina. Pristupiće tom cilju sa mnogo pozitivnog uticaja. Neće potraživati taj cilj slučajnim putem. Vidi neke stvari koje će raditi za i sa svojim sinom.
– On će početi da priča o bejzbolu sa sinom da bi ga motivisao i stvorio u njemu želju.
– Nabaviće časopis o bejzbolu i provodiće vreme u razgledanju tog magazina zajedno sa sinom, usput komentarišući o tome.
– Isplaniraće specijalan odlazak u prodavnicu, za samo njih dvojicu, gde će kupiti bejzbol palicu.
– Mama će se pridružiti sa uzbuđenjem kada se vrate iz prodavnice.
– Tata će provoditi mnogo vremena učeći svog sina o pravilima igre.
– Ići će da igra bejzbol sa svojim sinom. Učiće ga da baca, hvata i udara loptu.
– Pohvaliće dečaka pri svakom malom napretku u tim zadacima.
– Biće uporan sa svojim sinom. Navodiće ga da provodi vreme u treniranju.
– Koristiće čak i disciplinske metode kada se mališa umori od svega toga i poželi nešto novo.
– Upisaće svog sina u klub da bi mogao da igra sa drugima i tako unapredi svoje sposobnosti
– Odlaziće na utakmice i posmatrati ih iza linije. Davaće podstrek svom sinu za vreme igre.
Lista nabrojanih stvari je dovoljna da bi shvatio suštinu. Taj otac je odlučio da razvije sposobnosti svog deteta u sferi bejzbola. Ova ilustracija se odnosi na dom više nego što bi mnogi od nas želeli da priznaju. Takođe, taj scenario se proživeo milionima puta u našoj zemlji za ciljeve koji nemaju večnu vrednost. Mnogo se možemo naučiti iz ovog primera. Očevi i majke, šta želite? Ako bi pristupili potražnji pobožnog karaktera sa takivm ciljem bili bi oduševljeni rezultatima.
Pozitivna iskustva učenja
Pre mnogo godina došlo je vreme da se Joshua odvikne od pelena i postane “veliki dečak”. To za nas nije bilo ništa novo jer je on naše sedmo dete. Sada ću biti svedok Jackie-nog pozitivnog ophođenja u toj lekciji.
Sedeo sam na malom kauču u našoj spavaćoj sobi. Bilo je oko šest sati ujutro. Jackie je ušla u sobu da probudi Joshuu i prođe sa njim kroz tu jutarnju rutinu. Prve reči koje je taj mališa čuo bile su slatke, ljubazne reči njegove majke: “Joshua, šest sati je. Vreme za ustajanje, sine. Ja te volim”. Koji način za jutarnje buđenje!
Sagnula se da ga podigne, pa ga je zagrlila. Sledeća stvar koju sam čuo bile su mamine reči entuzijazma: “Joshua, hajde da se prepovijemo”. Joshua je stigao na to mesto sa velikim osmehom na svom licu. Čuo sam kako ga Jackie hvali što nije isprljao pelene preko noći. Zatim mu je obukla gaćice “velikog dečaka” i pitala: “Hoće li ostati čiste preko celog dana?” Klimnuo je glavom sa nedvosmislenim ”da” i sišli su dole.
Sedeo sam tamo i razmišljao o svemu što sam upravo slušao, misleći u sebi: “Ova žena je majstor u tome!” I jeste. Deca vrlo brzo uče uz takvu vrstu pozitivnog ohrabrenja. Istina, Joshua je nekoliko puta dobio batina pre nego što je savladao problem prljanja pelena, ali to je bilo uz kompletno ostalo vaspitanje. Kada smo jednom saznali da je voljno odbio da ostane čist, bio je disciplinovan za to onako kako sam ranije opisao.
Neko me je pitao kada su deca bila mala: “Brat Denny, kako tvoja deca mogu da mirno izdrže celu službu u skupštini?”
Odgovorio sam sa pitanjem. Rekao sam: “Kako sačuvaš svoju decu od igranja nasred ulice?”
Oni su znali odgovor i svi znamo. Učini tu stvar najvišim prioritetom, uči i vaspitaj. Stavi ih blizu ulice, prođi kroz tu “no-no” scenu. Gledaš malo, testiraš ih, ponavljaš lekciju i pohvališ ih kada polože test. Ne prođe mnogo vremena dok ne dobijemo pouzdanje da zaista neće otići na ulicu.
Ta rutina se može često ponavljati za razne stvari u životima dece. Pogledaj nekoliko predloga:
– Možeš ih naučiti da sede i slušaju za vreme porodičnih bogosluženja. Tako ustvari dobiješ da budu mirna u skupštini. Uradiš svoj posao kod kuće, a zatim preobraziš tu lekciju u skupštini za vreme službe.
– Možeš ih naučiti da pojedu ceo tanjir hrane svaki put kada sednu za sto.
– Možeš ih naučiti da jedu i ono što ne vole. Prođi sa njima kroz tu vežbu poučavajući ih o tome šta očekuješ od njih. Posle dobrog vremena ispitivanja, probaš da im daš hranu koju ne vole i kažeš: “Ovo je lekcija o kojoj smo pričali. Znam da ćeš to učiniti vrlo dobro.”
– Možeš ih naučiti da stave igračke na svoje mesto kada se završi dan ili kada treba da imate goste. Možeš ih čak naučiti da sklone jedne pre nego što izvade druge igračke.
– Možeš ih naučiti da imaju dobre manire i da rutinski rade ono što se očekuje od njih u različitim situacijama. Provodi ih kroz to. Nauči ih kako da se ponašaju prilikom upoznavanja novih ljudi i da se izvine kada moraju da ustanu od stola.
– Možeš ih naučiti da se voljno bude i da brzo ustaju ujutro. To se ne dešava prirodno; treba da se vaspitavaju. Uči ih putu kojim želiš da idu. Neki odrasli još uvek treba da uče tu osnovnu lekciju.
– Možeš ih naučiti da spuste svoju glavu i zaspe bez ikakve galame. Zar to ne bi bilo lepo, majke? Samo ih spustite u krevetić sa nekim slatkim rečima ljubavi i blagoslova i ona će pokorno zaspati.
– Možeš ih vaspitati za jednostavne poslove dok su još jako mala. Budi uzbuđen u vezi toga i provodi ih kroz to sa pozitivnim ohrabrivanjem. Iznenadićeš se šta dete od pet godina može da uradi.
– Možeš ih naučiti da dobijaju batine sa predatim srcem i bez ekstremnog plakanja.
– Možeš iskoreniti sve žaljenje i kukanje koje deca često izražavaju kada ne volu ono što im se događa u životu, a znaju da ne mogu da utiču na to.
– Možeš ih naučiti da zadobijaju duše, baš kao što je sportista naučio svog dečaka da se igra sa loptom. To bi bio dobar cilj za jednog desetogodišnjaka. Toliko vremena otprilike treba ocu da bi dobio dobrog bejzbol igrača.
– Možeš ih učiti da pamte Pismo od rane mladosti. Počni da radiš sa njima i pomozi im da to rade kada napune šest godina. Dva stiha nedeljno. Kada napune sedam ili osam godina, ona će to raditi sama. Dva stiha nedeljno u roku od petnaest godina jeste oko pedeset poglavlja iz Biblije.
Ovo se zove stimulisanje naklonosti tvoje dece prema duhovnim stvarima, usmeravajući njihove želje putu kojim trebaju ići. Lista je beskrajna i verovatno drugačija za svaku porodicu. Možda sam zazvonio na tvoje zvonce u nekoj od ovih tačaka. Dragi roditelji, treba da provedemo našu decu kroz ove osnovne lekcije. Postoje muževi koji ne ostavljaju za sobom čisto, ili svoju prljavu odeću u spavaćoj sobi – na šok svojih žena. Neka majka je zaista pala na ispitu vaspitanja tog čoveka dok je on bio dečak. Ne postoji vrhunac onoga što se može uraditi. Koristi svoju maštu. Majke u Africi vaspitavaju svoje male bebe tako što im kažu kada treba da idu u WC. Majka ih tada stavi na nonu; oni urade svoj posao i idu dalje svojim putem. Hej, ako nemate pampers pelene, mogli bi to probati.
Razvijanje karaktera pružanjem odgovornosti
Karakter se definiše kao “vrline, kvaliteti moralnog prava i sveti maniri srca”. To definitivno spada u kategoriju “puta kojim treba ići”. Mi pripremamo našu decu da postanu sluge navišeg Boga. Jednog dana oni će Ga predstavljati i zato moraju razvijati unutrašnji karakter. Shvatio sam da odgovornosti mogu biti efektivan alat za oblikovanje tih osobina u detetu.
Imamo malu farmu koja sadrži oko petnaest jutara zemlje. Sa takvom površinom zemlje ne zarađuje se mnogo, ali se rade neke druge stvari koje su daleko vrednije od novca. Često kažem ljudima: “Od dečaka i devojčica stvaraju se pobožni ljudi i žene”. Imamo takođe i porodičan posao koji je isplaniran za istu stvar. Momci i ja pravimo stolove za izlete, a Hannah je sekretarica. Kada bude više posla, mama i devojke takođe dođu u radionicu i pomažu. Uvek imamo zabavu u tim danima, a i devojke vole promene. Znam da mnogi očevi u našem društvu nemaju blagoslov kao ja, i želim da budem osećajan prema njima dok pišem. Međutim, želim da podelim sa vama blago koje sam pronašao kada sam shvatio da profesionalna karijera nije najbolja stvar za moju porodicu. Pre 23 godine Jackie i ja smo živelu u američkom predgrađu. Živeli smo u tipičnom stambenom prostoru. Deca nisu imala šta da rade, osim da se igraju. Dok su principi koje delim sa vama rasli u našim srcima, u nama je počelo da raste breme za vaspitanje dece. Počeo sam da tražim poslove koje bi deca mogla da rade. Mogla su jedino da prosipaju kantu za smeće, a za garažu im nije trebalo mnogo vremena za spremanje, pošto su to radila jednom nedeljno.
Sa ovim bremenom počeo sam da težim za seoskim uređenjem gde bi mogli obezbediti više iskustava za učenje. Nismo posedovali TV jer smo imali takav stav prema stvarima u svetu, ali nije bilo ništa da zameni to od čega smo se odvojili. Sa jedne strane zgrade su bile zabave sa pivom u bazenima za plivanje, a sa druge strane zabave drogiranja sa motorciklima. Rekao sam deci da su te aktivnosti loše. Svi smo se složili da ne želimo da imamo bilo šta sa njima. Ali, deca su ipak gledala kroz prozor i slušala te gluposti. Njima se činilo da ti ljudi imaju zabavu. Šta da otac radi i koliko dugo da ostane u tom predvorju pakla? Ponekad sam se osećao kao Lot, “gledajući i slušajući bezakona dela, mučaše od dana do dana pravednu dušu” (2.Pet.2:7,8). Iako je oko nas bilo ogromno zlo, naša glavna motivacija je bila da obezbedimo prilike za vaspitavanje. Tako smo se preselili u selo. To nije bio mali zadatak za dva moderna gradska stanovnika.
Da bi vaspitao dete u kvalitete pobožnog karaktera, moraš želeti da budeš uključen u to, intimno uključen. Moraš želeti da hodaš sa svojim detetom i radiš sa njim radosno i celim srcem. Trebaju ti alati svakodnevne odgovornosti za pomoć u tom zadatku. Ti unutrašnji kvaliteti vrlina se dugo razvijaju i tu se nalazi odgovornost. Ovde vidimo motivišuću silu osećaja dužnosti koja se nosi svakodnevno, u dugom periodu. Krajnji rezultat jeste karakter. Dobro se sećam Daniela kada je imao sedam godina, a ustajao je u pet sati ujutro da muze koze. Imali smo pristup prema celom ovom projektu baš kao taj otac igrača bejzbola. Kada sam prošao kroz period učenja tog projekta sa njim, on je dve godine to samostalno i verno radio. Da li sam zarađivao novac? Ne, stvarao sam odgovornog čoveka.
Stari McKenaston je imao farmu
Farma i porodičan posao su alati u mojim rukama – alati koji se koriste za formiranje i oblikovanje dece u poštovane, odgovorne Hrišćane koji se boje Boga. Alati obezbeđuju prirodan tok zapovesti sa različitim iskustvima. Krave izlaze na pašu, a mali dečaci treba da se suoče sa tom velikom kravom i pomognu da se vrati unutra. Ograda treba da se renovira, tako da dečaci i ja provedemo tri sata u razgovorima dok je popravljamo. Treba nam golubarnik u jednom ambaru i tako rešavamo da ga napravimo. Svi učimo zajedno. Svaki dan jedanaestogodišnji Joshua i osmogodišnji David treba da se suoče sa pacovom u ambaru kada hrane krave, ujutro i uveče. Moraju to da rade kada je toplo; moraju da rade to i kada je hladno i mračno. Moraju da rade to kada imaju zabavu u vožnji biciklova, pa čak i kada stignu gosti. Sve ovo je alat u mojoj ruci za izgradnju njihovih karaktera.
Mi čak s vremena na vreme izvedemo i devojke napolje radi dobrih starih iskustava sa farme, kao što su vijanje vola po dvorištu sa bljuzgavim đubretom. Možda se pitaš: “Brate, gde ideš sa svim ovim?” A šta ćemo sa kolibama od blata u Africi uz ostale dodatke? Vreme je da podignemo evanđeoske vojnike u našoj zemlji.
Postoje takođe mnoge stvari za mamu i devojke. One se brinu za baštu i ubiraju plod iz nje za vreme blagoslovenih dana konzerviranja i zamrzavanja, kada mama i devojke “usput pričaju”. Tu je i pravljenje hleba, kuvanje obroka, pomaganje i briga o deci. Devojke pomažu za kućnu školu, što je odlično vaspitanje za njihove domove jednog dana. Šivenje svojih haljina uvek je bio blagoslov, svaki put sa većim zadacima.
Kada devojčice napune dvanaest godina, one lako upravljaju u kući sa raznovrsnim odgovornostima. Mnogo puta čujem kako majke govore: “Nemam vremena za sav posao koji donosi velika porodica”. One su propustile jednu od skrivenih tajni. Načini učenika, podeli teret, podigni odgovornu mladu devojku koja će biti spremna da jednog dana vodi svoj dom. Sve ovo ide zajedno. Bog je divno odmerio sve ove potrebe i odgovornosti, za dobro svih, čak i za dobro društva.
Na porodičan posao gledam isto kao i na malu farmu. Prepun je iskustava za učenje. Mi treba da obezbeđujemo sredstva za život, a momci pomažu u nošenju tog tereta. Ali, čak i to postaje vaspitanje za njih. Jednog dana oni će biti u toj ulozi. Ovako gledam na porodičan posao: koristim posao da bih izgradio svoju decu; ne koristim svoju decu da bih izgradio posao. Imam problem sa nekim očevima koji imaju privatne poslove. Oni gledaju na decu kao na osobe koje će im zarađivati novac, pa ih prema tome i usmeravaju. Osećam da su izmešali neke stvari. Cilj je dobro uravnotežen, pobožan Božiji sluga, a ne novac.
Pre nego što je Daniel otišao u Afriku imali smo proizvodnju nameštaja za travnjake. To je bilo “ručno” iskustvo za dečake u vezi rukovođenja poslom. Kada je Daniel imao dvanaest godina mogao je da određuje cene proizvoda umesto mene, kada sam bio odsutan. Javljao se na telefon, radio sa strankama, rešavao probleme, pisao ponude, čak se suočavao i sa nezadovoljnim strankama. Naučio je sve ove zadatke u ulozi šegrta. Stojao je pored mene i slušao. Tada je počeo da radi ono što je slušao. Znači, posao je bio alat u mojoj ruci za razvijanje puno aspekata pobožnog karaktera.
Samuel sada ima dvadeset godina. On vodi kompletan porodičan posao, dok ja pet meseci pišem ovu knjigu. Joshua i David mu pomažu u radionici. Pomažu u sklapanju stolova za izlet. Ne koriste komplikovanu opremu, nego samo stolarske alate: čekić, metar i ručnu bušilicu. Taj mali posao obezbeđuje mnoštvo iskustava za učenje, i momcima i devojkama. Dopusti mi da ti navedem još par primera.
Tata i dečaci seku drva za grejanje tokom zime.
Oni su uvek uzbuđeni za poslovne projekte sa svojim ocem.
Joshua (šest godina) i David (tri godine)
Male devojčice se raduju što mogu da pomognu mami
u vođenju kućnih poslova. Ovde rade sa posuđem.
Treba da koristimo prilike da ih vaspitavamo
dok su još mlade i dok posao shvataju zabavom.
Hannah (sedam godina) i Esther (četiri godine).
Dan velikog posla za sve “muškarce” u radionici.
Imali smo veliku porudžbinu da napravimo dvadeset stolova.
Mlađi dečaci su smatrali privilegijom što su mogli da budu deo društva.
David (pet godina)
Joshua je dizajnirao i napravio ove stolice da bi zaradio novac za misionare. Ko ne bi kupio jednu od tog mališana, zbog tako dobrog razloga?
Joshua (osam godina)
Posle nekoliko proba sa tatom koji je išao pored kosačice,
Daniel je bio spreman da radi posao velikog čoveka.Odisao je radošću kada je završio ceo posao “sâm”.
Daniel (deset godina)
David se osećao kao pravi poljoprivrednik dok je muzao ovu kozu.Kada završi bude dosta umoran, ali to mu je koristilo za vaspitavanje karaktera.Jednostavni poljoprivredni poslovi doprinose da dečaci postanu ljudi.
David (sedam godina)
Mali dečaci postaju ljudi
Dečaci žele da budu sa ljudima. Oni rastu igrajući se kod naših nogu u stolarskoj radionici. Od dve godine su sa nama i gledaju kako radimo. Igraju se i igraju se posla. Njima je prirodno da se priključe i pomažu. Jednog dana smo svi radili zajedno i Joshua je stvarno dosta pomagao tog dana. Uradio je posao odraslog čoveka, praveći stolice od jutra do mraka. Mali David je tada imao pet godina i bio je takođe sa nama i igrao se. Primetio sam ga kako tiho plače u ćošku. Pitao sam ga šta nije uredu.
Rekao je: “Tata, ja želim da pomognem. Nije fer da se ja igram dok svi ostali rade.”
Gospod mi je šapnuo: “Denny, ne propusti ovo!”
Rekao sam Davidu da ću sutradan imati nešto za njega da radi. To veče David i ja smo bili u prodavnici alata. Rekao sam mu: “Ovde ćemo kupiti tvoj čekić i metar. Njegove oči su zasijale od uzbuđenja. Pošto smo izabrali alate rekao sam mu da će sutra imati posla. Rekao sam mu da nam je mnogo potrebna njegova pomoć. Cela priča se završila sa vrlo dobrom svrhom i ciljem. Znao sam gde sam išao.
U radionici, gornje ploče pričvršćujemo zavrtnjima. Znao sam da je to bilo nešto što je David mogao da radi. Stotine šrafova je trebalo ukucati u spremljene rupice.
Kada smo sledećeg jutra završili porodično bogosluženje i došli u radionicu, šta misliš kako se David osećao? Došao je u radionicu kao čovek sa čekićem u ruci – spreman da se pridruži u kucanju šrafova. Prvo sam postavio šrafove njegovim čekićem. Tada sam dopustio da on pokuša. Stavio sam svoju ruku u njegovu i tako smo zajedno dosta udarali. Tada sam počeo da radim nešto drugo, a on je nastavio svoj posao pored mene. Uskoro je sve radio sâm.
Izračunao je koliko je šrafova zakucao do ručka – oko tri stotine. Seo je za sto kao čovek objavljujući koliko stotina šrafova je zakucao tog jutra. Pogodi kako je mama Jackie reagovala kada je čula tu objavu.
Rekla je: “O Davide, mama je ponosna na tebe! Ti radiš baš kao veliki ljudi!”
Sada je već tri godine prošlo i David obavlja vrlo važan deo operacija u radionici.
Da li vidiš kako to sve funkcioniše? Prošle godine sam napravio Joshui njegovu ploču za rad. Nije mogao da dohvati ostale ploče. Na nju sam postavio novi čekić, specijalni šrauber, bušilicu i metar.
Rekao sam: “Joshua, ovo je tvoja ploča za rad”. Njegove oči su zasijale sa radošću.
Pre nekog vremena Joshua je imao mnogo posla u radionici. Jedan radnika je stojao u ćošku i posmatrao ga. Došao sam do njega i šapnuo mu na uvo: “Šššš, on misli da se igra, nemoj mu ništa reći”. I to je baš tako. Mnogo puta dečaci nisu baš željni da idu na posao, za razliku kada treba da idu na igru. Postoje teške stvari u celom tom vaspitnom procesu. Dečaci su još uvek dečaci i žele da se igraju kada dođe vreme za posao, ali upravo tu se izgrađuje karakter.
Kvaliteti vrlina se urezuju u detetu kada ga roditelji podstiču na ovakva iskustva za učenje. Oni hvataju duh marljivosti dok rade pored nas, bilo u radionici, bilo brišući pod sa mamom. Ako volimo da radimo deca će izabrati istu osobinu. Ako mrzimo domaći posao i deca će mrziti. Svakako pravimo učenike, ili zanemarivanjem i lenjošću ili svrhovitim učenjem.
Znam da mnogi od vas nemaju alate koje vam opisujem u ovom poglavlju. Neki verovatno teže za takvim mogućnostima. Žao mi je, ali moj cilj nije da te skrham. Samo sam želeo da ti pokažem šta se može uraditi. Postoje trenuci kada plačem sa radošću dok se nalazim u radionici i razmišljam šta mi je Bog dao. Radim sa svojim sinovima. Hvala ti, Gospode! Postojali su dani kada nisam imao radionicu ili farmu. Pronalazio sam druga sredstva da bih doprineo da se dešavaju slična iskustva učenja. Izabrao sam da ložim drvo u kaminu, samo da bih da izađem sa sa dečacima i da zajedno sečemo drva u šumi. To je obezbedilo mnogo ljudskih iskustava, kako za dečake, tako i za ovog gradskog stanovnika.
Pri završetku ovog poglavlja na brzinu želim da kažem da ne preporučujem svima da napuste grad i da se presele u selo. To je teško ostvariti u društvu u kojem se trenutno nalazimo. Sve što želim da kažem jeste ovo. Moramo pronaći načine da izgrađujemo karakter u našoj deci. Moramo imati neke pomoćne alate u svojim rukama. Verujem da je sportski svet jedan sekundaran izbor za izgradnju karaktera u našoj deci. Mnogo toga je motivisano ponosom života, novcem, pozicijama i reputacijom. To su destruktivne motivacije. Dobar staromodni, težak posao predvođen svakodnevnim pozivom dužnosti usadiće poniznost i odgovornost u našoj deci.
Molitva
Oče na nebu, koji nas gledaš dole, vapimo Ti za našu decu. Želimo da ih vaspitavamo ovim putevima. Molimo te da nam pomogneš da nađemo svoj put. Sačuvaj nas od ekstrema i vodi nas čistom stazom pobožnosti. Molim se za sve roditelje koje su baš sada skrhani. Približi im se; ohrabri ih u želji da hodaju pravim putem. Povedi ih stazama pravim radi Božijeg semena i radi svojeg imena.