ŠESNAESTA LEKCIJA

I kaza im priču kako se uvek treba moliti Bogu i ne dati da dotuži… A Gospod reče: Čujte šta govori nepravedni sudija, a kamoli Bog neće odbraniti svoje izabranike koji Ga mole dan i noć i prema kojima je veoma strpljiv? Kažem vam da će ih odbraniti brzo.” (Luka 18:7,8)

Od svih misterija sveta molitve, potreba za istrajnom molitvom je jedna od najvećih. Ne možemo lako razumeti zašto je potrebno da Gospoda, koji je toliko pun ljubavi i čežnje da blagoslovi, preklinjemo iz časa u čas, ponekad iz godine u godinu, dok ne dođe odgovor. To je takođe jedna od najvećih praktičnih poteškoća u ostvarivanju verujuće molitve. Kada nakon istrajnog preklinjanja naša molitva ostaje bez odgovora, često je najlakše našem nemarnom telu, a to sve ima izgled pobožne pokornosti, da misli da sada moramo prestati da se molimo, jer Bog ima svoj tajni razlog da nam uskrati odgovor za naš zahtev.

Ova poteškoća se može prevazići jedino verom. Kada je jednom vera zauzela svoj stav na Božijoj reči i Isusovom imenu, i predala se dođstvu Duha da traži samo Božiju volju i čast u svojoj molitvi, ona ne mora biti obeshrabrena odlaganjem odgovora. Ona zna iz Pisma da je sila verujuće molitve jednostavno neodoljiva; prava vera nikada neće biti razočarana. Ona zna kako da ostvaruje svoju neodoljivu moć. Poput vode koja mora da se sakupi i akumulira pre nego što njen tok može da siđe u punoj snazi, često moraju postojati premošćujuće molitve, sve dok Bog ne vidi da je mera puna i odgovor ne dođe. Ona zna, poput ratara, da načini svojih deset hiljada koraka i poseje svojih deset hiljada semena. Svaki deo toga jeste priprema za konačnu žetvu, tako da postoji potreba za često ponavljanje istrajne molitve koje doprinosi da se dobije željeni blagoslov. Ona zna za sigurno da nijedna jedina verujuća molitva neće ostati bez svog efekta u nebu, nego će imati svoj uticaj i biti sačuvana da donese odgovor u dogledno vreme, onome koji istraje do kraja. Ona zna da to nema veze sa ljudskim mislima ili mogućnostima, nego sa Rečju živog Boga. I tako, kao što se Avram toliko godina ‘nadao kada se nije bilo čemu nadati’, a zatim ‘verom i strpljenjem nasledio obećanje’, ona smatra strpljenje Gospoda spasenjem, čekajući i želeći dolazak svog Gospoda da ispuni svoje obećanje.

Da bi nas osposobio, kada odgovor na našu molitvu ne dolazi odjednom, da kombinujemo tiho strpljenje i radosno poverenje u našoj istrajnoj molitvi, posebno treba da pokušamo da razumemo dve reči u kojima naš Gospod utvrđuje karakter i ponašanje, ne nepravednog sudije, nego našeg Boga Oca prema onima koji ga mole dan i noć: “On je strpljiv sa njima, On će ih odbraniti brzo.”

On će ih brzo odbraniti, kaže Gospod. Blagoslov je u potpunosti pripremljen; Bog ne samo da je voljan, nego je i nestrpljiv da nam podari ono što tražimo; večna ljubav gore u čežnji da se otkrije u potpunosti svojim voljenima i da zadovolji njihove potrebe. Bog neće odložiti nijedan trenutak nego što je apsolutno neophodno; On će učiniti sve u svojoj moći da požuri i ubrza odgovor.

Ali zašto, ako je ovo istina i Njegova sila beskonačna, često treba toliko mnogo vremena za odgovor na molitvu? I zašto Božiji izabranici moraju toliko često, u svojim stradanjima i konfliktima, da mole dan i noć? “On je strpljiv sa njima.” ‘Gle! Ratar čeka dragoceni plod zemlje, strpljivo, dok ne primi ranu i poznu kišu.” Ratar zaista dugo čeka na svoju žetvu, ali zna da mora postojati punina vremena za sunce i kišu, i ima veliko strpljenje. Dete toliko često želi da ubere poluzreli plod, a ratar zna da sačeka do odgovarajućeg vremena. Čovek je i u svojoj duhovnoj prirodi pod zakonom postepenog rasta koji vlada u svakom stvorenom životu. Samo na putu postepenog razvijanja i rasta može da dostigne svoje božansko odredište. Otac u čijim rukama su vremena i doba zna trenutak kada je duša ili Crkva sazrela do te punine vere u kojoj zaista može da preuzme i sačuva blagoslov. Kao otac koji jedva čeka da mu jedinac dođe kući iz škole, a ipak strpljivo čeka dok se ne završi nastava, tako i Bog postupa sa svojom decom: On je strpljiv i odgovara brzo.

Uvid u ovu istinu vodi vernika do uzgajanja odgovarajućih dispozicija: strpljenje i vera, čekanje i požurivanje su tajna njegove istrajnosti. Verom u Božije obećanje znamo da primamo zahteve koje smo tražili od Njega. Vera uzima i drži odgovor u obećanju kao nevidljivi duhovni posed, raduje se u njemu i hvali se time. Međutim, postoji razlika između vere koja tako drži reč i zna da prima svoj odgovor, i jasnije, punije, zrelije vere koja dobija obećanje kao sadašnje realno iskustvo. U istrajnoj, ne neverujućoj, nego u molitvi poverenja i slavljenja, duša raste u puno jedinstvo sa svojim Gospodom u kojem može ući u posed blagoslova u Njemu. Mogu postojati stvari oko nas, mogu postojati stvari u tom velikom sistemu čiji smo deo, mogu postojati stvari u Božjoj vlasti, stvari koje treba da se propuste kroz našu molitvu, pre nego što odgovor u potpunosti dođe: vera koja prema zapovesti veruje da je primila i može dozvoliti Bogu da On odredi vreme: ona zna da je preovladala i da mora prevladati. U tihoj, upornoj, odlučnoj istrajnosti ona nastavlja u molitvi i zahvalnosti dok blagoslov ne dođe. I tako vidimo u kombinaciji ono što se na prvi pogled čini tako kontradiktorno, veru koja se raduje u odgovoru nevidljivog Boga kao prisutnom posedu, sa strpljenjem koje moli dan i noć da se taj posed otkrije. Brzina Božijeg strpljenja ostvaruje se pobedničkom, ali strpljivom verom Njegovog deteta koje zna da čeka.

Naša velika opasnost u ovoj školi odloženeg odgovora jeste iskušenje da mislimo da nakon svega možda nije Božija volja da nam dâ ono što tražimo. Ako je naša molitva po Božijoj Reči i u vođstvu Duha, nemojmo dati mesta tim strahovima. Učimo da dajemo Bogu vremena. Bogu je potrebno vreme sa nama. Ako Mu samo damo vremena, odnosno vreme u svakodnevnom zajedništvu sa Njim, da ostvari pun uticaj Njegovog prisustva na nas, i vreme, iz dana u dan, gde mi čekamo na Njega, odnosno veru da dokaže svoju realnost i ispuni celo naše biće, On sâm će nas odvesti od vere do vizije; da vidimo slavu Božiju. Neka nikakvo odlaganje ne uzdrma našu veru. Od vere sve zavisi: prvo list, pa klas, pa pšenica u klasu. Svaka verujuća molitva vodi nas korak bliže konačnoj pobedi. Svaka verujuća molitva pomaže da sazri plod i dovodi nas bliže do njega; ispunjava meru molitve i vere koja je poznata samo Bogu; pobeđuje prepreke u nevidljivom svetu, požuruje kraj. Dete Božije! Daj vremena Ocu. On je strpljiv sa vama. On želi da blagoslov bude bogat, potpun i siguran; dajte mu vreme, dok molite dan i noć. Samo zapamtite reč: ‘Kažem vam, odbraniće ih brzo.’

Blagoslov takve istrajne molitve je neizreciv. Ne postoji ništa što toliko istraži naše srce kao molitva vere. Ona te uči da otkriješ i ispovediš, da se odrekneš svega što ometa dolazak blagoslova; sve što nije u skladu sa Očevom voljom. Ona dovodi do bliže zajednice sa Njim koji jedino može učiti da se molimo, potpunijem predanju da se približimo i sakrijemo ni pod šta drugo osim krvi i Duha. Ona nas poziva na bliskije i jednostavnije ostajanje samo u Hristu. Hrišćanine! Daj Bogu vreme. On će usavršiti ono što te brine. ‘Strpljiv – brzo’, to je Božija parola dok stižeš pred kapiju molitve: neka to bude i tvoja parola.

Neka bude tako bez obzira da li se moliš za sebe ili za druge. Sav trud, telesan ili mentalan, potrebuje vreme i zalaganje: moramo predati sebe tome. Priroda otkriva svoje tajne i daje svoje blago samo za marljiv i promišljen rad. Koliko god malo to možemo da razumemo, u duhovnom odgoju je isto tako: seje se seme u zemljištu neba, napore koje polažemo, uticaj koji tražimo da se izvrši u svetu gore zahteva celo naše biće: moramo se dati na molitvu. Ali hajde da se čvrsto držimo nade da bi na vreme požnjeli, ako se ne umorimo.

I hajde da posebno naučimo lekciju da se molimo za Crkvu Hristovu. Ona je zaista kao siromašna udovica u odsustvu njenog Gospoda, očigledno u milosti i nemilosti svog protivnika, bespomoćna da dobije obeštećenje. Hajde, kada se molimo za Njegovu Crkvu ili bilo koji njen deo u svetu, da se molimo da je poseti moćnim delovanjima Njegovog Duha i da je pripremi za Njegov dolazak. Pomolimo se u sigurnoj veri: molitva pomaže, molite se uvek i nedavanjem da dotuži doći će odgovor. Samo dajte Bogu vreme. Zatim molite dan i noć. “Čujte šta govori nepravedni sudija. Zar neće Bog odbraniti Njegov sopstveni izabrani narod koji ga moli dan i noć. On je veoma strpljiv, kažem vam, odbraniće ih brzo.”

“GOSPODE, NAUČI NAS DA SE MOLIMO”

Molitva

O Gospode, Bože moj! Nauči me sada da poznajem tvoj put i u veri osvojim ono što me je Tvoj ljubljeni Sin naučio: “Odbraniće ih brzo.” Neka me Tvoja nežna ljubav i radost koju imaš u slušanju i blagosiljanju svoje dece dovede da implicitno prihvatim Tvoje obećanje da primamo ono što verujemo, da imamo svoje zahteve i da će se odgovor videti u dogledno vreme. Gospode, razumemo sezone u prirodi i znamo da strpljivo čekamo voće za kojim čeznemo – O ispuni nas uverenjem da nećeš odložiti nijedan trenutak duže nego što je potrebno, i da će vera ubrzati odgovor.

Blagosloveni Gospode! Ti si rekao da je znak Božijeg izabranika da moli dan i noć. O, nauči nas da razumemo ovo. Ti znaš koliko brzo nam dotuži i koliko brzo se umorimo. Pomozi nam da ne bi mislili da je Božansko veličanstvo toliko izvan potrebe ili domašaja kontinualnog moljenja, te da odustanemo od molitve. O Gospode! Nauči me šta je pravi rad molitve. Znam kako ovde na zemlji, kada ne uspem u nekom poduhvatu često mogu uspeti time što uložim više kontinualnog napora, dajući više vremena i razmišljanja: pokaži mi sada kako da, potpunije predavajući sebe molitvi, živim u molitvi i dobijem ono što tražim. I iznad svega, o moj blagosloveni učitelju, autoru i usavršitelju vere, neka po Tvojoj blagodati ceo moj život bude život vere u Sina Božijeg koji me je voleo i dao sebe za mene – u kome moja molitva nalazi prihvatanje, u kome imam sigurnost odgovora, u u kome će odgovor biti moj. Gospode Isuse! U toj veri ću se uvek moliti i ne dati da dotuži. Amin.

Napomena:

Potreba za istrajnom, nametljivom molitvom izgleda suprotna veri koja zna da je dobila ono što traži (Marko 10:24). Jedna od misterija Božanskog života jeste harmonija između postepenog i iznenadnog, neposrednog potpunog posedovanja, i sporog nesavršenog prisvajanja. Tako ovde istrajna molitva izgleda da je škola u kojoj se duša ojačava za smelost vere. Uz raznovrsnost delovanja Duha, mogu postojati vernici u kojima vera ima više oblik upornog čekanja, dok se kod drugih trijumfalno zahvaljivanje pojavljuje kao jedini odgovarajući izražaji sigurnosti da je njihovu molitvu Bog poslušao.

Potreba za istrajnom molitvom i postepen rast u veću lakoću dobijanja odgovora jeste na izuzetan način ilustrovana u životu Blumhardta. Protiv njega su podnošene žalbe da zanemaruje svoj rad kao sluga Evanđelja i posvećuje se isceljivanju bolesnih; posebno protiv njegovog neovlašćenog isceljivanja bolesnika koji su pripadali drugim zajednicama. U svojoj odbrani on piše: “Ja sam se jednostavno usudio da radim ono što je potebno kao onaj ko je zadužen za duše i da se molim prema zapovesti Gospodnjoj u Jakovu 1:6,7. Ni na koji način se nisam pouzdavao u svoju silu ili zamišljao da imam bilo koji dar koji drugi nemaju. Ali, to je istina, ja sam se usredsredio da činim delo sluge Evanđelja koji ima pravo da se moli. Međutim, brzo sam otkrio da vrata neba nisu u potpunosti otvorena za mene. Često sam bio sklon da se povučem u očaju. Međutim, prizor bolesnih koji nigde ne bi mogli da nađu pomoć nije mi dao mira. Mislio sam na reči Gospodnje: “Tražite i naći ćete” (Luka 11:9,10). I dalje, mislio sam, ako su crkva i njene sluge, kroz neveru, lenjost i neposlušnost izgubili ono što je potrebno za prevazilaženje Sotonine sile, baš za takve periode siromaštva i gladi Gospod je ispričao parabolu o prijatelju u ponoći i njegova tri hleba. Osećao sam da nisam dostojan toga da se u ponoć, u vreme velike tame, pojavim pred Bogom kao Njegov prijatelj i molim za člana moje pastve koji je u potrebi. Pa ipak, nisam mogao ni da ga ostavim u zapuštenom stanju. Tako sam nastavio da kucam, kao što se govori u priči, ili kao što su neki rekli, sa velikom drskošću i primamljivanjem Boga. Kako god bilo, nisam mogao da ostavim gosta u nezbrinutom stanju. Tada mi je priča o udovici postala veoma dragocena. Video sam da je Crkva ta udovica i da sam ja sluga Crkve. Imao sam pravo da budem njen glas protiv protivnika; ali dugo vremena Gospod nije odgovorio. Nisam tražio ništa više od tri hleba, što mi je bilo potrebno za mog gosta. Najzad, Gospod je čuo nametljivost prosjaka i pomogao mi je. Zar je bilo pogrešno da se molim tako? Dve parabole sigurno moraju imati negde primenu, a gde je bila veća potreba da se to zaista ostvari?

I šta je bio plod moje molitve? Prijatelj koji je najpre bio nevoljan nije rekao: “Idi sada, sâm ću dati prijatelju ono šta mu treba, nisi mi ti potreban, nego je to dao meni kao njegovom prijatelju, da bih ja to dao svom gostu. Tako sam koristio tri hleba i morao sam da ih štedim. Opskrba je bila dosta mala, a novi gosti su dolazili, jer su videli da imam srce da im pomognem i da sam spreman da pravim probleme svom prijatelju čak i u ponoć. Kada sam se molio za njih, ponovo sam dobio dovoljno, ali i to sam opet trebao da štedim. Kako sam mogao da pomažem nevoljnima koji su stalno dolazili kod mene kući? Da li sam trebao da otvrdnem i kažem: “Zašto ste došli kod mene? Postoje velike i bolje kuće u gradu, idite tamo.” Njihov odgovor je bio: “Dragi gospodine, ne možemo da idemo tamo. Bili smo tamo: bilo im je toliko žao da su nas poslali toliko gladnima, ali nisu mogli da preduzmu da krenu sa nama ili da zatraže od prijatelja ono što smo želeli. Idite i nabavite hleb jer trpimo veliki bol.” Šta sam mogao da radim? Govorili su istinu, a njihova patnja je dodirnula moje srce. Koliko god truda me koštalo, išao sam svaki put ponovo i dobio tri vekne. Često sam dobio mnogo brže nego u početku, a takođe i mnogo izobilnije. Međutim, nisu svi marili za ovaj hleb, pa su neki napustili moju kuću gladni.’ 1

U njegovim prvim borbama sa zlim duhovima, trebalo mu je više od osamnaest meseci rada i molitve pre nego što je došla konačna pobeda. Nakon toga imao je takvu lakoću pristupa prestolu, i stojao je u tako bliskoj komunikaciji sa nevidljivim svetom da često kada su došla pisma sa molbama za molitve za bolesne ljude, on je mogao da, nakon momentalnog uzdizanja svog pogleda prema nebu, dobije odgovor da li će osobe biti izlečene.

1 Iz Johan Kristof Blumhardt, Lebenabild od F. Etindel .