PRVO POGLAVLJE

Nećemo moći uživati u oslobođenju od naše samoživosti pre nego što vidimo nešto od njene potpune pokvarenosti. Pogledajmo starijeg sina (u priči iz Luke 15), jer on ilustruje, možda bolje od ikoga drugoga, totalnu trulež samoživog života.

Mlađi sin u toj priči se obično smatra gorim od ta dva brata. Ali kako budemo pažljivije posmatrali starijeg brata, otkrićemo da je u Božijim očima on isto toliko loš, ako ne i gori. Istina, on nije učinio iste grehe kao njegov mlađi brat, ali njegovo srce je izopačeno i samoživo.

Čovekova potpuna izopačenost

Ljudsko srce je u suštini isto u svakom pojedincu. Kada Biblija opisuje ljudsko srce kao prevarno preko svega i očajnički nevaljano (Jer. 17:9), to se odnosi na svako Adamovo dete. Civilizovana uglađenost, nedostatak mogućnosti da se učini greh, i odgajanje u zaštiti možda su nas zadržali da ne padnemo u veće grehe u koje su neki drugi upali. Ali mi ne možemo na račun toga smatrati sebe boljima od njih, jer da smo imali isti pritisak sa kojim su se oni suočavali, mi bismo bez sumnje završili u istim tim gresima. Možda je ovo ponižavajuća činjenica da bismo je priznali, ali to je istina. Što ranije prepoznamo ovu činjenicu, ranije ćemo iskusiti oslobođenje. Pavle je prepoznao da ništa dobro ne stanuje u njegovom telu (Rim.7:18). To je bio njegov prvi korak ka slobodi (Rim.8:2).

Čovek gleda ono što je spolja i nešto naziva dobrim, a drugo lošim, ali Bog koji providi srce vidi sve ljude u istom stanju. Biblija uči o potpunoj izopačenosti svih ljudi. Pogledajmo Rimljanima 3:10-12, na primer: “Nema nijednog pravednog, (i u slučaju da smatramo da je ovo preterana izjava, pisac nastavlja) ne, nema nijednoga. Nikoga nema da razume, nijednoga koji traži Boga. Svi su zašli i svi zajedno su postali beskorisni. Nema nijednoga koji čini dobro, ne, nema nijednoga.“ Rimljanima 3:10-20 je rezime krivice celog čovečanstva – kako nereligioznih tako i religioznih ljudi. U Rimljanima 1:18-32 imamo opis ‘mlađeg sina’ – od spolja nemoralnog bezbožnog čoveka. U Rimljanima 2 imamo opis ‘starijeg brata’ – religioznog čoveka koji je isto toliko grešan. Nakon opisivanja ove dve kategorije ljudi, Sveti Duh sumira situaciju rekavši da su obe grupe slično krive. Nema razlike između jedne i druge grupe.

Čovek je zaista totalno izopačen; i ako ga Bog ne dosegne i ne učini nešto za njega, zasigurno nema nade za njega.

Samocentričnost

Stariji sin (Luka 15:25-32) se može smatrati simbolom hrišćanskog radnika. Ako ‘otac’ u toj priči predstavlja Boga, mogli bismo s pravom smatrati ‘starijeg sina’ kao vrstu aktivnog hrišćanina, jer ga vidimo u priči da dolazi kući sa dnevnog posla na očevim poljima. Tu imamo mladog čoveka koji nije lenj i koji ne sedi kući uživajući očevo bogatstvo. Tu imamo nekoga ko vredno radi za svog oca, nekoga ko naizgled voli svog oca više nego njegov mlađi brat – jer na kraju krajeva, on nije napustio dom i rasuo očevo bogatstvo kao onaj drugi. On je naizgled odaniji, ali ustvari, kao što ćemo to videti, jednako toliko sebičan kao i njegov mlađi brat. To je slika vernika koji je aktivan u Gospodnjim poslovima i naizgled odan svom Gospodu, ali ipak usredsređen na sebe.

Bog je stvorio ovaj svet u kome funkcionišu određene zakonitosti. Ako se narušavaju te zakonitosti, nastaće neka povreda ili gubitak u nekom obliku. Pogledajmo na primer jedan zakon: Bog je uredio da se zemlja okreće oko sunca. Ako bi zemlja imala sopstvenu volju i jednoga dana odlučila da ne bude više usredsređena na sunce, nego da se okreće samo oko svoje ose, ne bi više bilo smene godišnjih doba i uskoro bi stradao kompletan život na zemlji. Nastupila bi smrt.

Na isti način, Adam je stvoren sa središtem u Bogu. Onog dana kada je odbio da mu Bog bude središte i kada je odabrao samoga sebe kao središte – a to je ono što je bilo uključeno u njegovu odluku da jede sa drveta koje je Bog zabranio da se jede – on je umro, baš kao što je Bog rekao da će se dogoditi.

Ovde imamo lekciju: U onoj meri u kojoj je naš hrišćanski život i služba usredsređena na sâme nas, u toj meri ćemo iskusiti duhovnu smrt – bez obzira što smo bili nanovorođeni i bez obzira na naš fundamentalizam. I tako ćemo nesvesno posluživati duhovnu smrt i drugima. Možemo imati reputaciju kao predani i žarki radnici za Oca (kakvu je možda imao stariji sin), ali možemo ipak zaslužiti ukor od Gospoda: “Znam da imate reputaciju da ste živi i aktivni (hrišćani), ali ste mrtvi“ (Otk.3:1 Living Bible prevod). Ovo je tragična i opasna mogućnost u hrišćanskom radu. Mnogi hrišćanski radnici žive na reputaciji koju su sebi izgradili. Kada ga drugi posmatraju, on često nije svestan činjenice da ga Bog gleda u skroz drugačijem svetlu. Pošto sâm nikada nije bio oslobođen od samocentričnosti, on nije u mogućnosti da oslobađa druge – čak ako i lepo propoveda!

Tako, dakle, imamo svi upozorenje u priči o starijem bratu.

Prepoznavanje unutrašnjeg zla

Bog često dopušta da naiđu periodi pritisaka u našem životu da bi naš pokvaren samostalni život izašao na videlo, tako da bismo počeli da vidimo sebe onako kakvi ustvari jesmo. Prilično nam je lako da smatramo sebe duhovnima kada su nam okolnosti lake. Kada se ne suočavamo sa rešavanjem problema, kada nas niko ne iritira, kada stvari idu glatko i naši saradnici su prijatni, možemo se zavaravati u vezi pravog stanja naših srca, ali sačekajmo da dobijemo saradnika koji nas iritira ili suseda koji nam sve vreme dosađuje i fasada duhovnosti nestaje. Naša samoživost će se izraziti u svoj svojoj ružnoći.

To se upravo desilo starijem sinu. Kada je njegovom mlađem bratu bila ukazana čast, on se uznemirio. Niko nikada ne bi ni pomislio da bi stariji sin mogao da se ponaša tako drsko. Sve vreme se pokazivao kao fina osoba, ali do tada se nije suočio sa takvim pritiskom, a sada njegova prava priroda dolazi do izražaja. Provokacija u tom trenutku ga nije učinila zlim. Ne. Provokacija je samo iznela na površinu ono što je sve vreme bilo unutra.

Amy Carmichael je rekla: “Čaša natočena slatkom vodom ne može izbaciti nijednu kap gorke vode, iako se iznenada promućka.“ Ako gorka voda izlazi iz naših života i sa naših usana, razlog je što je uvek i bila tu. Nije izazivanje ili iritacija ono što nas čini gorkima ili neduhovnima. Oni samo iznesu iz nas ono što je već unutra. Dakle, to bi trebalo da nas učini duboko zahvalnima Bogu što On dopušta da dođe takav period u našem životu kada možemo videti pokvarenost naše vlastite prirode. Ako ne bi bilo takvih prilika, možda nikada ne bismo ustanovili da u nama postoji fontana iskvarenosti i da niti jedna dobra stvar ne stanuje u našem telu.

Ovo nas takođe uči da suzbijanje samo po sebi nije pobeda. Jedna osoba može planuti u gnjevu u trenutku iskušenja, dok druga (sa nešto malo više samokontrole) u sličnoj situaciji možda samo prokuva iznutra, bez da imalo pare izađe preko njenih usana! U ljudskim očima, ova druga osoba može imati reputaciju blagosti, ali Bog koji vidi srca zna da su oboje kuvali iznutra i smatra ih podjednako lošima. Razlika u njihovom spoljašnjem ponašanju je samo rezultat različitog temperamenta što Bogu ne znači ništa.

Ako bi potiskivanje (suzbijanje) predstavljalo pobedu, onda mislim da trgovci koje sam sreo jesu među ljudima najsličnijim Hristu! Bez obzira koliko mušterije iskušavaju njihovo strpljenje, oni ipak zadrže blagonakloni stav prema njima, a sve radi posla – iako možda kipe iznutra!

Ne. Potiskivanje nije pobeda. Bog ne želi da se samo predstavljamo kao oslobođeni i duhovni – nego da zaista budemo oslobođeni. Pavle kaže: „Ne više ja, nego Hrist živi u meni“ (Gal.2:20) To je tačka do koje Bog želi da nas dovede.

Hajde da pogledamo karakteristike samoživosti u dva aspekta. Najpre njen stav prema Bogu, i drugo, njen stav prema drugim ljudima. Vidimo oboje predstavljeno u priči o starijem sinu.

Stav samocentrične osobe prema Bogu

Legalizam

Stav samocentričnog života prema Bogu i Njegovoj službi je karakterističan po duhu legalizma. Sebičnost može pokušavati da služi Bogu i takođe može biti i vrlo aktivna – ali to je uvek legalistička služba. Traži nagradu za službu koju nudi Bogu. „Služio sam ti sve ove godine“, kaže ocu stariji sin, “i nikada mi ni jare nisi dao.“ On je sve vreme služio svom ocu da bi dobio nagradu, ali to nije bilo očigledno do sada. Ovaj trenutak pritiska je izneo istinu.

Tako sebičnost služi Bogu – ne slobodno, radosno i spontano, nego očekujući nadoknadu. Očekivana nadoknada može čak biti i neki duhovni blagoslov od Boga, ali služba koja se vrši takvim motivom je legalistička i Bogu neprihvatljiva.

Stariji sin je smatrao svog oca tvrdim i okrutnim jer nije nagradio njegovu službu tokom svih tih proteklih godina. On je poput čoveka kome je dat jedan talanat i koji je došao svom gospodaru na obračun i rekao: “Držao sam tvoj talanat na sigurnom (nisam ga davao na dobit), plašio sam se (zahtevaćeš taj dobitak) jer sam znao da se teško može sa tobom“ (Luka 19:21, Living Bible prevod). Sebičnost smatra da je Bogu jako teško ugoditi i tako se muči i muči da služi Bogu, i ipak sebe osuđuje za nezadovoljenje zahteva tako ‘zahtevnog’ Boga!

Bog ne očekuje ni od koga od nas takvu vrstu službe. Biblija kaže: „Bog voli onoga koji dragovoljno daje“ (2.Kor.9:7). Po pitanju službe Bog se takođe raduje u onome koji dragovoljno služi, a ne uz gunđanje ili iz neke potrebe. Bog radije želi da ne dobije nikakvu službu, nego da mu neko služi nerado. Kada neko služi za nagradu, za kratko vreme će početi da prigovara Bogu da ga nije dovoljno blagoslovio. Stvar postaje još gora ako je neko drugi blagosloven više od njega.

Da li nekada upoređujemo naš rad i blagoslove koje primamo sa drugima? Ovo može biti rezultat samo legalističke službe. Isus je jednom govorio u priči o nekim radnicima

koje je neki čovek unajmio u različitim satima u danu. Na kraju radnog dana gazda je svakome od njih platio po dnevnicu. Oni koji su radili najduže gunđali su gazdi i rekli:„Kako možeš dati nama istu nadnicu kao i svima drugima? Mi više zaslužujemo.“ Ovi su ljudi radili za nadnicu, a kada su dobili onoliko za koliko su se pogodili, prigovorili su da drugi ne treba da budu plaćeni toliko koliko su oni plaćeni (Mat.20:1-16).

To je upravo ono što vidimo u starijem sinu. On kaže svom ocu: “Kako možeš sve to da daš mom mlađem bratu? Ja sam taj koji ti je verno služio, a ne on.“

Kada su Izraelci služili Bogu sa gunđanjem On ih je poslao u ropstvo, baš kao što im je unapred rekao: “Pošto niste služili Gospodu vašem Bogu radosnog i veselog srca…zbog toga ćete služiti svojim neprijateljima“ (5.Mojs.28:47). Bog ne nalazi zadovoljstvo u legalističkoj službi.

Samocentrični hrišćani često služe Bogu da bi u očima drugih održavali utisak duhovnosti. Ono što ih drži aktivnima u hrišćanskom radu nije čista i revnosna ljubav prema Hristu, nego strah da će ih drugi smatrati neduhovnima ako ništa ne rade. Kada takvi ljudi odaberu sebi lak put, naročito put koji će im omogućiti finansijsku dobit, tada se naporno trude da presvedoče svakoga da ih je Bog vodio tim putem! Sve dok postoji potreba za takvim samoopravdanjem, dotle će biti i potajnog straha da će ostali možda sada imati manje mišljenje o njihovoj duhovnosti! Koliki je napor i robovanje u takvom služenju Bogu.

Kakva je radost i sloboda u služenju koje izvire iz ljubavi prema Hristu! Ljubav je ulje koje podmazuje mašineriju našeg života tako da ne škripi i ne krči! Jakov je radio sedam godina da bi dobio Rahilju i Biblija kaže da su se tih sedam godina “njemu činile kao nekoliko dana, zbog njegove ljubavi prema njoj“ (1.Mojs.29:20). Tako će biti i sa nama kada naša služba Bogu proističe iz ljubavi. Neće biti niti napora niti mukotrpnosti.

Biblija uči da je Hristov odnos prema Njegovoj Crkvi poput odnosa muža prema ženi. Šta muž pre svega očekuje od svoje žene? Ne njeno služenje. On je nije prvenstveno oženio da bi mu pripremala hranu i prala veš. Ono što on prevashodno želi jeste njena ljubav. Bez toga, sve drugo je bezvredno. To je ono što Bog i od nas traži.

Nedokazanost

Sledeća karakteristika samocentričnog života jeste nedokazanost. Kada je stariji sin ljutito stajao ispred kuće, njegov otac je izašao da ga pozove unutra, ali on je bio tvrdoglav i nije želeo da ga posluša.

Zaista, “Bolje je biti siromašan ali mudar mladić, nego bezuman kralj koji odbija svaki savet“ (Prop.4:13, Living Bible prevod). Onaj koji ima osećaj da sve zna i zbog toga nije voljan da uči od drugih je zaista u žalosnom stanju.

Samocentričan pojedinac je toliko ubeđen da je u pravu da nije voljan da primi korekciju i svakako ne voli da bude kritikovan. Naša duhovnost možda nikada nije toliko na probi nego kada doživljavamo od drugih suprotstavljanje i protivrečnost.

A.W.Tozer je rekao da jedina stvar koja treba da nas brine kada nas drugi kritikuju jeste da li je kritika istinita ili pogrešna, a ne da li je osoba koja nas kritikuje naš prijatelj ili neprijatelj. Naši neprijatelji nam češće ukažu na istinu u vezi nas samih nego što to učine naši prijatelji.

Nepopustljiva, tvrdoglava narav je siguran znak samocentričnog individualca. Hajde da zapamtimo da naš krut, samoodbrambeni stav prema drugim ljudima nagoveštava sličan stav u našim srcima prema Bogu. Ako nismo voljni da nas naša braća (čak i najmlađa) uče i koriguju, to samo pokazuje koliko smo svezani i pored svih naših duhovnih iskustava i Biblijskog poznanja.

Otac je molio sina, ali ovaj je povređen i pun samosažaljenja. Samocentričan hrišćanin voli da mu se laska, da bude povlađivan i mažen kao malo dete – čak i od strane Boga. Bog treba da nastavi da moli takve osobe, ali one neće lako poslušati. Konačno, one se mogu naći, kao što se našao stariji sin, potpuno izvan očeve kuće.

Da li vidite kako je ljudsko srce užasno!

Stav sebične osobe prema drugim ljudima

Ljubomora i častoljublje

Kada je naše zajedništvo sa Bogom naporno ili je prekinuto, to na različite načine utiče i na naše odnose sa drugim ljudima. Kada je Adam bio odsečen od Božijeg života on je istog trenutka izgubio ljubav i prema svojoj ženi. Kada ga je Bog upitao da li je sagrešio, on je optužio svoju ženu i rekao: „Gospode, to nije moja greška. Ženina je.“

Zavist je jedna karakteristika samocentričnog života u svom stavu prema drugima. Stariji sin (u priči) je zavidio svom mlađem bratu i to je ono što ga je razljutilo. Stariji sin je u svim tim godinama bio neosporni naslednik u kući. Sluge su mu se klanjale, ali sada je njegova pozicija bila ugrožena. U kući je sada neko drugi u centru pažnje i on nije mogao to da gleda i podnese. Zavist, taj zlikovac sa zelenim očima, bio je brz da ispravi svoju ružnu glavu u njegovom srcu.

Sebičan život voli da bude zapažen od drugih. Voli ljudsku slavu i očigledno uživa kada je jedini objekat poštovanja. Voli visoke pozicije i privlači pažnju na sebe na ovaj ili onaj način. Samocentričan hrišćanin traži prilike da kaže drugima o tome šta je učinio za Gospoda – možda na jako pobožan način, ali potajno očekujući poštovanje drugih. On je vrlo nesrećan i uznemiren kada je neko drugi uspeo ili učinio nešto bolje od njega.

Sebičan čovek se lako uznemiri i povredi. Čezne da bude priznat od drugih i da ga drugi pitaju za njegova mišljenja. Zapravo, prilično bi se uvredio ako se drugi ne bi konsultovali sa njim, na primer, na skupštinskom sastanku. On ima toliko visoko mišljenje o sebi da voli da govori i govori i govori, misleći da je svima ostalima potreban njegov cenjen savet! Postoje hrišćani koji kada jednom otvore svoja usta, teško ih zatvaraju; koji nastavljaju da pričaju ne shvatajući da su svima okolo dosadili. Nekontrolisani jezik je jedan od znakova nerazapete sebičnosti.

Sebičan hrišćanin ne zna da zauzme drugorazrednu poziciju sa zahvalnošću i radošću. Uznemiren je kada vođstvo preuzme neko drugi, a on samo treba da svira pratnju. Jedini put kada je voljan da zauzme drugu poziciju jeste kada zna da je to način da dobije prvo mesto prilikom povlačenja (penzionisanja) vođe!

Pričalo se o jednom nemačkom caru kako je uvek i na svakom mestu želeo da bude u centru pažnje. Ako je išao na krštavanje bebe želeo je da bude beba; ako je išao na svadbu želeo je da bude nevesta; ako je išao na sahranu želeo je da bude pokojnik!

Nemojmo zaboraviti da njegovo srce nije lošije od našeg.

Ljudska samocentričnost čini da čovek želi da privlači pažnju drugih čak i u najsvetijim aktivnostima – bilo da se radi o propovedanju ili čak molitvi Bogu! Samocentrični hrišćanski vođa će sprečiti duhovni napredak onih kojima služi – jer privlači ljude sebi, a ne Hristu. Pravi Božiji čovek će uvek privlačiti ljude ka Hristu. To je ono na čega nas sve Bog poziva, ali kako su malobrojni oni koji doslovno to i čine.

Sprečavanje mlađih radnika

Sebičan hrišćanski vođa sprečava ostale koji su mlađi od njega da postanu vođe, da ne bi njegova pozicija bila uzdrmana. On vrši službu na takav način da učini sebe neophodnim onima kojima služi. Ovo je potpuno suprotno Božijoj volji. Oswald Chambers je jednom rekao da je svako ko sebe čini neophodnim nekoj drugoj duši već izašao izvan Božijeg reda. Samo Bog je jedina i apsolutna neophodnost svakoj ljudskoj duši. Neka niko od nas nikada ne pokušava da zauzme Njegovo mesto.

Niko u Hristovoj crkvi nije nezamenjiv. Božiji posao se lako može nastaviti bez nas. Ustvari, može se nastaviti mnogo bolje bez pomoći onih koji se zavaravaju i smatraju sebe nezamenjivima! Stalno treba da budemo svesni ove činjenice. Jednom sam čitao o preporuci kako poniziti dušu koja sebe smatra „nezamenjivom”! Preporučeno joj je da napuni kofu vodom i gurne u nju svoju ruku do lakta – i zatim je izvadi. Kolika rupa ostane u vodi u toj meri će ta osoba nedostajati nakon svog odlaska!! Naši darovi su korisni crkvi, ali niko nije nezamenjiv.

Moramo biti voljni da se povučemo u pozadinu u svako doba kada nas Bog opozove, ali sebičan hrišćanski radnik to nikada neće prihvatiti. On će maksimalno dugo želeti da održi svoju poziciju. Mnoge takve ‘hrišćanske vođe’ danas trunu na svojim ‘tronovima’ sprečavajući Božiji rad. Ne znaju šta znači ljubazno otići u senku pozadine i pustiti drugog da zauzme njihovo mesto.

Verovatno ste čuli za izreku: ‘Uspeh bez naslednika je neuspeh’. Isus je prepoznao to i obučio je ljude da nastave Njegov posao. Tri i po godine je obučavao druge ljude da preuzmu vođenje Njegovog posla. Kakav je to primer koji treba slediti!

Pavle je prepoznao neophodnost obučavanja drugih ljudi koji će nastaviti posao. U 2.Tim.2:2 on kaže Timotiju: „Ono što sam ti poverio, ja želim da preneseš i drugim ljudima koji će za uzvrat biti sposobni da obuče druge ljude (četvrta generacija)“ (parafrazirano). Ono što zapravo Pavle kaže jeste: „Moraš poveriti ovo blago drugima. Nikada ne sprečavaj mlađe ljude od sebe da iskorače.“ Čak i poslovni ljudi prepoznaju princip ‘uspeh bez naslednika je neuspeh’, ali mnoge hrišćanske vođe ovo nisu prepoznali. Zaista, „deca ovoga sveta su mudrija u svojoj generaciji od dece svetla.“

Zaista nije ništa drugo nego sebičnost koja čini da čovek zavidi nekome ko je mlađi, a može bolje da radi neke stvari nego on sâm. Kain je bio ljubomoran zbog činjenice da je Bog prihvatio Avelja, a njega odbacio. Da je Avelj bio stariji od njega, to bi se moglo tolerisati, ali ta užasna činjenica da je njegov mlađi brat bolji od njega ga je toliko izbezumila da je zaklao Avelja.

Isto to vidimo u slučaju Josifa i njegove braće. Josif je primio božansko otkrivenje i to je doprinelo da svih njegovih desetoro braće pozelene od zavisti – toliko su zavidili da su želeli da ga ubiju.

Car Saul je zavidio mladom Davidu zato što su žene pevale: „Saul je pobio hiljadu, dok je David pobio deset hiljada.“ Od tog dana je odlučio da ga ubije. Ljudska istorija, a time i istorija hrišćanske crkve takođe je iznova i iznova puna istih tih priča.

Isto tako, farisejske starešine su bile zavidne zbog popularnosti mladog Isusa iz Nazareta i odlučile su da ga predaju na raspeće po svaku cenu.

Sa druge strane, koliko je osvežavajući kontrast videti čoveka kao što je Varnava, u Novom Zavetu. On je bio stariji (hrišćanski) radnik koji je uzeo novoobraćenog Pavla pod svoje krilo, kada niko drugi nije mogao da prihvati Pavla. Varnava ga je doveo u crkvu u Antiohiji i ohrabrio ga. U Delima 13 čitamo da su Varnava i Pavle zajedno išli na misijsko putovanje i kada je Varnava video da Bog poziva tog mladog radnika Pavla u veću službu nego što je njegova vlastita, on je drage volje ustuknuo i ljubazno se povukao u pozadinu. I ta fraza ‘Varnava i Pavle’ gotovo nezapaženo pretvorila se u ‘Pavle i Varnava‘ u Delima Apostola. Hrišćanska crkva danas trpi zato što su malobrojni ljudi poput Varnave koji znaju šta znači ustuknuti i dopustiti da drugi bude počastvovan. Mi smo voljni da ustuknemo u stvarima koje nisu važne. Kada prolazimo kroz vrata, na primer, ne marimo da se zaustavimo i pustimo drugu osobu da prva prođe. Međutim, u važnim stvarima kao što je to položaj i vođstvo u crkvi nismo toliko voljni da ustuknemo. Toliko je prevarna naša sebičnost. Možemo imati lažnu poniznost u stvarima koje se ne računaju, ali važne stvari su te u kojima vidimo sebe kakvi zapravo jesmo.

Ponos

Samocentrična osoba ima visoko mišljenje o samoj sebi. Stariji sin je rekao: „Sve ove godine sam naporno radio za tebe i nikada nisam odbio nijednu tvoju zapovest.” Bio je ponosan na svoju pokornu službu svom ocu. Ponos se uzdiže u našim srcima ne samo zbog naših vrlina i uspeha nego i zato što osećamo da ostali ljudi oko nas nisu radili svoj posao toliko dobro kao mi. Ponos je uvek rezultat upoređivanja sebe sa drugima. Ako su drugi oko nas očigledno bolji od nas, nikada se ne bi osećali ponosno. Da je u ovoj priči postojao još jedan brat koji je služio ocu još vernije od starijeg sina, ovaj drugi se uopšte ne bi osećao ponosno u prisustvu njega. Međutim, u ovom slučaju on je osetio da može da se pobednički uporedi sa svojim mlađim bratom. “Služio sam ti verno“, kaže on svom ocu, „a pogledaj ovog tvog mlađeg sina. Šta je on radio? On je rasuo svoj novac na kurve.“

Luciferov pad je bio kroz ponos. On je upoređivao sebe sa ostalim anđelima i osetio da je mudriji, lepši i uzvišeniji od svih njih. Bio je pomazani heruvim, ali je postao đavo. Od tada su i mnogi drugi izgubili svoje pomazanje na isti način. Ti možes biti kao anđeo, ali te ponos u jednom trenutku može pretvoriti u đavola. To je bila bolest kojom su fariseji bili zaraženi. Isus ih je verodostojno prikazao u priči u kojoj se farisej moli: „Gospode, hvala ti što nisam kao drugi ljudi. Ja postim, molim se, dajem desetak…“ – do gadosti. Takav je sebičan život. Ponekad, međutim, ponos može biti još podmukliji – kao u slučaju kada se učitelj u nedeljnoj školi nakon predavanja ove priče molio: „Gospode, hvala ti što nismo kao taj farisej.“ Nama je ovo smešno jer mi zamišljamo da nismo kao taj učitelj nedeljne škole!! Kao slojevi crnog luka, duhovni ponos je duboko prožet u nama – s vremena na vreme zaodenut u lažnu poniznost koja je najgori oblik ponosa!

Samocentričan hrišćanski radnik nije neko ko se obavezno ističe nekim prenaglašenim stavom. On poseduje od spolja mnogo lažne poniznosti, pobožno-pognutu pojavu i ‘ponizan’ govor, ali iznutra on sebe upoređuje sa drugima i diči se svojom dobrotom, veličinom i ‘poniznošću’.

Osuđivanje drugih

Takvo upoređivanje sebe sa drugima konačno dovodi do osuđivanja drugih – ponekad i grubim i sarkastičnim izražavanjem. Poslušajte šta stariji sin kaže svom ocu: „Taj tvoj mlađi sin koji je rasuo tvoj novac sa kurvama…“ Ko mu je dao te informacije? Niko. On je samo pretpostavio najgore. Kada nekoga mrziš lako ti je da poveruješ najgoru moguću stvar u vezi sa njim. Kako je samo stariji sin sa užitkom razotkrivao promašaje svog brata umesto da ih sakrije.

Da li vidimo samo greške u drugim ljudima? Da li se potajno obradujemo kada vidimo da neko padne – posebno ako je to neko ko nam se ne sviđa? Naša srca su toliko kvarna da kada drugi ljudi padnu to nas uopšte ne ražalosti. Baš suprotno, pomalo smo i zadovoljni, jer to nas prikazuje boljima od drugih. Takav stav je karakterističan za samocentričnu osobu.

Da li sudimo motive drugih ljudi? Samocentrična osoba vidi da neko nešto radi i kaže samoj sebi: “Znam ja zašto on to radi…“ i nastavlja da uključi neki telesan motiv tom radu. Koliko se samo sebičan život uzdiže – čak do mere da sedne na Božiji prestol (jer nakon svega, jedino Bog može da sudi motivima drugih). Pavle nas upozorava: „Pazite da ne doskačete na zaključak da li je neko dobar sluga ili ne pre nego što se Gospod vrati. Kada Gospod dođe, On će upaliti svetlo tako da će svako jasno videti kakvi smo svi pojedinačno, duboko unutar naših srca. Tada će svako znati zašto (sa kojim motivom) smo radili Gospodnje poslove“ (1.Kor.4:5 Living Bible prevod). Jedino kada se Gospod vrati (ne pre toga) znaćemo stvarne motive svake osobe.

Neljubav

Samocentrična, sebična osoba nema nikakvu stvarnu ljubav prema drugim ljudima i to je koreniti uzrok njenog krutog stava prema njima. On se može pretvarati u iskazivanju puno ljubavi, ali nedostaje joj originalna Hristolika ljubav. Stariji sin nikada nije otišao ocu u periodu svih tih godina da se prijavi kao dobrovoljac da traži svog izgubljenog brata. Nije mario da li je njegov brat mrtav ili živ. Sve što ga je interesovalo bilo je da se proveseli sa svojim društvom (stih 29). Dokle god je on sâm bio srećan, nije ga bilo briga šta se dešava drugima.

Jesmo li svezani tako u sebi? Kakav je naš stav prema povratnicima u greh? Lakše je voleti nevernika nego povratnika u greh, ali ako zaista imamo Hristovo saosećanje, volećemo i jedne i druge. Mlađi sin u priči je slika povratnika u greh. Lako je njega osuditi. Mnogo teže je voleti ga i pomoći mu. Biblija kaže: „Ako je hrišćanin poražen u nekom grehu, vi koji ste pobožni treba da mu blago i ponizno pomognete da se vrati na pravi put“(Gal.6:1). Takođe: „Ako vidiš da hrišćanin greši treba da se moliš Bogu da mu oprosti i On će mu dati život’ (1.Jov. 5:16 Living Bible prevod). Da li smo se ikada ovako molili za one koji su pali? Ne. Zašto ne? Zato što smo jako usredsređeni na same sebe.

Kada tražimo dublji život i bliskije hodanje sa Bogom, nemojmo nikada zaboraviti da dublji život treba da nas više okrene prema napolju. Bog nam ne poklanja bliskiji hod sa Njim samo da bi ‘nas proveselio sa našim društvom’. Tako nam je lako da uđemo u naše male svete družine (društvo onih koji veruju kao mi) i misliti samo na naš užitak – sve vreme gledajući sa visine one koji nisu imali ‘iskustva dubljeg života’. To uopšte nije dublji život. To je samocentričnost u kostimu duhovnosti; i to je gadost pred Bogom.

Nemojmo se varati. Ako smo zainteresovani samo da se ‘veselimo’ (iako to može biti duhovno veselje) sa ostalim članovima naše ‘duhovne družine’, a nismo sposobni za zajedništvo sa vernicima koji ne gledaju našim očima, onda smo mi ustvari u stanju duhovnog zastoja. Biblija kaže: „Onaj koji ne voli svog brata taj je u smrti“ (1.Jov.3:14). Reč koja je prevedena kao ‘voli’ u ovom stihu na grčkom je ‘agapao‘ što znači ‘vrednovati, imati staranje i uživati’. Dakle, ovaj stih zapravo znači da ako ne vrednujemo našu braću i sestre (čak i one iz drugih denominacija), ako ne osećamo brigu za njih, ako im nismo verni i ako se ne radujemo u njima, onda, uprkos svom našem Biblijskom poznanju i duhovnim iskustvima, mi smo u stanju duhovne smrti.

Prevashodna služba Svetog Duha

Možemo biti mladi ili stari, držati se svake doktrine ‘svetosti‘, sa bilo kakvim brojem iskustava i blagoslova na naš račun, ali reći ću vam da ‘ja’ teško umire. Moramo da znamo šta znači svakodnevno uzimati svoj krst i slediti Isusa, ako želimo živeti u pobedi nad samima sobom. Nema drugog načina. Doći ćemo do više detalja o tome u narednim poglavljima.

U međuvremenu zapamtimo da je Sveti Duh došao da nam pomogne da usmrtimo samocentričnost. Biblija kaže: „Mi po prirodi volimo da radimo stvari koje su upravo suprotne onome što Sveti Duh kaže da radimo, a dobre stvari koje želimo da radimo kada Sveti Duh u nama deluje jesu upravo suprotne našim prirodnim željama. Ove dve sile (naš sebičan život i Sveti Duh) su u neprekidnoj međusobnoj borbi da zadobiju kontrolu nad nama” (Gal.5:17, Living Bible prevod).

U ovim danima, kada su mnogi hrišćani naročito zbunjeni u vezi službe Svetog Duha, dobro je da imamo na umu da je On došao kao Pomoćnik koji će nam pomoći da usmrtimo dela tela (sebičnog života). On čini i mnoge druge stvari u nama i kroz nas. Nemojmo prezreti nijednu od njih. Međutim, ako Mu ne dopustimo da usmrti naš sebičan život, tada su sva naša druga iskustva bezvredna.

Biblija kaže: „Ako živite po telu pomrećete, ali ako Duhom usmrtite dela tela (a videli smo neka dela tela u ovom poglavlju) živećete, jer koji god su (ovako) vođeni Svetim Duhom to su Božiji sinovi“ (Rim.8:13,14). Stih 14 se često citira izvan konteksta i predstavlja kao vođstvo Svetog Duha u vezi sa tim gde trebamo ići ili šta trebamo raditi, ali ustvari je povezan sa prethodnim stihom i ukazuje na to da nas Sveti Duh vodi ka usmrćivanju samocentričnih želja. Taj stih takođe uči da je ovo prepoznavajući znak Božijih sinova.

U priči u Luki 15 primećujemo da je očeva ljubav ista za oba njegova sina. On ništa manje nije voleo starijeg sina od mlađeg. Izašao je iz kuće radi oba sina. Kada je mlađi sin došao kući on je izašao napolje da mu ukaže dobrodošlicu i kada je stariji sin odbio da uđe u kuću on je takođe izašao da ga pozove unutra. Ustvari, čak mu je rekao: “Sine, ti si sa mnom stalno i sve što imam tvoje je.“ Da li vidite veličinu Božijeg srca čak i prema samocentričnim pojedincima? On nas voli i želi da nam dâ sve što ima, ali najpre nas mora osloboditi od naše samocentričnosti.

Bog ne voli kurvu više od samopravednog fariseja. On ih oboje jednako voli i dao je svog Sina da umre za oboje. Međutim, odgovor u srcima tih dvoje može biti različit i to je ono što čini razliku čak i u Očevoj kući. Mlađi sin koji je jednom bio daleko od očeve kuće sada sedi za stolom uživajući očevo bogatstvo. Stariji sin koji je sve vreme bio unutra sada je napolju. Zaista, kao što je Gospod rekao: “Mnogi koji su sada prvi biće poslednji u večnosti i mnogi koji su ovde poslednji tamo će biti prvi.“ Jedino ako smo voljni da se ponizimo i priznamo našu pokvarenost i odgovorimo celim srcem na Očevu ljubav bićemo u mogućnosti da praznujemo sa Njim za Njegovim stolom.

Neka Gospod govori našim srcima.