DRUGO POGLAVLJE

Stih koji jasno opisuje stazu koja nas izvodi iz našeg sebičnog života u punu lepotu Hristovog života jeste Galatima 2:20 “Ja sam razapet sa Hristom, no ipak živim. Ali to nisam više ja, nego Hrist koji živi u meni.” Možda nam je to samo dobar stih za pamćenje ili pogodan za pripremanje propovedi u tri tačke! Međutim, za apostola Pavla koji ga je zapisao to je bio opis njegovog iskustva. On je razmenuo pepeo njegovog sebičnog života za lepotu Hristovog vlastitog Božanskog života, a to mu je bilo omogućeno zato što je prihvatio smrt svojem ‘ja’.

Jedino kada je ‘ja’ (sebični život) razapet, tada se Hristos može izraziti svojom slavom u nama. U 2.Kor.3:18 čitamo da nas Sveti Duh preobražava u Hristovo obličje iz jednog stepena slave u viši stepen. Ovo je prevashodna služba Svetog Duha. Iz dana u dan i iz godine u godinu Božiji Duh traži da nas sve više saobražava u sličnost Hristu, ali staza od jednog koraka slave ka sledećem je preko krsta. Ako kroz Svetog Duha usmrtimo naš sebični život poznaćemo izobilje Hristovog života, u suprotnom nećemo.

Danas više ne možemo ići slobodno do drveta života kao što je to Adam mogao pre svog pada. U Postanku 3:24 čitamo da je Bog postavio plameni mač ispred drveta života. Dakle, pre nego što možemo imati udeo od ovog drveta plameni mač treba da padne na nas i usmrti naš sebičan život. Ne postoji drugi način za dosezanje Božijeg života. Put krsta je jedini put u puninu života. Ova istina se naučava kako doslovnim rečima tako i kroz simboliku kroz celo Sveto Pismo, od Postanka do Otkrivenja.

Krst nas lomi, a takođe i prazni. Primetićemo ova dva aspekta o krstu u ovom i narednom poglavlju.

Jakovljeva dva susreta sa Bogom

Jakov je bio čovek koji je eksperimentalno naučio šta znači biti slomljen. Možemo naučiti mnoge istine iz njegovog života.

Izvanredna stvar u vezi Biblije jeste to što je apsolutno iskrena u zapisima padova i promašaja svojih najvećih ljudi. Sveto Pismo ne prikazuje mermerne svece. U Božijoj Reči vidimo ljude i žene upravo onakve kakvi su bili – sa manama i svime ostalim. Zbog toga su nam biografije Biblijskih karaktera veće ohrabrenje nego mnoge biografije pisane u naše vreme (koje neizostavno skrivaju nedostatke ljudi o kojima govore i predstavljaju ih kao super-svece).

Jakov je bio čovek sa strastima kao što su naše. Bio je bez sumnje pozvan od Boga i od večnosti je predodređen da bude izabrana posuda za Božije namere, ali imao je iskvareno i prevarno srce, baš kao što je naše. Bog poziva obične ljude u Njegovu službu – ne supermene. Vrlo često Bog poziva proste, prezrene i slabe u svetu da bi izvršio svoje namere. On ne pridaje nikakvu prednost ljudskoj pameti i sposobnosti u Njegovoj službi.

Jakov se sigurno mnogo puta sreo sa Bogom u svom životu, ali u zapisu koji imamo u 1.Mojsijevoj knjizi stoje dva istaknuta susreta sa Bogom. Prvi kod Vetilja gde je sanjao lestve koje dosežu do Neba i gde je rekao: “Ovo je kuća Božija” (1.Mojs.28:10-22). Drugi je kod Fanuila gde se hrvao sa Bogom i gde je rekao: “Video sam Boga licem k licu” (1.Mojs.32:24-32). Između ta dva događaja postoji period od dvadeset godina.

Čitamo da se kod Vetilja Jakov zaustavio kada je zašlo sunce (1.Mojs.28:11). Naravno, to je samo izjava koja ukazuje na doba dana kada je Jakov stigao u Vetilj. Međutim, dok čitamo kasniji zapis Jakovljevog života (u sledeća četiri poglavlja), nalazimo da je sunce zaista zašlo nad njegovim životom. Tako se nastavilo dvadeset godina, tama je postajala sve dublja i dublja, ali tu nije bio kraj priče.

Kod Fanuila se ponovo susreće sa Bogom. I tamo, kaže zapis, odmah nakon njegovog susreta sa Bogom sunce je izašlo i Jakov je nastavio sa putovanjem (1.Mojs.32:31). Opet geografski faktor, ali koji takođe govori nešto o Jakovljevom životu. Bio je drugačiji čovek od tog dana. Tama je prošla i svetlost od Boga je obasjavala njegov život.

Bog nam je dao zapis o Jakovljevoj tami da bi nam pokazao da je bio običan čovek. Iskusio je istu tamu kao i mi, ali je iskusio i izlazak sunca. Ovo nas ohrabruje da verujemo da bez obzira koliko je velika tama našeg sebičnog života, ipak možemo videti izlazak sunca, ako budemo sledili stope Jakova kod Fanuila.

Pogledajmo onda Jakovljev život; najpre kada je sunce zašlo nad njim; a zatim kada je sunce izašlo.

Sunce zalazi

Jakov je iz majčine utrobe izašao držeći se za nogu svog brata blizanca. “Tako mu nadenuše ime Jakov (što znači Grabljivac)” (1.Mojs.25:26, Living Bible prevod). Upravo kakav je Jakov i bio. Uvek je nešto grabio od nekoga. Ugrabio je pravo prvenca od svog brata, a kasnije i blagoslov od svog oca. Ugrabio je Rahilju od njenog oca Lavana, a kasnije takođe i Lavanovo imanje.

Jakov je bio i trgovac. Istrgovao je sa Isavom pravo prvorodstva. Kasnije je trgovao sa Lavanom za Rahilju. Kod Vetilja ga nalazimo kako trguje čak i sa Bogom.

Jakov je takođe bio prevarant. Kada je želeo blagoslov svog oca bio je spreman da prevari oca kako bi to dobio. Bio je čak spreman da se pozove na ime Božije za svoju laž. Kada ga je Isak pitao kako je uspeo tako brzo da nabavi meso, on mu odgovara: “Gospod je dao” (1.Mojs.27:20). Kako je samo mogao lako da slaže, čak i u ime Gospodnje! Sasvim sigurno nije imao straha Božijeg.

Takva je bila Jakovljeva priroda – grabljiva, trgovačka i prevarantska, sve vreme gledajući svoje vlastite zemaljske ciljeve. Jakov je u mnogome bio Adamovo dete.

Uskraćen Božijeg poziva

Kod Vetilja sunce je konačno zašlo nad njegovim životom. Tamo u snu Bog je Jakovu dao otkrivenje svoje velike i slavne namere za njegov život. Dao mu je ista obećanja kao Avramu, ali kako je Jakov na to odgovorio? On je u ljutnji rekao: ”Gospode, ja nisam toliko zainteresovan za sve te duhovne blagoslove. Ako me samo zaštitiš od povreda i opasnosti i daš mi hranu i odeću, biću sasvim srećan. Daću ti deseti deo mojih prihoda i priznati tebe za svog Boga” (1.Mojs.28:20-22).

Mnogi hrišćani su takvi. Bog ih pozove na nešto veliko i slavno, a oni se odluče za nešto što je daleko, daleko ispod tog nivoa. Bog ih pozove da potroše svoju snagu u Njegovom poslu, ali oni protraće njihove živote zarađujući novac i tražeći čast u ovom svetu. Kako je u Božijem narodu malo onih koji prepoznaju svoj uzvišeni poziv! Jedan od njih bio je Božiji čovek koji je rekao svom sinu: “Ako je Bog za tebe namislio da budeš misionar, ne bih voleo da se toliko srozaš da postaneš car ili milioner. Šta su kraljevstvo i plemstvo u poređenju sa čašću zadobijanja duša za Hrista.”

Božija svrha za nas – kao i za Jakova – prevazilazi sâme fizičke blagoslove. Njegova svrha je u osnovi dvostruka – prvo da možemo odražavati Hristov život drugima i drugo, da možemo pružiti taj život drugima. Ovo je poziv hrišćanina – i ne postoji veći poziv na zemlji. Ipak, mnogi hrišćani poput Jakova ne prepoznaju ovo, pa čak i neki koji su u hrišćanskom radu. Bog im daruje neki duhovni dar ili sposobnost, a oni se ubrzo ponesu tim, potpuno promene pravac i odu daleko od centralne Bogom date svrhe za njihov život. Kao dete koje se ponese svojom igračkom, oni se ponesu svojim darovima. To ispuni ceo njihov vidik i nikada ne vide ništa izvan toga. Kako ih je Sotona mudro skrenuo sa pravog puta, a da toga nisu ni svesni!

Jakov nije mogao prihvatiti veličinu Božije svrhe za njegov život. Bio je zadovoljan sa igračkama kada je Bog želeo da ima nebesko bogatstvo. Rezultat takvog uskog vidika jeste da se Božija svrha za Jakovljev život odložila. Bog je morao da čeka dvadeset godina da bi Jakov postao voljan da okrene svoj um od svetovnih stvari i upravi ga ka višim stvarima. Koliko mnogo hrišćana sprečava i odlaže Božiju slavnu svrhu za njihov život zato što su oduševljeni stvarima koje su u podnožju Božijih visina.

Pavle je bio drugačiji čovek. On je pred sâm kraj svog života mogao reći da nije bio neposlušan nebeskoj viziji. Na putu za Damask Bog mu je dao viziju o velikoj službi koju je imao za njega – da slepcima otvara oči i oslobađa ih od Sotonine sile kroz poruku Evanđelja (Dela 26:16-19). Pavle nigde nije zaglavio u nekom socijalnom radu niti u bilo čemu manjem od onoga na čega ga je Bog pozvao.

Međutim, Jakov nije tako odgovorio kada mu je Bog govorio. I sunce je, dakle, zašlo nad njegovim životom, a stvari su postajale sve mračnije i mračnije. Ipak, predivna stvar jeste da Bog nije dopustio da Jakov ode. On mu je kod Vetilja obećao: “Neću te napustiti dok ne ispunim obećanja koja sam ti dao.” I Bog je održao svoju reč. To je ono što nas hrabri – Božija istrajnost sa Njegovom tvrdoglavom decom.

Božanska disciplina

Bog je morao strogo da disciplinuje Jakova da bi mu ispunio svoja obećanja. Tako vidimo, od ovog momenta, pa sve do drugog sastanka kod Fanuila, dvadeset godina Božanskog kažnjavanja u Jakovljevom životu sa ciljem da on dođe do tačke da prihvati od Boga ono najbolje za svoj život.

Pre svega, Bog je postavio lukavu osobu koja će se suočiti sa Jakovom. Lavan je bio pametan koliko i Jakov, i dok su zajedno živeli i pobliže se upoznali, dešavalo se mnogo trenja i neke Jakovljeve oštrice su uklonjene. Bog zna sa kime treba da nas suoči da bi nas očistio od naših nepravilnosti. Bog odmerava svoju disciplinu nad nama prema našim ličnim potrebama; On čini da sve stvari zajedno doprinose našem dobru, čak i kada nas suočava sa nekim kao sto je Lavan – ukoliko se ne pobunimo protiv Božijeg proviđenja. Mnogi ljudi su naučili posvećenje tako što ih je Bog doveo u brak sa nekim ko je isti kao oni. “Varnice lete kada se gvožđe sudari sa gvožđem’ (Priče 27:17, Living Bible prevod) – ali time se oštre oba komada gvožđa!

Jakov na kraju počinje da žanje ono što je sejao. Celog svog života je varao druge. Sada sâm biva prevaren. Prolazi kroz svadbenu ceremoniju misleći da je oženio Rahilju, ali sledećeg jutra otkriva da je ustvari oženio Liju! Kako mu samo Lavan odgovara! Sada je sâm okusio taj gorak lek koji je davao drugima. Bog ne disciplinuje bez cilja ili proizvoljno. On zna koja doza je potrebna svakoj osobi i prema tome daje lek. Milostivima se Bog pokazuje milostiv; tvrdoglavima se pokazuje kao tvrdoglav (Ps.18:25). On zna kako treba postupati sa svakim Jakovom.

Nije tu bio kraj Jakovljevim problemima. Nakon četrnaest godina teškog rada stekao je i Rahilju da bi otkrio da je neplodna. Bog je bio milostiv i konačno mu je dao dete sa njom, ali čak ni to nije promenilo Jakova. Još uvek nije mogao verovati Bogu, nego je nastavio da spletkari.

Sledeće što je smislio bilo je da prisvoji Lavanovu imovinu. Jakov je bio pametan. On zna sve trgovačke trikove i zna kako da dođe do najbolje Lavanove stoke. Koliko dugo Bog treba da čeka dok Jakov nauči da Mu veruje i odbaci svoju ljudsku genijalnost. Taj isti problem Bog ima i danas sa mnogom svojom decom. On nije impresioniran našom pameću. On nas čeka da ugledamo svu uzaludnost toga, pre nego nas može upotrebiti za Njegovu volju.

Konačno vidimo kako Jakov planira da pobegne od Lavana. Umorio se od življenja sa svojim starcem i želi da ode. Međutim, dok je bežao shvatio je da je samo iskočio iz tiganja u vatru. On doznaje da Isav ide pravo na njega sa velikom vojskom, a i da Lavan ide za njim u poteru. Onaj koji pokušava da pobegne od Božije discipline otkriva da to nije neki lak zadatak. Da je Jakov tu stvar stavio u Božije ruke On bi ga oslobodio od Lavana na svoj način, ali Jakov još nije naučio da se pouzdaje u Boga.

Našavši se na ivici i u životnoj opasnosti Jakov sada počinje da se moli. Brz je da podseti Boga na Njegovo obećanje dato kod Vetilja (1.Mojs.32:9-12). Sâma molitva mu nije dovoljna, nego ima i svoje spletke. Smislio je mudar plan kako da sačuva bar deo svog društva – u slučaju da ga Bog napusti. Kako je vrlo mnogo takvih koji pričaju

o poverenju u Boga i življenju po veri, a sve vreme imaju neki zemaljski izvor sigurnosti kojem će pribeći u slučaju da sâma vera u Boga ne urodi plodom! Jakov zaista u velikoj meri liči na nas.

Koliko često smo to videli, kao što je Jakov shvatio kada se susreo sa Isavom, da su naši strahovi neosnovani i da nema potrebe za planiranje, brigu i sumnju u Boga. Isavovo srce je bilo u Božijim rukama i On ga je mogao usmeriti (kako kaže u Pričama 21:1) u kojem god pravcu On odluči. “Kada čovek pokušava da ugodi Bogu, On čini te smiruje čak i njegove najveće neprijatelje” (Priče 16:7, Living Bible prevod). Bog je jasno rekao Jakovu da će se starati za njega, ali Jakov nije mogao da veruje Božijem obećanju.

Jakov je proveo dvadeset dugih i bolnih godina karanja pod Božijom rukom. Nisu nam dati svi detalji kroz čega je sve Jakov prošao – ali mora da je imao vrlo mučno vreme. Takođe, mora da je bilo i fizički iscrpljujuće – raditi i spavati na otvorenom, izložen suncu, rosi i kiši, ali sva ova disciplina je bila neophodna sa ciljem da zdrobi Jakovljevu samodovoljnost i samopouzdanje. Tek u kasnijim godinama, kada bude pogledao unatrag, biće u mogućnosti da ceni to kroz čega ga je Bog proveo – ali ne sada. “Božiji ukor je uvek ispravan i od najveće dobrobiti za nas, da bismo mogli imati udeo u Njegovoj svetosti. (Ali) Biti kažnjavan nije ugodno dok traje – ono boli! Međutim, kasnije možemo videti rezultat, tihi rast u blagodati i u karakteru” (Jevr.12:10,11, Living Bible prevod). Kao što glasi i dobro poznata duhovna pesma:

“Milošću i sudom, mrežu vremena On mi plete,

I uvek se rosne kapi sijaju Njegovom ljubavlju:

Blagosiljaću ruku koja je vodila, blagosiljaću srce koje je planiralo

kad budem kraj Trona gde živi Slava u zemlji Emanuela.”

Sunce izlazi

Videli smo kako je sunce zašlo nad Jakovljevim životom i kako je tama postajala sve veća u sledećih dvadeset godina. On je zaista bio samo običan čovek kao mi. I nad takvim čovekom jednog dana sunce izlazi. Bog se sreo sa njim drugi put i promenio ga je u ‘Izrael’ – Božijeg princa.

Samo je Bog mogao da vidi neko dobro u tako beskorisnoj osobi poput Jakova i strpljivo ići za njim bez odustajanja. Tu vidimo blagost i veličinu našeg Boga. I to je ono što nas ohrabruje. Uprkos svoj našoj samocentričnosti Bog nas ne baca na deponiju. Strpljiv je sa nama.

Možemo da ne verujemo u doktrinu istrajavanja svetih u veri, ali ne možemo neverovati u Božiju istrajnost. “Neću te ostaviti dok ne učinim ono sto sam ti obećao”, bilo je Njegovo obećanje Jakovu kod Vetilja – a to je obećanje nama. Kako je divno i kako je ponižavajuće poznati Božiju dugostrpljivost u postupanju sa nama. Kada On ne bi bio takav niko od nas ne bi imao nikakvu nadu.

Kod Fanuila Bog zadaje Jakovu konačni udarac. U prethodnih dvadeset godina ga je disciplinovao i lomio, malo po malo. Sada je došlo vreme da dovrši taj posao konačnim udarcem. Da Bog to nije učinio tada, moglo je potrajati još dvadeset godina da bi sunce izašlo nad Jakovom. Bog zna koji je pravi trenutak da jednom zauvek zdrobi naše samopouzdanje.

Blagosloven od Boga

Kada je Bog konačno slomio Jakova tada je Jakov bio zaista blagosloven. Čitamo zapis: “Tamo je Bog blagoslovio Jakova” (1.Mojs.32:29). Reč ‘blagoslovi’ je verovatno najčešće korišćena reč u molitvama hrišćana, ali malo je onih koji razumeju njeno pravo značenje.

Šta je blagoslov? Kakav blagoslov je Jakov dobio? To je opisano u 28-om stihu kao “sila sa Bogom i sila sa čovekom”. To je blagoslov koji nam svima treba i to bismo trebali da molimo. Jedino to može učiniti da sunce izađe nad našim životima. Ništa manje od ovoga je ono što Bog želi da daruje svom narodu. Isus je ukazivao na taj blagoslov kada je tražio od svojih učenika da čekaju u Jerusalimu Očev blagoslov. Rekao je: “Kada Sveti Duh dođe na vas, primićete silu” (Dela 1:8) – silu sa Bogom i silu sa ljudima. Jakovi će silom Svetog Duha biti preobraženi u Izraele. To je učinilo da sunce izađe nad Petrovim životom i nad životima ostalih apostola tog dana u gornjoj sobi u Jerusalimu.

I jedino to može da odgovori nepoštenju našeg sebičnog života. To nije pitanje reforme ili donošenja dobrih odluka ili čak naše rešenosti. Stvar je u tome da nas Sveti Duh u potpunosti zaposedne, upravlja i vlada našim životima.

Ali gde nas to vodi Sveti Duh? Uvek krstu. Samo kada smo razapeti Hrist može živeti u nama u svojoj punini. Tek kada je Isus bio kršten i sahranjen pod vodom – simbolično prihvatajući smrt sebi – tada je Sveti Duh sišao na Njega (Mat.3:16). Tek kada je Jakov bio slomljen bio je i blagosloven. Tek kada je Mojsijevo samopouzdanje bilo zdrobljeno tokom 40 godina čuvanja ovaca, bio je spreman da oslobodi Izrael. Stena je trebala biti udarena pre nego što je mogla poteći živa voda. Izraelci su trebali da prođu kroz reku Jordan (simbolišući smrt i sahranu) pre nego što su mogli da dospeju u Hanaan (koji je simbol života u punini Svetog Duha). Gedeonova vojska je trebala polomiti svoje krčage da bi svetlost mogla iznutra sijati. Bočica je trebala biti razbijena pre nego što je miris mogao ispuniti kuću. Petrovo hvalisavo samopouzdanje je trebalo biti zdrobljeno da bi bio spreman za Pedesetnicu. Ovu istinu nalazimo kroz celo Sveto Pismo.

Bilo bi opasno da Bog dâ silu čoveku koji nije slomljen. Bilo bi to poput davanja oštrog noža šestomesečnoj bebi, ili kao upravljanje strujom od 20.000 volti bez odgovarajuće izolacije. Bog je oprezan. On ne daje silu Svog Duha onima kod kojih je ‘ja’ još neslomljeno. On uklanja svoju silu od čoveka koji prestaje da bude slomljen.

Jakov je sada bio blagosloven od sâmog Boga. Ranije je Isak položio svoje ruke na njega i blagoslovio ga, kada mu je Jakov doneo divljač (1.Mojs.27:23), ali to nije donelo promenu u Jakovljev život. Pravi blagoslov je došao kod Fanuila i to je lekcija koju i mi treba da naučimo. Nijedan čovek nam ne može dati blagoslov. Čovek – makar bio svet kao Isak – može položiti svoje prazne ruke na naše prazne glave i moliti za nas. Ipak, možda ništa ne dobijemo. Jedino Bog može zapravo da nas ojača. Kada je Isak stavio svoje ruke na Jakovljevu glavu sunce je samo zašlo nad Jakovljevim životom, ali kada ga je Bog blagoslovio sunce je izašlo! Sila pripada Bogu i samo On može da nam je daruje.

Zapis kaže: “Tamo je Bog blagoslovio Jakova” (1.Mojs.32:29) – tamo gde je Jakov ispunio određene uslove i došao do određene tačke u svom životu. Postojali su razlozi zbog kojih je Bog blagoslovio Jakova kod Fanuila.

Nasamo sa Bogom

Pre svega, Jakov je bio blagosloven na onom mestu gde je bio nasamo sa Bogom. Sve koji su bili sa njim je negde poslao i ostao je sâm (1.Mojs.32:24). Vernici 20-og veka imaju poteškoće da provode dosta vremena nasamo sa Bogom. Duh ovog brzog tempa života došao je na većinu nas i mi smo u neprekidnom stanju zaposlenosti. Nije problem u našem temperamentu ili našoj kulturi, nego jednostavno nemamo ispravne prioritete – To je sve.

Isus je jednom rekao da jedina stvar koja je potrebna verniku jeste da sedi kraj Njegovih nogu i sluša Ga (Luka 10:42), ali mi to više ne verujemo i tako snosimo posledice neslušanja Isusovih reči. Ako smo stalno zaokupljeni našim raznim aktivnostima i ne znamo šta znači biti nasamo sa Bogom u postu i molitvi, mi zasigurno nećemo poznavati Božiju silu niti blagoslov – mislim na Njegovu pravu silu, a ne neke jeftine falsifikate kojima se mnogi hvališu.

Slomljen od Boga

Drugo, Jakov je bio blagosloven na mestu gde je bio potpuno slomljen. Kod Fanuila Čovek se hrvao sa Jakovom. Bog se dvadeset godina hrvao sa Jakovom, ali on je odbio da se preda. Bog je pokušao da mu ukaže da je sve za čega se Jakov prihvatio prošlo loše, uprkos njegovoj pameti i planiranju, ali Jakov je još bio tvrdoglav. Konačno, Bog je udario Jakovljev kuk tako da mu je butina bila iščašena (stih 25). Butina je najjači deo tela, a upravo taj deo Bog mu je udario.

Jake strane našeg života su stvari koje Bog želi da zdrobi. Simon Petar je jednom mislio da je njegova hrabrost jaka strana njegove duhovnosti. Čak ako bi se i svi drugi odrekli Gospoda, on ne bi nikada. Dakle, Bog je morao tu da ga slomi. Petar se odrekao Gospoda pre svih drugih i to ne jednom već tri puta, i to još kada je pitanje postavila slabašna mlada sluškinja! Ovo je bilo dovoljno da zdrobi Petra. U fizičkoj stvarnosti, Petrova jaka tačka je bilo ribarenje. Ako je bilo nešto u čemu je bio stručan, to je bilo ribarenje. Dakle, Bog ga je slomio i u toj tački. Petar je ribario celu noć i ništa nije ulovio i to se desilo ne jednom, već dva puta (Luka 5:5 i Jovan 21:3). Bog ga je slomio u njegovim najjačim stranama da bi ga naučio njegovoj potpunoj nesposobnosti da služi Bogu.

Učenicima je trebalo tri i po godine da nauče da bez Hrista ne mogu činiti ništa. Nekima od nas je potrebno i više vremena. Međutim, u kolikoj meri naučimo istinitost tih reči, u toj meri ćemo poznavati Božiju moć. Kada je Petar bio zdrobljen u njegovim najjačim tačkama – kada ga je Bog pogodio u njegov “kuk”– tada je bio spreman za Pedesetnicu.

Mojsijeva jaka strana bio je njegov potencijal da bude vođa, njegovo govorništvo i njegova obuka u najboljim učionicama Egipta. Mislio je da je zato najpodobniji za lidera Izraelaca (Dela7:25). Međutim, Bog nije stojao uz njega sve dok, četrdeset godina kasnije, nije zdrobio njegove najjače strane. Tada je Mojsije rekao: “Gospode, nisam ja osoba za toliki posao. Nisam dobar govornik… Molim Te pošalji nekog drugog” (2.Mojs.3:11; 4:10,13, Living Bible prevod). Tada ga je Bog podigao i moćno upotrebio. Bog mora da čeka da naša samodovoljnost i samopouzdanje bude zdrobljeno, da postanemo slomljeni i da više nemamo visoke misli o sebi ili svojim mogućnostima. Tada On bezrezervno može da nam se poveri.

Gladan Boga

Treće, Jakov je bio blagosloven na mestu gde je bio ozbiljan i gladan za Bogom. “Neću te pustiti”, vikao je, “dok me ne blagosloviš” (stih 26). Kako je samo Bog iščekivao dvadeset dugih godina da bi čuo te reči od Jakova. Onaj ko je potrošio svoj život grabeći prvorodstvo, ženu, novac i imovinu, sada sve to pušta i grabi se za Boga. To je bila tačka prema kojoj je Bog radio sve vreme u Jakovljevom životu. Mora da se obradovalo Božije srce kada je Jakov konačno izgubio svoj pogled na privremene zemaljske stvari i počeo da čezne i žedni za sâmim Bogom i za Njegovim blagoslovom. Rečeno nam je kod Osije 12:5 da je Jakov plakao i molio za blagoslov te noći kod Fanuila. Koliko je samo bio drugačiji čovek te noći u poređenju sa ranijim godinama kada je samo želeo stvari ovoga sveta. Božiji postupci sa njim su konačno urodili plodom!

Pre nego što je blagoslovio Jakova, Bog je oprobao njegovu revnost. “Pusti me da idem”, rekao je Jakovu, probajući da li će Jakov biti zadovoljan tim što je već dobio ili će tražiti više. To je bilo upravo kako je kasnije Ilija oprobavao Jelisija. “Pusti me da idem”, ponavljao je Ilija, ali Jelisije nije dopustio da ga se ‘otarasi’ – i tako je dobio dvostruku meru Ilijinog duha (2.Car.2). Slično tome, Isus je oprobavao svoja dva učenika koji su išli za Emaus (Luka 24:15-31). Kada su stigli do njihove kuće Isus se ponašao kao da hoće da produži dalje, ali dvojica učenika Ga nisu pustila – i dobili su blagoslov kao rezultat.

Bog i nas oprobava. On neće blagosloviti čoveka u punini dokle god čovek ne postane zaista veoma ozbiljan za najbolje od Boga. Moramo biti žedni kao Jakov i kazati: “Gospode, u hrišćanskom životu ima mnogo više nego što sam ja iskusio do sada. Nisam zadovoljan. Želim svu puninu od Tebe po svaku cenu.” Kada do te tačke dođemo, samo je mali korak do punine Božijeg blagoslova.

Zapazite u slučaju kod Fanuila, da je to bilo kada je Jakov bio u stanju slabosti (nakon što mu je kuk bio iščašen). Tada je rekao: “Neću Te, Bože, pustiti.” Bog je sa lakoćom mogao da ode i da ga ostavi, ali nije tako uradio. To je tako, kada je čovek najslabiji u sebi, tada ima najveću silu sa Bogom. Kao što je rekao apostol Pavle: “Drago mi je što mogu da se pohvalim koliko sam slab; drago mi je da budem živa demonstracija Hristove sile, umesto da pokazujem moju vlastitu silu i mogućnosti… jer kada sam slab, tada sam jak” (2.Kor.12:9,10, Living Bible prevod). Božija sila se najefektivnije pokazuje u ljudskoj slabosti.

Tako je i sa Jakovom. Kada je poražen, slomljen i potpuno slab, tada mu Bog kaže: “Sada si nadvladao.” Neko bi mislio da je Bog trebao reći: “Sada si konačno poražen”, ali ne. Rečenica glasi: “Nadvladao si. Od sada ćeš imati silu sa Bogom i silu sa ljudima” (stih 28). Mi nadvladavamo onda kada Bog zdrobi našu ličnu snagu i samodovoljnost, kao što glase reči jedne pesme – “Zarobi me, Gospode, i tada ću slobodan biti.” Ovo je slavni paradoks hrišćanskog života.

Ako je igde postojala slika slabosti, zasigurno se videla u čoveku koji bespomoćno visi na krstu. Bičevan, maltretiran i na kraju razapet na krst, Hrist umire kao slab i iscrpljen čovek. Ali tu se pokazala Božija sila kako obara đavola i oslobađa čoveka (Jev.2:14; Kol.2:14,15). “Raspeti Hrist je Božija sila”, pisao je Pavle Korinćanima. “Bio je razapet u slabosti, ali živi Božijom silom. Mi smo takođe slabi sa Njim, ali ćemo živeti sa Njim Božijom silom” (1.Kor.1:23,24; 2.Kor.13:4). Hrišćani iz Korinta su greškom smatrali da je dar govora u jezicima znak obdarenosti Božijom silom, i tako je Pavle morao da ispravi tu njihovu grešku. On im u suštini kaže: “Braćo, Božija sila se ne ogleda u daru govora jezicima. Hvala Bogu ako imate taj dar, ali nemojte praviti grešku. Božija sila se manifestuje jedino u i kroz krst. U ljudskoj slabosti se vidi sila Božija.”

Sećam se da sam slušao Božijeg čoveka koji je govorio kako mu je Bog pokazao tajnu duhovne sile. Izvesno vreme je tražio od Boga neku spektakularnu manifestaciju. Konačno, Gospod ga je upitao: “Kako si primio oproštaj svojih greha?” Odgovorio je: “Gospode, uvideo sam da sam najveći grešnik na svetu i Ti si mi besplatno dao oproštaj greha.” Tada mu je Bog rekao: “Sada uvidi da si najslabija osoba na svetu i imaćeš Moju silu.” Od tada je počeo imati iskustva Božije sile u svom životu.

Put krsta je put sile. U kolikoj meri idemo tom stazom, onoliko ćemo imati Božiju silu u svom životu i ljudi će biti blagosloveni kroz naš život i službu. Kada se pet hlebova prelomi, tada – i ne pre toga – mnoštvo će biti nahranjeno.

Iskren sa Bogom

Konačno, Jakov je bio blagosloven kada je bio iskren sa Bogom. Bog ga pita: “Kako se zoveš?” Dvadeset godina ranije, kada ga je njegov otac isto to pitao, on je lagao i rekao: “Ja sam Isav” (1.Mojs.27:19), ali sada je iskren. On kaže: “Gospode, ja sam Jakov”, drugim rečima, “Gospode, ja sam grabljivac, prevarant i trgovac.” Sada u Jakovu nema lukavstva i tako je Bog mogao da ga blagoslovi.

Mnogo godina kasnije, kada je Isus pogledao Natanaila, sećate se šta je rekao: “Gle Izraelca – pravog Izraelca, originalnog Božijeg princa – u kome nema ‘Jakova’, nema lukavstva’ (Jovan 1:47). To je ono što Bog čeka da vidi i u nama. Samo tada može da nam da silu.

Bog je blagoslovio Jakova kada je bio iskren, kada više nije hteo da se pretvara, kada je ispovedio: “Gospode, ja sam licemer. Sramota i pretvaranje je u mom životu.” Ja vam kažem da je potrebna prava slomljenost u čoveku da prizna to iz dubine svog srca. Mnoge hrišćanske vođe govore reči slične ovima sa lažnom poniznošću – da steknu reputaciju da su ponizni. Ne mislim na tu vrstu odvratnosti. Ono na čega mislim jeste poniznost koja dolazi iz zaista slomljenog i skrušenog srca. To košta. Postoji toliko mnogo lukavstva u svima nama. Neka nam Bog bude milostiv zbog toga što se pretvaramo da smo tako posvećeni, a nismo. Hajde da žudimo celim srcem za ozbiljnošću, iskrenošću i otvorenošću, i tada neće biti ograničenja za Božiji blagoslov nad našim životima.

Rastuće sunce

Jakov je bio slomljen i time je postao Izrael. Sunce je konačno izašlo nad njegovim životom. Ovo svakako ne znači da je Jakov postao savršen. Bog je trebao da nastavi da ga disciplinuje, jer je još puno toga trebao naučiti. U 1.Mojsijevoj 33 i 34 čitamo o nekim Jakovljevim neposlušnostima i pogreškama.

Međutim, sunce je izašlo u njegovom životu i on je ušao u novu duhovnu ravan. Svetlost bez sumnje treba da raste u svom sjaju, ali to će doći kada sunce bude dospelo u podnevnu poziciju. Biblija kaže: “Put pravednika (opravdanog čoveka) je kao sjajna svetlost (sunca) koja postaje sve jača (od izlaska, pa dalje), do savršenog dana (podneva)” (Priče 4:18).

Tako je bilo sa Jakovom i tako mora biti sa nama. Ako se potčinimo Božijem postupanju sa nama, kao Jakov na posletku, svetlost od Boga će trajno da raste u našem životu. I dok sunce tako deluje, senka našeg sebičnog života će se stalno smanjivati sve dok nam sunce ne dospe iznad glave (kada se Hristos vrati ponovo), kada će senka potpuno nestati i kada će Hrist biti sve u svemu.

Kakvo je bilo Jakovljevo svedočanstvo u kasnijim godinama u vezi njegovog iskustva kod Fanuila? On nije nastavio da govori kako je tog i tog dana primio drugi blagoslov. Ne. Njegovo svedočanstvo je bilo nešto skroz drugo. U Jevrejima 11 nalazi se nagoveštaj u vezi Jakovljevog svedočanstva. Tamo se nalazi zapis o junačkim delima pojedinih velikana vere u Starom Zavetu – zatvaranje lavljih usta, podiznje mrtvih itd. Jakovljevo ime se takođe nalazi na listi i šta mislite da je zapisano o njemu? “Obožavao je, oslanjajući se o vrh svog štapa” (stih 21). Izgleda prilično neprikladno uvrstiti tako nešto u poglavlje puno spektakularnih događaja!

To što je radio Jakov sigurno ne liči na neko ‘čudo vere’, ali jeste bilo. To je možda veće čudo od drugih čuda koja su zapisana u tom poglavlju. Štap je postao neophodan Jakovu, jer je njegov kuk bio iščašen kod Fanuila. Oslanjajući se tako na štap, uvek bi se podsećao čuda koje je Bog ostvario u njegovom životu, u slamanju njegove tvrdoglave samovolje. Njegovo oslanjanje na štap sada simboliše njegovu bespomoćnu, iz trenutka u trenutak, zavisnost o njegovom Bogu. Sada je obožavao Boga kao slomljen čovek. Slavio je u svojoj slabosti i nedostatku – i to je bilo njegovo svakodnevno svedočanstvo. Tako je bilo i sa apostolom Pavlom. Tako je bilo sa svim čuvenim Božijim ljudima i ženama kroz sve vekove. Radovali su se u svojim ograničenostima, a ne u svojim dostignućima. Kakva lekcija za ponosite, samopouzdane hrišćane 20-og veka!

Jakova vidimo kao proroka pri kraju njegovog života. Prorokovao je o budućnosti koja se ticala njegovih potomaka (1.Mojs.49). Samo čovek koji je bio pod Božijom rukom i koji se potčinio Božanskoj disciplini jeste kvalifikovan da prorokuje. Jakov je to iskustveno naučio. On nije bio teoretičar koji se kvalifikovao na seminarima. On je prošao kroz oganj i bio je kvalifikovan na Božijem univerzitetu. Poznavao je Božije tajne savete. Stvarno je bio Božiji princ. Kako je predivna stvar biti Bogom pročišćen. Kakvom rodnošću rezultira!

Primetite na kraju reč ohrabrenja koja se proteže kroz Bibliju. Bog Sebe naziva: “Bog Avramov, Isakov i Jakovljev.” Ne ‘Izraelov’, nego ‘Jakovljev’. Zaista predivno! On je Bog Jakovljev. Povezao je svoje ime sa imenom Jakova, grabljivca i prevaranta. Ovo je naše ohrabrenje. Naš Bog je Bog čoveka sa zamršenom ličnošću. On je Bog žene sa teškim temperamentom. Koje značenje postoji u rečima psalmiste: “Bog Jakovljev je naše utočište” (Ps.46:7,11). On nije samo Gospod nad Vojskama, nego takođe i Bog Jakovljev. Slava neka je Njegovom Imenu!

Ono što je Bog započeo u nama, On će to i dovršiti. Koliko je bio savršen posao Oca u stvaranju i koliko je bio savršen posao Sina u izbavljenju, toliko će biti savršen posao Svetog Duha u našem posvećenju. Bog je veran.

“Onaj koji je upočeo dobar posao u nama, tako dobro će i nastaviti da nam pomaže u rastu u blagodati, dok Njegov zadatak u nama bude konačno dovršen onoga dana kada Isus Hrist ponovo dođe” (Fil.1:6, Living Bible prevod). On će dovršiti Njegov posao u nama kao što je dovršio u Jakovu, ali mi moramo odgovoriti kao što je Jakov odgovorio kod Fanuila. Svakako, ako ne sarađujemo sa Njim, nego osujetimo Njegov posao u nama, mi ćemo na kraju stojati pred Njim sa tragičnim gubitkom – besplodnim životom. Bog želi da budemo plodonosni, ali nas neće primoravati. On želi da nas preobrazi u ljude slične Hristu, ali nikada neće ići nasuprot našoj slobodnoj volji.

Staza ka Hristovom životu vodi preko krsta – biti ‘slomljen’ pred njim. Koja sila se oslobađa kada se razbije atom! Koja sila se može osloboditi kada je Božije dete slomljeno Njegovom Rukom!

Neka nas Gospod nauči ovu lekciju i neka je zapiše duboko u našim srcima.