Milenko Isakov
da vas povisi kad dođe vreme”
(1.Petrova 5:6)
Poniznost je jako važna osobina hrišćanina. Nijedno društvo ne može da funkcioniše na ispravan način i po Božijoj volji, ako članovi tog društva nisu međusobno ponizni. Poniznost je zapravo osobina koja čuva mir i red u svakom društvu, bilo da je u pitanju porodica, firma ili lokalna zajednica. Sa druge strane, ponos proizvodi nemir i konflikte među ljudima. Uvek se setim stihova iz 1.Kor.13 gde kaže: „Ljubav dugo trpi, milokrvna je, ljubav ne zavidi, ne veliča se, ne traži svoje. Sve snosi, oprašta…“ Ponos ovo ne radi! Nemoguće je imati takav život bez poniznosti, a Bog daje svoju blagodat poniznima.
Kada Bog daje svoju blagodat, On nam time daje i veru, mudrost, posvećenje i svetost! Nekada mislimo da nam Bog daje blagodat, a da mi tom blagodaću trebamo proizvesti sve ostalo. Međutim, to nije tačno. Sve dobro dolazi od Boga i jedino je Gospod Isus Hrist svojim Svetim Duhom u nama sposoban da živi hrišćanski život. Mi ljudi smo prevarna bića! U Jeremiji 17 kaže da je ljudsko srce prevarno više od svega! Nekada misliš da si u dobrom duhovnom stanju i misliš da imaš pobedu nad grehom, a onda te Bog iznenadi nekom situacijom u kojoj ispliva takva bljuvotina iz tvog srca da ti ne bude dobro! Ona se nalazila u srcu, ali je nisi bio svestan dok se nije pojavila ta situacija.
Više puta sam govorio kako sam bio prilično „duhovan i svet čovek“ dok sam bio momak. Mislio sam tako! Bilo je praktično nemoguće da se iznerviram, da povisim ton…to su bili gresi za koje sam smatrao da su daleko iza mene. Međutim, Bog mi je onda dao ženu i decu i pokazao da to nije baš tako i da izvor moje duhovne pobede nikada nije u mom hrišćanskom stažu, mojoj sposobnosti, poznanju Biblije ili bilo čemu drugom, nego u potpunom pouzdanju i predanju Gospodu!
Biti ponizan pred Bogom donosi mnogo veću utehu i pokoj duši, nego zadovoljstvo u ponosu i raznim ambicijama koje čovek može da ima sâm po sebi. Međutim, ta uteha i pokoj dolazi u Božije vreme. Petar kaže da se ponizimo pod Božiju silnu ruku, da bi nas On povisio kada tome dođe vreme. Postoji naše vreme kada bi MI želeli da budemo povišeni, a postoji Božije vreme, a ono se najčešće ne slaže sa našim vremenom.
Ono što nam daje veliku utehu jeste da ne postoji ta teškoća koju ne može da nadvlada čvrsta vera u Božiju mudrost, silu i dobrotu. Nema situacije u životu koja može da nas porazi i kojoj nismo dorasli, ako imamo jednostavno čvrstu veru u Božiju mudrost, u Njegovu silu i dobrotu. Kada smo ponizni pod Njegovom rukom, onda smo na jako sigurnom tlu! Tada znamo i imamo punu svesnost da sve što se dešava jeste pod kontrolom moga Oca. „Ja se nalazim u ruci moga dobrog Oca. Sve što On dozvoljava u mom životu jeste za moje najbolje. To nije da bih se mučio, da bi me On kažnjavao… To nije da bih se patio, nego da bi me On učinio čvrstim, jakim i postojanim.“
Postoje situacije za koje mislimo da su nerazumne i da bolje da ne postoje. „Zašto su moje okolnosti baš takve? Zašto bas takve roditelje imam? Zašto sam baš tada rođen? Zašto je moja finansijska situacija baš takva? Zašto je moje zdravstveno stanje baš takvo?” Ipak, sve to je u Božijoj kontroli. On to sve dozvoljava i dao je sa svrhom – da bi nas okrepio posle našeg kratkog stradanja, da bi nas učinio čvrstima, jakima i postojanima! Njemu slava do veka!
Divan je Gospod! Kada budemo posmatrali iz neba naš zemaljski život, biće nas velika sramota da vidimo kako smo se loše nosili sa određenim situacijama u životu, a Bog je kroz sve to imao predivan plan! Zato je dobro misliti o Božijem sudu i činjenici da ćemo svi jednom stati pred Njim i dati odgovor za svoj život i postupke, ne radi nekog zastrašivanja, nego kao pomoć da bismo danas živeli u svetlu Božijeg suda, odnosno u skladu sa Božijom voljom.
Naredni put ćemo videti šta je veliki neprijatelj tog života poniznosti, pokoja i mira u Gospodu.