OSAMNAESTA LEKCIJA

“Čija je ovo slika?”

ili, Molitva u skladu sa čovekovom destinacijom

On ih upita: Čija je ovo slika i natpis?” (Matej  21:20)

I reče Bog: da načinimo čoveka po našem liku, nama slična” (1.Mojs.1:26)

Čija je ovo slika? Ovim pitanjem Isus je osujetio namere svojih neprijatelja kada su hteli da ga uhvate u reči i potvrdio dužnost po pitanju plaćanja poreza. Pitanje i princip koji je ovde uključen ima univerzalnu primenu, nigde više nego zaista u sâmom čoveku. Slika koju nosi odlučuje njegovu destinaciju. Imajući Božiju sliku čovek pripada Bogu: stvoren je da bi se molio Bogu. Molitva je deo tog čudesnog obličja njegovog Božanskog originala. Molitva je zemaljska slika i sličnost te duboke tajne zajedništva ljubavi u kojoj Sveto Trojstvo ima svoje blaženstvo. Što više razmišljamo o tome šta je molitva i kakvu čudesnu silu ima sa Bogom, to se više moramo pitati ko je i šta je čovek da bi mu se dalo takvo mesto u Božijem planu. Greh ga je toliko degradirao da od onoga šta je on sada ne možemo ni zamisliti šta bi trebao biti. Moramo se vratiti na Božiji zapis o stvaranju čoveka da otkrijemo šta je bila Božija namera i kojim kapacitetima je čovek bio obdaren za ispunjenje te svrhe.

Čovekova destinacija izgleda jasna iz Božijeg govora u stvaranju: da ispuni, potčini i poseduje vlast nad zemljom i svime što je u njoj. Sva ova tri izraza ukazuju da je namera sa čovekom bila da, kao Božiji predstavnik, vlada ovde na zemlji. Kao Božiji namesnik trebao je da zauzme Božije mesto: on sâm, potčinjen Bogu, trebao je da drži sve ostalo potčinjeno njemu. Božija volja je bila da sve što je trebalo da se radi na zemlji bude urađeno preko čoveka: istorija zemlje je trebala potpuno biti u njegovim rukama.

U skladu sa takvom destinacijom je bila i pozicija koju je trebao zauzeti i sila koja mu je bila na raspolaganju. Kada zemaljski kralj pošalje svog predstavnika u udaljenu zemlju, podrazumeva se da ga posavetuje koju politika treba da sprovodi i na osnovu tog saveta on deluje. Predstavnik tada ima slobodu da zatraži vojsku i druga sredstva potrebna za obavljanje politike ili održavanje dostojanstva kraljevstva. Ako njegova politika ne bude odobrena, biće opozvan da ustupi mesto nekome ko bolje razume kraljeve želje, ali dokle god uživa poverenje, njegovi saveti će biti sprovođeni. Kao Božiji predstavnik čovek je trebao da vlada i sve da se radi po njegovoj volji i vladavini. Na njegov savet i na njegov zahtev nebo bi izlivalo svoje blagoslove na zemlju. Njegova molitva je trebala biti čudesan, iako jednostavan i najprirodniji kanal pomoću kojeg bi se održavao odnos između Kralja na nebu i Njegovog vernog sluge čoveka, kao gospodara ovoga sveta. Istorija sveta je bila predana čovekovim željama, volji i molitvama.

Sa grehom sve je doživelo strašnu promenu – čovekov pad je doveo sve stvaranje pod prokletsvo. Iskupljenjem je viđen početak slavne restauracije. Čim je Bog sa Avramom počeo da formira sebi narod iz koga će carevi, da, i Veliki Car proizaći – mi vidimo kakvu silu ima molitva Božijeg vernog sluge da odluči sudbine onih koji dolaze u kontakt sa njim. U Avramovom primeru vidimo da molitva nije samo, pa čak ni pretežno, sredstvo dobijanja blagoslova za sebe, nego je to upotreba kraljevskih privilegija za uticaj na sudbine ljudi i na volju Božiju koji njima vlada.

Mi nijednom ne nalazimo da se Avram moli za sebe. Njegova molitva za Sodom i Lota, za Avimeleha, za Ismaila dokazuju kakvu silu ima čovek koji je prijatelj Božiji da stvara istoriju u svom okruženju.

Ovo je bila čovekova destinacija od početka. Sveto pismo ne govori samo o ovome, nego takođe uči i zašto je Bog poverio čoveku tako uzvišen poziv. To je zato što je stvoren po Njegovoj slici i obličju. Spoljašnja vladavina mu nije bila poverena bez unutrašnje podobnosti: Božije obličje u tome što ima vlast i što je gospodar svega ukorenjena je u unutrašnjoj sličnosti, u njegovoj prirodi. Postojao je unutrašnji sporazum i harmonija između Boga i čoveka, početna bogosličnost, koja je učinila čoveka potpuno podobnim za posrednika između Boga i njegovog sveta. Čovek je trebao biti prorok, sveštenik i car, da tumači Božiju volju, da zastupa potrebe prirode, da prima i izdaje iz Božijeg izobilja. Noseći Božije obličje mogao je nositi i Božiju vladavinu. On je bio toliko nalik Bogu, toliko u stanju da uđe u Božije namere i izvršava Njegove planove, da je Bog mogao da mu poveri tu divnu privilegiju da traži i zadobija ono što je svetu potrebno. Iako je greh  na određeno vreme osujetio Božije planove, molitva i dalje ostaje ono što bi bila da čovek nikada nije pao: dokaz čovekove bogosličnosti, sredstvo njegovog odnosa sa Beskonačnim i Nevidljivim, sila kojom je dopušteno da drži ruku koja upravlja sudbinom univerzuma. Molitva nije samo vapaj molioca za milost. Svestan svog nebeskog porekla, čovek molitvom najuzvišenije iznosi svoju volju, kao onaj koji je stvoren i sposoban da u kraljevskoj slobodi sprovodi savete Večnoga.

Ono što je greh uništio, blagodat je obnovila. Što je prvi Adam izgubio, poslednji Adam je ponovo osvojio. U Hristu čovek vraća svoj prvobitni položaj, a crkva, prebivajući u Hristu, nasleđuje obećanje: “Ištite šta god želite i biće vam” (Jovan 15:7) Ovakvo obećanje se ne odnosi ni u kom slučaju, na prvom mestu na naklonost i blagoslov za nas sâme. To je rečeno u kontekstu naše pozicije, kao rodne grane na nebeskom čokotu, koje kao i On, žive za posao i slavu svoga Oca. Obećanje je za one koji ostaju u Njemu, koji su se odrekli sebe da bi uzeli učešće u Njegovom životu poslušnosti i požrtvovanja, koji su izgubili svoj život i pronašli ga u Njemu, koji su potpuno predati interesima svog Oca i Njegovog carstva. To su oni koji razumevaju da ih je njihova nova priroda vratila u originalnu poziciju, obnavljajući Božiju sliku i obličje, a sa time i silu da vladaju. Takvi zaista imaju silu, svaki u svom okruženju, da zadobiju i izliju nebeska ovlašćenja ovde na zemlji. Sa svetom smelošću oni mogu da izraze šta žele, jer žive kao sveštenici u Božijoj prisutnosti, a kao kraljevima – sile budućeg sveta su im na raspolaganju. Oni ulaze u ispunjenje obećanja: “Ištite šta god želite i biće vam.”

Crkvo živoga Boga! Tvoj poziv je uzvišeniji i svetiji nego što uviđaš. Kroz tvoje udove, kao careve i sveštenike Božije, Bog želi da vlada svetom; vaše molitve izlivaju ili zadržavaju blagoslove neba. U svojim izabranima, koji nisu zadovoljni da samo oni budu spašeni, nego predaju sebe potpuno da se kroz njih, isto kao i kroz Sina, može ispuniti Očeva slavna zamisao, u ovakvim Njegovim izabranima koji vape dan i noć ka Njemu, Bog će dokazati krasotu čovekove originalne destinacije. Kao onaj koji nosi Božiju sliku na zemlji, svet je zaista dat njemu u ruke. Kada je on pao, sve je palo sa njim: sve stvorenje uzdiše i muči se u bolu zajedno. Ali, sada je on otkupljen i obnova izvornog dostojanstva je počela. Božija namera je da ispunjenje Njegove večne namere i dolazak Njegovog carstva zavisi od onih Njegovih ljudi koji su, prebivajući u Hristu, spremni da zauzmu svoju poziciju u Njemu kao Glavi, velikom Svešteniku – Caru, i u svojim molitvama su dovoljno hrabri da kažu šta žele da njihov Bog uradi. Kao nosioc obličja i Božiji predstavnik na zemlji, otkupljeni čovek treba svojim molitvama da odlučuje istoriju ovoga sveta. Čovek je bio stvoren, a sada je opet iskupljen, da se moli i da svojom molitvom ima prevlast.

“GOSPODE, NAUČI NAS DA SE MOLIMO.”


Molitva

Gospode! Šta je čovek, da ga se opomeneš, i sin čovečiji, da ga posetiš? Jer si ga stvorio malo nižim od anđela, krunisao si ga slavom i časti. Dao si mu vlast nad delom svojih ruku. Stavio si sve pod njegove noge. O Gospode, Bože naš, kako je slavno Tvoje ime po celom svetu.

Gospode Bože! Koliko duboko je čovek potonuo zbog greha i koliko strašno je greh pomračio njegov um, da ni ne zna svoju Božansku destinaciju, da bude Tvoj sluga i predstavnik. O, čak i Tvoj narod, nakon što su mu oči otvorene, malo je spreman da prihvati svoj poziv i traži da ima moć sa Bogom, da bi mogao imati moć i sa ljudima da ih blagoslovi.

Gospode Isuse! U tebi je Otac opet krunisao čoveka slavom i časti, i otvorio put da budemo ono što On želi. O Gospode, smiluj se svom narodu i poseti svoje nasljedstvo! Snažno radi u svojoj Crkvi i uči svoje verujuće učenike da nastupaju kao carsko sveštenstvo i u sili molitve, kojoj si dao tako divna obećanja, da služe Tvoje carstvo, da vladaju nacijama i da učine ime Božije slavno na zemlji. Amin.


[1] Bog traži sveštenike među sinovima ljudskim. Ljudsko sveštenstvo je jedan od bitnih delova Njegovog večnog plana, Njegova namera je da vlada stvorenjem kroz čoveka, a ništa manji deo te namere je da vodi sve stvorenje u obožavanje kroz čoveka. Sveštenstvo je postavljeno kao veza između neba i zemlje, kanal odnosa između grešnika i Boga. Takvo sveštenstvo, što se tiče otkupljenja je samo u rukama Sina Božijeg; ali što se tiče komunikacije između Stvoritelja i stvorenja, to je i u rukama otkupljenih ljudi – Crkve Božije. Bog traži kraljeve i to ne iz redova anđela. Pali čovek mora da obezbedi vladare Njegovog univerzuma. Ljudske ruke moraju držati skiptar, ljudske glave moraju nositi krunu. Rascepljena zavesa, dr H.Bonar.

Pretraga:

Sedmična poruka – prijava:

Povezani članci: