Siromaštvo duhom

Ovim rečima je Gospod Isus započeo svoju najdužu propoved koja je zabeležena u Svetom Pismu. Nama je poznato da kroz ceo stari zavet obično preovladavaju reči koje se odnose na zemaljske blagoslove. Mnogo toga što je Bog obećavao svom starozavetnom narodu ticalo se isključivo zemaljskih stvari: obećana zemlja u kojoj teče mleko i med, njive koje rađaju, stoka i stada koja se množe itd. U određenom smislu, ljudi koji su bili poslušni Bogu bili su blagosloveni materijalnim bogatstvom.

Međutim, kada je došao Gospod Isus, On je počeo da koristi jedan novi termin koji se ne pojavljuje u starom zavetu, a to je “Carstvo nebesko”. Isus je došao da objavi Božiji plan i nameru koja će se ostvariti u budućnosti, a to jeste osnivanje i konačno uspostavljanje nebeskog carstva. Propoved na Gori Isus započinje tako što objašnjava kome pripada to Carstvo i šta karakteriše ljude kojima je Bog obezbedio to carstvo. Prva stvar koju on spominje jeste siromaštvo duhom.

Sa jedne strane, mi znamo da Bog nije pristrasan. Bog ne favorizuje siromahe u odnosu na bogate. Njegova ljubav i saosećanje je potpuno jednako prema svim ljudima. Apostol Petar je to jasno shvatio kada je bio u domu Kornelija i kada je video da je Bog dao jednak dar Svetog Duha neznabožcima kao i jevrejima. Rekao je: “Sada vidim da Bog ne gleda ko je ko, nego u svakom narodu koji se boji Njega i tvori pravdu, mio je Njemu” (Dela 10). Dakle, možemo biti sigurni da Bog ne klasifikuje ljude na siromašne i bogate, nego jednako želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine (1.Tim.2:4). Bog nema veću naklonost i ljubav prema siromašnima u odnosu na bogate, ali u isto vreme ne želimo da zaboravimo ono što je Gospod Isus rekao posle susreta sa bogatim mladićem. Rekao je da je bogatima teško da uđu u carstvo nebesko, zbog toga što ne vide svoju potrebu i uzdaju se u svoje bogatstvo (Marko 10:23).

Siromaštvo duhom je nešto što nije diretno povezano sa našim materijalnim, finansijskim stanjem. Ono je stvar duhovne prirode. Međutim, ipak ćemo primetiti da Evanđelje koje je Isus doneo, iako je sveobuhvatno i dostupno svim ljudima, ima za ciljnu grupu ljude koji su siromašni i u potrebi. Kada je Isus prvi put javno propovedao u Nazaretu u sinagogi, čitao je Isaijino proroštvo u vezi sebe koje kaže da Ga je Duh pomazao da javi Evanđelje siromašnima, da isceli skrušene u srcu, da propoveda zarobljenima da će se osloboditi, slepima da će progledati, da otpusti sužnje i propoveda prijatnu godinu Gospodnju. (Luka 4). Interesantno je videti da je Gospod rekao da će Evanđelje biti delotvorno u srcima ljudi koji vide svoju potrebu. Videli smo o kojim grupama ljudi se radi. To su siromašni ljudi, ljudi koji imaju veliki bol u srcu, to su ljudi koji su zarobljeni, slepi i zatvoreni. Sve grupe koje se ovde spominju karakteriše jedna zajednička stvar: oni uviđaju svoju potrebu. Najveća želja slepca je da progleda. Najveća želja zatvorenika je da bude oslobođen. Najveća želja siromaha je da mu bude podmirena njegova potreba. Kroz Isaijino proroštvo vidimo da je Gospod Isus došao da postane rešenje i odgovor za sve te potrebe! On je doneo Evanđelje koje može da nas duhovno i fizički isceli, da nam pokloni vid i oslobođenje od ropstva greha.

Dakle, sa jedne strane postoji naša ogromna potreba, a sa druge strane postoji potpuno ispunjenje te potrebe, a to jeste Carstvo nebesko – sâm Gospod Isus. Apostol Pavle piše Efescima da je Bog njega poslao da objavi neznabošcima neiskazano Hristovo bogatstvo. Gospod Isus je došao da podmiri naše siromaštvo duhom svojim neiskazanim bogatstvom. To je predivna vest! U 2.Kor.8 kaže da poznajemo blagodat našeg Gospoda Isusa koji je zbog nas osiromašio da bismo se Njegovim siromaštvom obogatili. Gospod je došao kao siromah na zemlju. Položen je u jasle i živeo je na takav način da je mogao da kaže da lisice imaje jame i ptice nebeske gnezda, a da sin čovečij nema gde glavu da zakloni (Matej 8:20). On je kao siromah u materijalnom smislu iskusio sve što to siromaštvo podrazumeva. Međutim, sve Njegovo siromaštvo je donelo nama neiskazano Njegovo bogatstvo. On je lišio sebe mnogih stvari koje je posedovao u nebu kao sin Božiji, ponizio se, došao na ovu zemlju i bio kao jedan od nas.

Biti siromašan duhom znači biti svestan svoje duhovne potrebe za Bogom. Mnogi vernici su svesni svoje potrebe, ali rešenje za to ne pronalaze u Bogu i ne koriste Božija sredstva, nego svoju inteligenciju, svoj razum, svoje ja. Ono što Bog želi jeste da videći našu potrebu usmerimo naš fokus na Njega, kao rešenje svake naše potrebe! Dakle, siromaštvo duhom je uslov, ili kao ključ koji otvara vrata ogromne vile nebeskog Carstva u kojoj se nalaze prostorije pune riznicama blaga koje je Bog spremio za nas. Bez tog ključa nećemo nikada iskusiti ono što Bog želi da nam pokloni. Bez siromaštva duhom ne možemo ući u ono što Bog ima za nas.

U Pričama 13:7 kaže: “Ima ko se gradi bogat, a nema ništa, i ko se gradi siromah, a ima veliko blago.” Mi znamo da je to istina u ovom svetu. Nažalost, to je istina i u duhovnom smislu. Postoje vernici koji smatraju sebe bogatima, poput laodikijske crkve. Oni nisu siromašni duhom. Oni u suštini jesu siromašni i Gospod im je to rekao, ali oni ne uviđaju svoje siromaštvo, nego se grade bogatima!

Neka nam Bog pokloni takvo srce i učini da budemo u kategoriji onih koji zaista vide i osećaju svoje siromaštvo duhom. Siromaštvo duhom će nas uvek voditi u potragu za Bogom, u život molitve, a delotvoran molitveni život je sredstvo kojim će Bog ostvariti svoje planove i namere u našem životu. Amin!