Religioznost i duhovnost

Zac Poonen

Danas želim da razmatramo razliku između biti religiozan i biti duhovan. Možda nikad nisi razmišljao o tome, ali za nas je bitno da razumemo tu razliku. Čitamo u Božjoj Reči, u Pavlovom drugom pismu Timoteju u 3. glavi i 5. stihu, da će u poslednje dane biti mnogo ljudi koji će imati formu pobožnosti, ali će se odreći sile.

Kad neko hoće da otruje drugu osobu, neće to učiniti sa pola čaše otrova, nego će verovatno spremiti čašu punu mleka sa svega dve ili tri kapi otrova. To će biti dovoljno da ubije čoveka. Na isti način, kada Sotona želi da prevari ljude, neće im dati nešto što je očigledno pogrešno, neće doći propovedajući greh i nepravdu. Biblija kaže u 2. Korinćanima 11:14-15 da Sotona dolazi poput anđela svetlosti. Postoje mnogo oblika u kojima on dolazi, on dolazi kao lav, kaže Biblija, kao zmaj, kao zmija… I kada dolazi u tim oblicima, kao lav, zmaj ili zmija, mi ga možemo lako prepoznati. On nas može uplašiti, ali nas ne može prevariti. Ti nisi prevaren kad vidiš lava, zmiju ili zmaja, znaš koje su njihove namere. Ali možeš biti prevaren kada Sotona dođe kao anđeo svetlosti, i kada su njegove sluge – sluge pravde. Zato, da bi Sotona izvršio svoje zamisli, da odvede ljude dalje od istinitog Boga i od Istine, on je osmislio toliko religija, i takođe je osmislio verzije hrišćanstva koje su različite od onoga što vidimo u Pismu. Mi koristimo izraz tzv. hrišćanin. To znači, ljudi koji su rođeni u Hrišćanskoj porodici, svejedno u kojoj denominaciji, ali koji nisu došli do lične vere u Isusa Hrista. Mnogi od tih ljudi mogu imati formu pobožnosti. I čak i oni, koji su prihvatili Hrista za svog Spasitelja, ako ne razlikuju religioznost i duhovnost, moguće je da će sve više i više razvijati svoju religioznost, a ne duhovnost.

Religioznost je ljudska stvar. Duhovnost je Božanska, ona je sa Neba. Starozavetni zakon, na primer, nije mogao nikoga učiniti duhovnim. Bilo je ljudi u Starom Zavetu koji su se uzdigli iznad standarda zakona, kao Mojsije, Ilija, Jovan Krstitelj, koji su postali duhovni poznanjem Božjeg srca. Ali zakon sam po sebi ne čini nikoga duhovnim. Zato što zakon samo zahteva da svoju spoljašnjost uskladiš sa određenim standardima. Ako držiš deset zapovesti, ako nisi imao drugih bogova, ako nisi štovao idole, ako nisi spominjao Božje ime uzalud, ako si držao subotu, poštovao tatu i mamu, ako nisi počinio preljubu, ubistvo, ako nisi lažno svedočio, ako nisi poželeo nešto što pripada tvom susedu, ti si u redu. Od spolja zakon ne bi mogao naći grešku na tebi. I ako si poštovao sve zakone u vezi ceremonija, ti bi bio prihvaćen kao osoba na vrlo dobrom položaju, bio bi istaknut Jevrejin u Izraelu. Ali nisi morao biti duhovan.

Ista stvar se može desiti i danas. Osoba može redovno pohađati sastanke, može se prilagoditi zakonima ili pravilima određene hrišćanske denominacije, i imati dobar položaj, čak biti član odbora ili starešina te crkve, a ne biti duhovan uopšte. Zato što je religiozan. On bi bio ekvivalent fariseju iz Isusovog vremena, koji je od spolja usklađen prema zakonu u ljudskim očima, ali koji nije posvećen Isusu Hristu u svom srcu. Oni nisu duhovni, oni nisu posvećeni Bogu, oni nisu voleli Boga celim svojim srcem, dušom, snagom, i umom. Oni su voleli novac, čitamo u Luci u 16. glavi. To je samo jedan primer. Religiozni ljudi mogu propovedati, čitati Bibliju svakodnevno, pohađati celonoćne molitvene sastanke sa postom, mogu davati desetak… Ali zajedno sa time, oni će takođe tražiti slavu od ljudi, živeti za sebe, voleti novac, biti zainteresovani za ogovaranja, itd. Izgleda da oni ne vide da postoji kontradikcija između ta dva aspekta njihovog života. Jedan koji je religiozan aspekt njihovog života gde se mole, čitaju Bibliju, idu na sastanke, propovedaju, dele traktate… i sa druge strane ogovaranje, klevetanje, ljubav prema novcu, samoživost, sebično traženje svog dobitka… Izgleda da nema veze između ova dva tipa. Sa jedne strane je forma pobožnosti, ali sa druge strane, te unutrašnje sile koja izbavlja osobu od sebičnog sebi okrenutog života i čini je zaista pobožnom, nje nema!

Na primer, ako si više zainteresovan za to šta čovek misli o tebi nego šta Bog misli o tebi, postoji šansa, prijatelju, da si samo religiozan. Znaš, dobro je suočiti se sa time. Ne govorim ovo da bih uvredio bilo koga. Ali kad izložimo naš život skeneru Božje Reči, i Božja Reč nam kaže da je naše hrišćanstvo samo površno, dobro je da se suočimo sa time. Bolje je to prepoznati sada, nego kad Hristos ponovo dođe i mi stanemo pred njega. Tada je kasno! Ako danas prepoznamo da smo samo religiozni a ne duhovni, mi možemo da učinimo nešto u vezi toga.

Duhovan čovek je onaj koji je više zainteresovan za Božje mišljenje o svom životu od mišljenja svih ljudi. Duhovan čovek je više zainteresovan za življenje pobožnog života nego čak za pohađanje sastanaka. Njegovo pohađanje sastanaka je jedino da mu pomogne da živi pobožnim životom, ali pobožan život mu je važniji od sastanaka. Način na koji se odnosi prema svojoj ženi i deci kući, pobožnom čoveku je mnogo važniji nego da li će propovedati nedeljom ujutru ili neće. Tu se možete proceniti. Ako si vrlo pažljiv u pripremanju svoje propovedi za nedeljnu poruku, a nisi pažljiv kad kući pričaš sa svojom ženom, verovatno si samo religiozan, ne duhovan. Velika je razlika. To su ljudi koji imaju obličje pobožnosti, stekli su reputaciju da su vrlo sveti ljudi, ali nisu zapravo duhovni. Takva se osoba zadovoljava time što posti, moli, daje desetak, ali ne vidimo da je brine to što ne može da kontroliše svoj jezik u svom govoru preko dana. Ili nije uznemirena istinom da voli novac. Ona je religiozna. Takva osoba može biti zainteresovana za evangelizaciju, doseganje izgubljenih, i to je vrlo dobro i neophodno. Ali ako zajedno sa time nije zainteresovana za lično posvećenje, ona je samo religiozna. Duhovan čovek će biti zainteresovan za oboje, ne samo za spoljnu formu. Mnoga ta delovanja u kojima religiozne osobe učestvuju su vrlo, vrlo dobre, ali ovde je pitanje prioriteta. Prioriteti su ono što čini čoveka duhovnim.

Religiozna osoba je vrlo često zainteresovana samo za pisanu Reč, za pismo zakona. 2. Korinćanima glava 3. kaže, ’slovo zakona ubija’. Božja Reč, ako je uzmemo samo kao pismo, bez razumevanja njenog Duha, ona neće doneti život, ona će nas ubiti! Jesi li razmišljao o tome? To kaže u 2. Korinćanima 3. ’Slovo ubija, ali Duh donosi život’. Trebamo to razumeti, taj ceo pasus, posebno 6. stih poslednji deo, gde kaže ’mi smo sluge novog zaveta, ne slova, nego Duha, jer slovo ubija a Duh donosi život’. Sećate se, jednom kad je Isus rekao ljudima ’jedite moje telo i pijte moju krv’, mnogi ljudi su se našli uvređeni od Isusa, čitamo to u Jovanu 6. glavi. Mislili su da Isus uči kanibalizam, i toliko su se uvredili da su otišli, i nisu uopšte više išli za Njime. Isus im je rekao poslednje reči pre nego što su otišli, Jovan 6:63, ’reči koje sam vam rekao su Duh i Život, a telo ništa ne pomaže’. Ono što je Isus govorio bilo je duhovno. Možeš uzeti reč iz Pisma, slovo, i biti mu poslušan do poslednjeg detalja, i biti religiozna osoba, nimalo duhovna. Treba više od pukog poslušanja slovu zakona, potreban je stav srca prema Bogu, prema Njegovoj Reči, da bi osoba postala duhovna.

Naš cilj u životu bi trebao biti da budemo duhovni. Religiozna osoba, kao i fariseji, više je zainteresovana za svoje opravdanje i dokazivanje pred ljudima da ono što radi jeste dobro, i da ono za šta se zalaže jeste dobro. Duhovan čovek ne brine o tome šta ljudi misle i govore o njemu. Isus nije živeo razmišljajući o tome šta ljudi misle ili govore o Njemu. On je živeo samo da bi ugodio Ocu. Duhovna osoba brine o Božjem mišljenju. Religiozna osoba može meditirati godinama nad rečima hvale koje je neka osoba rekla o njoj, dok duhovna osoba sa druge strane odbija da prihvati svedočanstvo ljudi. Ona zna da drugi ljudi ne znaju za grešnost koja je u njenom srcu, i ona zna da je pohvala od ljudi vredna manje nego ništa. Zato živi za Božje mišljenje, ona živi da bi ugodila Njemu. To nije lako. Naićićemo na borbu kada želimo da stavimo ugađanje Bogu iznad ugađanja ljudima. Ali ako je naš cilj u životu da ugodimo Bogu, otkrićemo da nam Božji Duh pokazuje način kako možemo biti zaista duhovni, i tada ćemo imati ne samo spoljašnju formu pobožnosti, već i unutrašnju silu u našim životima.

Pretraga:

Sedmična poruka – prijava:

Povezani članci: