Zac Poonen
Danas ćemo nastaviti da razgledamo na koji način možemo u svojim životima nadvladati greh – naš najveći problem. Videli smo dva razloga zbog kojih mnogi Hrišćani ne uzrastaju u svom hrišćanskom životu, te ne pobeđuju svoje grešne navike. Jedan razlog jeste nedostatak straha Božijeg, a drugi je nedostatak vere.
Vidite, vera je lična stvar. Verovati da Isus može sačuvati ljude od pada je činjenica! To je intelektualna činjenica u koju čak i đavo veruje, ali verovati da Isus može da sačuva lično tebe od pada kada si u iskušenju, to predstavlja kvalitet tvog srca koje može da ti donese pobedu. Međutim, to može doći jedino ako si načinio prvi korak – ako si uzverovao ono što Biblija opisuje kao ozbiljnost greha. Kada veruješ da je greh ozbiljna stvar, onda ćeš težiti da budeš oslobođen od te strašne bolesti. Dakle, vera je vrlo važan faktor.
E sada, treći razlog iz kojeg mnogi ljudi upadaju u greh jeste što nisu razumeli da njihovo telo (njihova ljudska ličnost, njihovo ljudsko biće, ono što oni jesu – njihova ljudska snaga) jeste totalno impotentno prema volji Božijoj. U našoj snazi nikada, nikada, nikada ne možemo nadvladati greh! Bez obzira na jačinu naše odluke ili samokontrole. Možeš činiti šta god hoćeš, ali ne možeš nadvladati greh, jer je greh jako duboko ukorenjen u našoj prirodi. To je kao kada bi pokušao da vaspitavaš svinju da bude čista. Koliko u tome ima šanse za uspeh? Možda jedno vreme možeš šibanjem, hranjenjem, nuđenjem nagrade pokušavati da održiš svinju čistom, ali ostavi je na kratko vreme samu i ona će se vratiti na svoju originalnu prirodu. To je tako! Taj tip nadvladavanja svojim trudom uopšte ne predstavlja pobedu. To je samo lična samokontrola. Dobra je to stvar, ali to nije ono što nam Bog nudi. Ne!
Treba da prepoznamo da postoji slabost našeg tela (naša lična slabost). Ako to shvatiš, dve stvari ćeš raditi! Najpre, bežaćeš od iskušenja. Nećeš izlagati sebe opasnosti. Ko su ljudi koji izlažu sebe iskušenjima? To su oni koji ne osećaju svoju slabost! Onaj koji oseća svoju slabost bežaće, a to je ono što Biblija kaže da treba da radimo: “Beži od želja mladosti”. “Bežite od kurvarstva”, Biblija kaže. U 2.Tim.2 čitamo da je Pavle rekao (čak i pobožnom momku kao što je bio Timotije) da beži od želja mladosti. Bežati od srebroljublja, bežati od idolopoklonstva, bežati od nemorala – čitamo sve te savete u 1.Tim.6, 1.Kor.6, 1.Kor.10, 2.Tim.2. Bežite, bežite, bežite, bežite! Pobeći! Zašto bežimo? Zato što shvatamo da smo slabi! Mnoge grehe možemo nadvladati samo ako poslušamo taj savet da bežimo.
Druga stvar koju će osoba koja shvata slabost svog tela raditi jeste iskrena molitva Bogu za pomoć. Vidite, molitva je znak slabosti! Kada se ljudi obično mole? Čak i svetski ljudi se mole kada su stvarno u takvoj nezgodi da im niko drugi ne može pomoći. Isus nas je učio da se molimo za jednu stvar, a to je: ”Ne navedi nas u napast.” Zašto se molimo tako? Zato što smo presvedočeni da je naše telo slabo. Neko bi mislio da Timotije (koji je tako mnogo uznapredovao u hrišćanskom životu) nije bio u opasnosti za mladalačke želje, ali čak i on je trebao da beži od toga!
E sada, ako shvatimo našu slabost, ne samo da ćemo želeti da bežimo od iskušenja, nego ćemo se takođe moliti: “Gospode, molim te pomozi mi. Daj mi snagu da nadvladam ovu slabost.” Baš kao što treba da vidimo ozbiljnost greha, treba da vidimo i slabost našeg tela! Čitamo jednu izvanrednu istinu iz Svetog Pisma u Jevrejima 4:15 gde kaže da je Isus Hrist bio iskušan u svemu kao i mi! On nije živeo na zemlji bez iskušenja. U Mateju 4 su nam vrlo jasno opisana njegova iskušenja u najmanje tri sfere, ali u Jevr.4:15 kaže da je On bio iskušan u svim sferama, baš kao i mi, ali nikada nije zgrešio! Kako to da On nikada nije zgrešio? Da li zato što On svakako nije mogao da greši? Dobro, ne želimo u tolikoj meri da ispitujemo Isusovu unutrašnju prirodu koliko ne možemo da razumemo. Postoji toliko mnogo toga u našoj unutrašnjoj prirodi što ne možemo da razumemo! Psiholozi to mnogo pokušavaju i još uvek ne znaju sve u vezi ljudske ličnosti. Nemoguće je dokučiti šta se sve dešavalo u Isusovoj unutrašnjoj prirodi. Ne želimo ni da istražujemo to, ali jednu stvar znamo – Isus se molio! Zašto je trebao da se moli?
Znate, što se jači osećamo u sebi, manje se molimo! Što više mislimo da smo sposobni, manje se molimo! Onaj koji shvata svoju bespomoćnu zavisnost od Oca za sve (za mudrost, za snagu, za vođstvo), taj se moli! Onaj koji misli: “Da, ja ću sâm sve to obaviti. Ne treba mi Božija pomoć. Ja ću to rešiti i ja mogu dokučiti relativnu važnost stvari i doneti odluku”, taj se ne moli. Ali, Isus se molio! Jednom se molio celu noć, pre nego što je izabrao svojih dvanaest apostola. On nije želeo da pogreši. E sada, te stvari pokazuju da je Isus molitvom primao snagu od Oca, a mi je ne primamo zato što se ne molimo dovoljno, ili nedovoljno iskreno. U Jevr.4 kaže da se Isus molio sa velikom vikom i suzama. Zamislite to! Da li možete zamisliti u svom razumu Isusa Hrista (savršenog čoveka koji je hodao ovom zemljom) da se moli da velikom vikom i suzama? Kada si se poslednji put ti molio sa velikom vikom i suzama? Zašto tolika razlika? Zar ne misliš da ti i ja treba da se molimo mnogo više nego što je Isus trebao? On je živeo u Očevom prisustvu od same večnosti. On nije imao grešnu prirodu koju imamo ti i ja, a ipak se molio. Koliko više mi treba da se molimo!
Vidite, prava poniznost se ogleda u shvatanju slabosti našeg tela! Svi smo mi slabi, ali nismo svi jednako svesni svoje slabosti. Onaj koji je svestan svoje slabosti bežaće od opasnosti kada je vidi i tražiće pomoć. Dakle, to je treći razlog zašto mnogi ljudi padaju – oni ne beže od iskušenja, bezumno se izlažu iskušenjima i ne traže pomoć od Boga!
Dopustite mi da navedem četvrti razlog zašto mnogi ljudi padaju u greh. U 1.Pet.4:1,2 kaže da moramo da se naoružamo mislima da treba da postradamo u telu kao što je Isus stradao u telu. Ako stradamo u telu, prestajemo od greha, tako kaže. E sada, ovaj stih nije jednostavno razumeti. Ovde se ne govori o telesnoj patnji, jer ljudi koji telesno pate ne završavaju sa grehom. Mi znamo to. Inače bi bolnice bile pune ljudi koji su završili sa grehom. Dakle, očigledno je da se to ne odnosi na telesnu patnju. Šta to znači kada kaže: “Kada dakle Hristos postrada za nas telom, i vi se tom misli naoružajte: jer koji postrada telom, prestaje od greha…da bi mogao da čini volju Božiju” (1.Pet.4:1,2). To se odnosi na stav razuma kada radije hoćemo da patimo u samoodricanju nego da zadobijemo i najmanje zadovoljstvo od čak jedne grešne misli. Vidite, kada se nađemo u iskušenju, (svi mi) imamo priliku ili da upražnjavamo tu stvar i dobijemo neko zadovoljstvo od toga ili da se odupremo tome i time prouzrokujemo određenu patnju (stradanje). I ovde se radi o takvom stradanju! I Petar kaže: “Pre nego što se nađete u iskušenju, treba da budete naoružani za taj konflikt.” Drugim rečima, moraš biti naoružan stavom razuma koji kaže: “Radije ću stradati nego za samo jedan momenat uživati zadovoljstvo greha.” Biblija kaže da je Isus bio poslušan do smrti, čak do smrti, što znači da je Njegov stav bio da radije umre nego zgreši! E sada, to je prilično radikalan stav! “Radije ću umreti nego u najmanjoj mogućoj stvari biti neposlušan svom Ocu” – to je značenje Fil.2:8 gde kaže da je Isus bio poslušan do same smrti! On nas poziva da idemo Njegovim tragom – da radije želimo da stradamo nego da ne ugodimo Bogu!
Peti razlog zašto mnogi Hrišćani ne napreduju duhovno, nego padaju jeste što ne traže da idu prema savršenstvu. Oni se zadovoljavaju napretkom koji su već postigli! Ako ti je dovoljno što si završio drugi razred, nikada nećeš ići u treći razred. To je sigurno, zato što osećaš da si bolji od svih onih koji su u prvom razredu ili u zabavištu, ali ako si rešio da uvek ideš prema savršenstvu, onda ćeš reći: “Dobro, nešto sam savladao, ali želim da dobijem još nešto. Želim da napredujem prema cilju.”
Pavle je rekao u Fil.3:13,14 – “Jednu stvar radim: trčim ka biljezi, ka daru gornjeg zvanja Božijega u Hristu Isusu.” To je cilj, u svakoj sferi naše ličnosti postati totalno kao Isus! Kakav je bio rezulat tog Pavlovog stava. Ne samo da ga je to sačuvalo od stagnacije u hrišćanskom životu, nego ga je sačuvalo i od greha. Pavle je rekao Timotiju ne samo da beži od iskušenja, nego i da ide za pravdom, pobožnosti, ljubavlju i ljubaznošću. Ako se na bilo kojoj tački našeg uzrasta u hrišćanskom životu zadovoljimo, to je opasna tačka! To je trenutak kada ćemo upasti u greh! Tada treba da se pitamo: “Da li napredujem? Da li TEŽIM da postanem kao Isus u svakoj sferi? Da li uvek žalim kada u mom životu primetim nešto što ne liči na Hrista? Da li vičem Bogu?”
Kaži: “Gospode, poražen sam.”
Počni danas, prijatelju moj, da svaki put žališ kada u svom životu vidiš nešto što nije slično Hristu i da vičeš Bogu za pomoć i videćeš da li će se tvoj život promeniti od upravo tog dana!