Izopačenost naše sebičnosti

Isaija ovde prorokuje stotinama godina ranije kako će na Nekoga biti “pušteno” ili bačeno bezakonje i gresi celog čovečanstva. Mi danas znamo da je Isaija govorio o Gospodu Isusu Hristu. On je poneo sve naše grehe na drvo krsta (1.Pet.2:24). Međutim, ono na čega želim da stavimo akcenat u ovoj poruci jeste prvi deo ovog stiha gde se govori o nama ljudima koji smo kao ovce zalutali i krenuli svojim putem. Voleo bih da se još jednom podsetimo te istine da smo sâmi po sebi nepopravljivo grešni i izopačeno sebični. Svi do jednog volimo nešto “svoje”. Svako od nas neizmerno voli “svoj” put. Volimo svoj način razmišljanja, volimo svoju reputaciju, volimo da smatramo sebe boljima od drugih, volimo da se branimo čak i kada znamo da smo krivi. To je naša grešna priroda i to je naše prirodno stanje bez Boga.

Međutim, Bog nas je stvorio sa posebnom svrhom. Jedino smo mi ljudi stvoreni sa tom mogućnošću da delimo sâm Božiji život. Iako su životinje, biljke, sunce, mesec i sva nebeska tela takođe Božija stvorenja, niko od njih ne može posedovati i imati udela u Božijem životu. Za razliku od njih, mi možemo živeti Božijim životom ako izaberemo da živimo svoj život usredsređen u Bogu.

Citiraću jednog brata: ”Dva drveta u vrtu Edena predstavljala su simbolično dva načina življenja. Adam je mogao imati udeo ili u drvetu života (koje simboliše sâmog Boga) i živeti Božanskim životom, ili je mogao odabrati drvo poznanja dobra i zla, i tako razviti sopstveni samo-život i živeti nezavisno od Boga. Kao što svi znamo, on je odabrao ovo drugo. Potekavši od Adama, mi svi sada imamo tu suviše unapređenu samoživost. Međutim, Božija namera za čoveka se nije promenila kada je Adam pao. Hrist je došao na svet da bismo mogli biti oslobođeni od ovog samocentričnog života koji smo nasledili, i iznova imati mogućnost da sudelujemo u drvetu života. To je izobilni život koji nam Hrist nudi.

Isaija je prorokovao (Isa.61:1-3) da će Hrist kada dođe osloboditi narod od robovanja. Čovek nije vezan samo od strane Đavola nego takođe i svojom samoživošću. Hrist je došao da nas oslobodi i od jednog i od drugog. Isaija je rekao da će Hrist dati ljudima koje oslobodi lepotu koja će zameniti njihov pepeo. Pepeo je najprikladniji simbol samoživosti, prikazujući njegovu ružnoću i beskorisnost. Hrist nudi i želi da nam dâ lepotu Njegovog ličnog života u zamenu za pepeo naše samoživosti. Kakva privilegija! Ipak, mnogi hrišćani ne uživaju ovo u potpunosti. Zašto?

Nećemo moći uživati u oslobođenju od naše samoživosti pre nego što vidimo nešto od njene potpune pokvarenosti. Pogledajmo starijeg sina (u priči iz Luke 15), jer on ilustruje, možda bolje od ikoga drugoga, totalnu trulež samoživog života. Mlađi sin u toj priči se obično smatra gorim od dva brata, ali kako budemo pažljivije posmatrali starijeg brata, otkrićemo da je u Božijim očima on isto toliko loš, ako ne i gori. Istina, on nije učinio iste grehe kao njegov mlađi brat, ali njegovo srce je izopačeno i samoživo.

Ljudsko srce je u suštini isto u svakom pojedincu. Kada Biblija opisuje ljudsko srce kao prevarno preko svega i očajnicki nevaljano (Jer.17:9), to se odnosi na svako Adamovo dete. Civilizovana uglađenost, nedostatak mogućnosti da se učini greh, i odgajanje u zaštiti možda su nas zadržali da ne padnemo u veće grehe u koje su neki drugi upali, ali mi ne možemo na račun toga smatrati sebe boljima od njih, jer da smo imali isti pritisak sa kojim su se oni suočavali, mi bismo bez sumnje završili u istim tim gresima. Možda je ovo ponižavajuća činjenica da bismo je priznali, ali to je istina. Što ranije prepoznamo ovu činjenicu, ranije ćemo iskusiti oslobođenje. Pavle je prepoznao da ništa dobro ne stanuje u njegovom telu (Rim.7:18). To je bio njegov prvi korak ka slobodi (Rim.8:2).

Čovek gleda ono što je spolja i nešto naziva dobrim, a drugo lošim, ali Bog koji providi srce vidi sve ljude u istom stanju. Biblija uči o potpunoj izopačenosti svih ljudi. Pogledajmo Rimljanima 3:10-12, na primer: “Nema nijednog pravednog, (i u slučaju da smatramo da je ovo preterana izjava, pisac nastavlja) ne, nema nijednoga. Nikoga nema da razume, nijednoga koji traži Boga. Svi su zašli i svi zajedno su postali beskorisni. Nema nijednoga koji čini dobro, ne, nema nijednoga.“ Rim.3:10-20 je rezime krivice celog čovečanstva – kako nereligioznih tako i religioznih ljudi. U Rim.1:18-32 imamo opis ‘mlađeg sina’ – od spolja nemoralnog bezbožnog čoveka. U Rim.2 imamo opis ‘starijeg brata’ – religioznog čoveka koji je isto toliko grešan. Nakon opisa ove dve kategorije ljudi, Sveti Duh sumira situaciju rekavši da su obe grupe slično krive. Nema razlike između jedne i druge grupe. Čovek je zaista totalno izopačen; i ako ga Bog ne dosegne i ne učini nešto za njega, zasigurno nema nade za njega.

Stariji sin (Luka 15:25-32) se može smatrati simbolom hrišćanskog radnika. Ako ‘otac’ u toj priči predstavlja Boga, mogli bismo s pravom smatrati ‘starijeg sina’ kao vrstu aktivnog hrišćanina, jer ga vidimo u priči da dolazi kući sa dnevnog posla na očevim poljima. Tu imamo mladog čoveka koji nije lenj i koji ne sedi kući uživajući očevo bogatstvo. Tu imamo nekoga ko vredno radi za svog oca, nekoga ko naizgled voli svog oca više nego njegov mlađi brat – jer na kraju krajeva, on nije napustio dom i rasuo očevo bogatstvo kao onaj drugi. On je naizgled odaniji, ali ustvari, kao što ćemo to videti, jednako je sebičan kao i njegov mlađi brat. To je slika vernika koji je aktivan u Gospodnjim poslovima i naizgled odan svom Gospodu, ali ipak usredsređen na sebe.

Adam je stvoren da ima središte u Bogu. Onog dana kada je odbio da mu Bog bude središte i kada je odabrao samoga sebe kao središte – a to je ono što je bilo uključeno u njegovu odluku da jede plod drveta koji je Bog zabranio da jede – on je umro, baš kao što je Bog rekao da će se dogoditi.

Ovde imamo lekciju: U onoj meri u kojoj je naš hrišćanski život i služba usredsređena na sâme nas, u toj meri ćemo iskusiti duhovnu smrt – bez obzira što smo bili nanovorođeni i bez obzira na naš fundamentalizam. I tako ćemo nesvesno posluživati duhovnu smrt i drugima. Možemo imati reputaciju kao predani i žarki radnici za Oca (kakvu je možda imao stariji sin), ali možemo ipak zaslužiti ukor od Gospoda: “Znam da imate reputaciju da ste živi i aktivni (hrišćani), ali ste mrtvi“ (Otk.3:1 Living Bible prevod). Ovo je tragična i opasna mogućnost u hrišćanskom radu. Mnogi hrišćanski radnici žive na reputaciji koju su sâmi sebi izgradili. Kada ga drugi posmatraju, on često nije svestan činjenice da ga Bog gleda u skroz drugačijem svetlu. Pošto sâm nikada nije bio oslobođen od samocentričnosti, on nije u mogućnosti da oslobađa druge – čak ako i lepo propoveda!”

Neka nam Bog pomogne da jasno vidimo ovu opasnost i da se svakodnevno odričemo svoje samoživosti i sebičnosti, kako bi Hristov život u nama imao svoj pun izražaj.

Oprosti nam, Gospode, iako su nam mnoge stvari poznate u glavi, naši žvoti toliko često izražavaju sebičnost, samoživost i nespremnost da se odreknemo sebe! Jedino si Ti u stanju da nas menjaš i da nam daš lepotu Tvog života umesto pepela naše samoživosti. Predajemo se Tebi. Amin!