Priča o lastama

Danas želim da prepričam jednu poučnu priču iz knjižice “Sluga” koju je pisala Kristina Roj. Daleko, daleko, tamo gde u vreme naše zime cveta drveće i sazreva voće, tamo u dalekoj Africi imale su laste veliku skupštinu i sastanak. Bila je to krasna skupština. Sve laste su se najpre okupale u rosi, oprale svoje haljinice, i sada je svaka od njih izgledala kao neka uredna devojčica. Doletale su u taj zbor sa svih strana na stotine i hiljade. Kada su bile sve na okupu započeo je sastanak. Počele su sa pevanjem i molitvom. Ko ne veruje da se laste mole, neka pita i nađe to napisano u Reči Božijoj. One slušaju Boga, svog Stvoritelja. I tako su, dakle, započele molitvom i pevanjem. Kada je sve umuknulo, objavile su vest da je vreme da se napusti Afrika i da se vraća u staru domovinu. Sada su trebale da se posavetuju u koji dan i sat treba da se sele, a osim toga trebali su biti predloženi zakoni i saveti kako će se ponašati na tom putu. Laste su najpre jednoglasno izabrale starije upravitelje među sobom, a onda su ih tiho slušale. Sutradan su bile dužne da se nađu na mestu svakogodišnjeg sastanka. Koja zakasni mora ostati u Africi.

“Poletećemo najpre preko divnih krajeva dok ne dođemo do velike vode – mora. Gledajte da se sve držite na okupu. Ako neka lasta zaostane, nije više sigurna od divljih ptica. Od hiljadu lasta boje se i ptice grabljivice, a jednu ili dve bez problema progutaju. Dok još budemo leteli preko krasnih krajeva morate dobro slušati zapovesti i često i dugo zajednički počivati. I ma koliko mnoštvo muva bilo oko vas, ne smete se prejesti da se ne bi ugojile i postale preteške. Kod mora ćemo opet imati sastanak. Predaćemo se u ruke Božije, jer će nastati opasan put. Nigde nećete ništa videti osim silne vode. Ne smete zastajati u letu, jer neće biti mesta gde se možete odmoriti. Sve zavisi od našeg Spasitelja; zato će samo ona lasta koja bude slušala date zakone Božije i koja se bude puno molila preleteti preko mora. I sada ćemo se pomoliti.”

Laste su se pomolile i zapevale, sastanak je bio završen. Sledećeg dana sve se crnilo na obalama velike reke. Doletelo je najpre sto, pa hiljadu, pa nekoliko hiljada, pa deset hiljada lasta, a ubrzo ih je bilo toliko mnogo da ih nijedan čovek ne bi mogao izbrojati. Izgledao je kao neki vojnički logor. To mnoštvo su preletale sede laste koje su pravile red i imenovale vođe manjih grupa. Međutim, tu je bilo i belih lasta koje su bile toliko čiste da se činilo da nikakva zemaljska prašina nije na njih pala. One su preletale svaku grupu i opominjale na molitvu i poslušnost Bogu živome.

Jer ima i među lastama dečaka i devojčica. Dečaci su se bavili time da mere čija su krilca duža i ko će od njih moći duže da leti. Pričali su da preleteti more ne znači ništa, a nikad ga nisu još ni videli. Upoznavali su se među sobom i upuštali u hrvanje da bi naučili da se bore protiv ptica grabljivica.

“Pustite to!” opominjala ih je stara seda lasta. “Ta vi se nećete boriti, Bog će se za vas boriti, treba samo da Mu se molite, da verujete i da letite. Kada bi se morali boriti sa svakom grabljivom pticom, nikad ne bi došli do cilja.”

Devojčice su opet među sobom šaputale kakvu koja haljinicu ima, koja ima glađe počešljanu kosicu i belji prslučić. U to doleti k njima bela lasta i ozbiljno reče: “Mislite na Boga i taj daleki put; lepota ne spasava od propasti, a ako koja od vas padne u ono more, poginuće zajedno sa svojom lepotom.”

Stare laste su potražile svoje dečake i devojčice i pripremile ih za put. Pomoliše se i zapevaše: “Zbogom Afriko!” Iz hiljade i hiljade grla zaorilo se: ”Zbogom Afriko!”

Sunce potamni od tog crnog oblaka i ljudi su prestali raditi ugledavši taj oblak: “Laste lete kući.” Bio je to krasan put leteti preko tog divnog kraja do mora. Na zahtev vođa moralo se često i dugo odmarati, tako da skoro nijedna lasta nije osećala umor.

Odjednom opaze u daljini more. “Odmor!”, glasila je zapovest. Mnoge laste bi najradije nastavile put, ali vođe to nisu dozvolile. Potreban je odmor krilima i ojačanje u zajedničkoj molitvi. Vođe su pregledale ceo logor. Kazale su da svako prizna ako nešto sa njim nije u redu. Možda je nekom oderana koža, polomljeno perce – svi ostali će ih sačekati da se potpuno izleče. Neke laste su to priznale, a druge nisu pridavale važnost takvim sitnicama. Mislile su da će to na putu zarastiti i biti izlečeno. Druge neposlušne laste nisu mogle da se suzdrže kada su videle mnoštvo muva, pa su ih samo gutale i gutale. Napomene belih lasta da će samo onaj koji nauči da se odrekne samoga sebe i ukroti svoje želje preleteti more – pustile su da uđe na jednu uho i izađe na drugo. One su za nekoliko dana, koliko su se odmarali na obalama mora, toliko ugojile i ulenjile, da su dremale. Dremale su i onda kada je bio ponovni veliki molitveni sastanak. Kada su se svi molili, njihov glas se nije čuo, a ako su i pevale sa ostalima, samo su bile željne muva.

“I sada u ime našeg Stvoritelja idemo dalje”, začuo se povik. “Zbogom Afriko! Preko mora, preko mora, idemo kući!”

Oni dečaci koji su kod reke rekli da nisu videli more sada su se stvarno uverili da je ono jako, jako veliko. Leteli su već dugo, a nigde se ništa nije videlo osim vode. Noge i krilca su se sve više umarala, glave su počele iznemoglo padati, oči su sa čežnjom tražile mesto odmora, ali vođe su samo govorile: “Leteti! Leteti!”

One koje su zanemarile svoje povrede i polomljena perca padale su jedna za drugom u vodu. Kada je koja zdrava lasta pala u vodu, neko vreme voda ju je nosila, pa se novom snagom opet podigla i nastavila let. Druge nisu mogle da se podignu i potonule su i poginule. One laste koje su se utovile muvama počele su da zaostaju najpre malo, a zatim sve više. Snaga ih je ostavila. Vikale su: “Čekajte nas”, ali uzalud, vođe su govorile: “Leteti! Leteti!” Bila je to Božija zapovest, jer je Bog dao dovoljno snage svakoj lasti da može preleteti more, ali svakim časom je pomalo nestajalo snage i zato se nije smelo zadržavati.

Neposlušne laste koje nisu znale da odole želji za muvama sada su bile preteške za letenje. K tome naiđe odjednom bura, pljusak i vetar. Na stotine i stotine lasta padalo je u more. Ali, koje su bile poslušne znale su se moliti i opet su se podigle. Međutim, neposlušne se više nisu podigle. Umirale su u strašnim dubinama.

Kada je položaj poslušnih lasta bio najlošiji, u daljini su ugledale lađu kako plovi i brzo su posedale na nju. O, to je bilo veselje! Pošto su se jedne odmorile, sele su druge, pa treće dok svima nije postalo lakše.

Međutim, usledila je još jedna bura i redovi lasta bili su proređeni. Činilo se da je nemoguće izdržati i da će sve morati da poginu. “Nećemo poginuti”, vikale su bele vođe: “Samo verovati i slušati, Bog će nas ojačati.”

“Kopno, kopno!”, povikale su prve hiljade. Kliknuo je ceo logor. Ptice su skupile svoju zadnju snagu, osim onih koje su u zadnjem času izgubile veru i nadu u Božiju pomoć, pa ih je tako snaga ostavila i poginule su kod same obale Evrope. Za ostale je došlo vreme radosti i dugog odmora. Kada su se okrepile, počele su sa molitvom i radosnom pesmom hvale dobrom Stvoritelju koji im je tako predivno pomagao.

Nakon toga čekao ih je ozbiljan posao. Do sada su letele sve zajedno, a sada je trebalo da nastane razvrstavanje. Svaka lasta je trebala da navede svoje rodno mesto. Tako su nastavile putovanje u različite države širom Evrope. I tako su laste došle iz daleke Afrike preko širokog Sredozemnog mora svaka u svoj kraj, u svoje mesto i selo, i ne samo to – nego svaka pravo u svoje gnezdo.

Dragi prijatelji, kako ćete vi doći kući? Ili mislite da ste već kod kuće i da ćete večno ovde ostati? Gospod Isus Hrist je umro na krstu za sve naše grehe. Ko Njega veruje i sledi Ga neće umreti u svojm gresima, nego će pouzdano leteti prema svojoj domovini. On ne treba ništa više da radi osim, kao te laste, da sluša Gospoda! Tada će ga Gospod Isus odneti kući u nebo, a to će biti veliko veselje; tamo će sva Njegova poslušna deca poput lasta poleteti u svoja gnezda!