Zac Poonen
Želimo još jednom razgledati savršen primer jednog savršenog čoveka koji je hodao ovom zemljom, Isusa Hrista, i da u Njemu vidimo primer koji treba da sledimo, naročito u sferi ljubavi.
U prethodnim proučavanjima videli smo da se Isusova ljubav nije pokazivala u sentimentalnim rečima, nego u činjenici da je vrednovao ljude. Isus je imao saosećanje za ljude. Njemu su ljudi bili važniji od materijalnih stvari. Isusova ljubav se pokazala u činjenici da je bio voljan da umre da bi spasio ljude od njihovih greha. Bog je toliko voleo svet da je i Sina svojeg jedinorodnog dao! Najviši dokaz Božije ljubavi jeste da je On dao svog Sina da umre za nas. Isus je rekao da nema veće ljubavi od toga da čovek položi svoj život za svoje prijatelje.
Isus nije samo fizički umro. U svojim odnosima sa ljudima Isus je svakodnevno umirao sebi. To je taj krst koji nam je rekao da nosimo svakodnevno! Najveći dokaz moje ljubavi prema nekoj osobi jeste da sam voljan da umrem sebi, svojim pravima, svojoj reputaciji, svojim ličnim interesima u mojem odnosu sa tom osobom. Sve što je manje od toga nije ljubav!
Svet je pun ljudi koji traže ličnu korist, koji uvek traže lični interes. Na to sam mislio kada sam govorio o iskorišćavanju ljudi za svoje ciljeve. Prava ljubav je potpuno zainteresovana za drugu osobu, a ne za ono što može dobiti od te osobe. Ako ne čistimo sebe od ove poganštine tela i duha koja se nalazi u svima nama, nikada nećemo moći voleti druge Božijom ljubavlju! Treba da tražimo da Sveti Duh ukloni to od nas i da nam pomogne da razapnemo te pogrešne stavove da bismo mogli voleti ljude Božijom ljubavlju. To je jedan od razloga zašto Isusa nisu nervirali drugi ljudi. Čak i kada su bili grubi i nerazumni, kada su pravili greške, kada su bili spori…nikada Mu nisu išli na živce! Nikada Ga nisu naljutili. Njihova labavost, njihova poremećenost, njihova sporost i njihova bezbrižnost nikada nisu doprinele da On izgubi strpljenje ili da se iznervira.
Zašto te neke stvari koje vidiš u drugim ljudima nerviraju? Reći ću ti razlog. Ne želiš da umreš sebi! To je razlog. Ti ne znaš ljubav. Mi pevamo o ljubavi, pričamo o ljubavi, ali šta je dokaz ljubavi? Pravi dokaz ljubavi je da sam voljan da umrem – kada vidim nekoga da je spor, labav ili poremećen, da sam voljan da umrem. Moram ga najpre voleti. Ti kažeš: „Ali, zar ne misliš da treba da ga opomenemo i popravimo?“ Da, svim sredstvima! Isus je isto opominjao ljude. Zašto su ljudi prihvatali Isusove opomene, a nisu prihvatali opomene Fariseja? Zašto su ljudi poslušali kada je Isus nešto rekao, a nisu poslušali kada su Fariseji rekli istu stvar? Zašto je postojala ta razlika? Zbog toga što su videli da ih je Isus voleo! Kada ljudi vide da ih voliš prihvatiće tvoju opomenu! Kada ne volimo ljude, pa ih opominjemo, mi smo kao Fariseji.
Vidite, ako me je neka osoba iznervirala, ja nisam spreman da je popravljam. Treba da popravaljam sebe. Ako sam nestrpljiv sa ljudima, nisam spreman da ih popravljam. Treba najpre da popravljam svoju nestrpljivost. Ali, koliko ljudi to vidi? Da li vidiš da treba da se popravljaš zbog svojeg nerviranja, nestrpljivosti i nedostatka ljubavi pre nego što počneš da popravljaš labavost, poremećenost, bezbrižnost i sporost drugih ljudi? Isus je rekao da pre nego što vidiš trun u oku svog brata treba najpre da izvadiš brvno iz svog oka. Znate, savršena osoba lako može da podnosi nesavršene ljude. Isus je bio savršen i zato čak ako je i živeo u svetu koji je bio totalno nesavršen On je mogao da se nosi sa ljudskim nesavršenostima. Zašto onda mi koji uopšte nismo savršeni, mi koji smo toliko nesavršeni, ne možemo da snosimo druge nesavršene ljude? Mi smo nesavršeni i oni su nesavršeni. Oni treba da snose nas i mi treba da snosimo njih. Zašto nam je toliko teško da snosimo druge nesavršene ljude oko nas? Reći ću ti razlog, prijatelju moj. Baš zbog toga što smo nesavršeni! Što se više dajemo na savršenstvo i što više nosimo krst i umiremo sebi, više ćemo biti strpljivi, tolerisaćemo greške drugih, imaćemo snagu da im opraštamo, nećemo se naljutiti na njih, nećemo se iznervirati. Tada ćemo reći: „Šta će mi ova sitnica značiti posle dve hiljade godina? Ta mala stvar zbog koje sam se ljutio neće mi ništa značiti.“ Vidiš, posmatraćemo stvari iz perspektive večnosti. Videćete da više treba da volite tu osobu, bez obzira što je napravila grešku.
Pogledajte kako se neki roditelji iznerviraju sa svojom decom. Mislite da ih oni stvarno vole? Da, vole ih dovoljno da im obezbeđuju hranu, odeću, obrazovanje i mnoge druge stvari, ali kada dete uradi nešto što proizvede neugodnost kod roditelja, oni se naljute!
U svim našim odnosima treba da umiremo. Tek kada volimo osobu, tada je možemo popravljati. Kada brvno bude izvađeno iz mojeg oka, tada ću moći da vidim jasno i izvadim trun iz oka druge osobe.
Pogledajte Isusovu ljubav u načinu Njegovog govora drugim ljudima. Znate, naš govor je veliki otkrivač onoga što se nalazi u našem srcu. Isus je rekao da usta govore od suviška srca. Sve što je u vašem srcu će izaći kada budete govorili. Nećete to dugo sakrivati. Zašto ljudi omalovažavaju bližnje? Zašto im daju primedbe? Zašto se šale na takav način da ih povrede? Zašto to rade? Zato što nisu kao Hrist! Oni ne vole. Ja se čak pitam da li su nanovo rođeni takvi ljudi. Ne čini se da imaju ikakvu osetljivost kada govore nepristojne reči u vezi drugih ljudi i kada govore nešto što povređuje druge. To je tužno! Izgovaraju lukave ranjavajuće rečenice. To se ponekad vidi kod muževa i žena koji izgovaraju oštre reči i žežeće primedbe jedan drugome. Isus nijednom to nije uradio. Ne! On je znao da oštro ukori ljude. Jednom se okrenuo prema Petru i rekao: „Idi od mene Sotono“, ali Isus to nije rekao iznerviran ili razgnjevljen. Rekao je te reči da bi pomogao Petru da uvidi kako su njegove (Petrove) reči da Isus izbegne krst bile sotonske tog puta. Bog je želeo da Isus ide na krst, a tu vidimo Sotonu koji preko Petra pokušava da zaustavi Isusa da ide na krst. Da bi pomogao Petru da vidi ozbiljnost toga, Isus mu je rekao da su te reči bile sotonske, ali u svakom drugom slučaju Isus nije vređao ljude. Nikada nikome nije izgovarao lukave ranjavajuće reči. Nikada nije diskutovao o slabostima svojih učenika iza njihovih leđa. Da li znate to? Zar nije izvanredno da tri godine koliko su učenici proveli sa Njim On nikada nije diskutovao sa ostalih jedanaest učenika čak ni o Judi Iskariotskom? Nijednom nije razotkrio Judu u te tri godine i navešću vam dokaz za to. Da je Isus diskutovao o slabostima Jude Iskariotskog iza njegovih leđa sa ostalih jedanaest učenika, tada bi na zadnjoj večeri kada je Isus rekao: „Jedan od vas izdaće me“ svi znali ko je to! „Da, da. Mi znamo to. Isus nam je već pričao o Judi.“ Svi bi rekli: „Mi znamo ko je to“, ali niko od njih nije znao. Svi su se pitali: „Da nisam ja?!“ Kako to da niko od učenika nije znao? To dokazuje da Isus nikada nije diskutovao čak ni o Judi Iskariotskom. Isus nije bio ogovarač! Isus nije bio tračaroš!
Puno vernika su tračaroši. Puno vernika su ogovarači. Da li znate zašto? Oni nisu videli slavu Božiju! Nisu videli dobrotu i ljubav Božiju u Isusu Hristu! Oni govore o ispunjenju Duhom i posedovanju natprirodnog iskustva u slavljenju i klicanju Bogu, a nisu oslobođeni od ogovaranja i tračaranja. Treba prvo da vidimo Isusovu slavu i tek onda možemo biti kao On! Sveti Duh želi da nam pokaže kako je Isus živeo i tada hoće da nam kaže: „Sada mi dopusti da te učinim sličnim Njemu.“ On nam ne kaže samo: „Budi kao Isus“, nego „Dozvoli mi da te učinim sličnim Njemu.“ Zar to nije dobro? Pretpostavimo da nam Sveti Duh pokaže Hristovu slavu i onda kaže: „Budi kao On!“ Ja bih se jednostavno predao u obeshrabrenju! Rekao bih: „Gospode, ne mogu.“ Ali, Duh Sveti to ne govori. Sveti Duh nam pokazuje Isusovu lepotu u načinu Njegovog govora i tada nam kaže: „E sada, sine moj i ćerko moja, hoćeš li mi dozvoliti da učinim da tvoj govor bude isto takav: čist, dobar i ljubazan? Hoćeš li mi dozvoliti da kontrolišem tvoj jezik? Hoćeš li mi dozvoliti da od danas kontrolišem tvoj govor?“ To je punina Duha! Plod duha je samokontrola. Možemo biti ispunjeni Svetim Duhom tako da više nikoga ne povredimo našim rečima. On nas vodi putem umiranja samim nama.
Sa druge strane, Isus je koristio svoj jezik u pozitivnom smislu da bi ohrabrio ljude, da bi ih popravio. Njegov jezik je bio instrument života u Božijim rukama. Čitamo divan stih u Isaiji 50:4 gde se govori o Isusovom jeziku. To je izvanredna reč koja kaže: „Gospod mi dade jezik učen da umem progovoriti zgodnu reč umornom…“ Samo pomisli ako bi mogao da imaš takvu službu! Ne treba da budeš propovednik. Ne moraš nikada stati za propovedaonicu, ali imati jednostavno zgodnu reč za umorne ljude… Da li znate koliko umornih ljudi se sreće sa vama svaki dan? Šta misliš, koliko ljudi srećeš dnevno na poslu ili u komšiluku? Bar neki od njih su umorni, a da li imaš reč ohrabrenja za njih, ili ogovoraš, tračaraš, diskutuješ o politici i vremenu, a oni ostaju u svojoj teškoći? Bog želi da koristi tvoj jezik da bi izgovarao reči ohrabrenja i ponekad takođe reči opomene. Isus je koristio svoj jezik i kao mač da bi odsekao ponosne i žustre.
Pomislite kako je onaj rimski kapetan bio ohrabren kada je Isus rekao da nije video takvu veru u Izrailju, ili Sirofeničanka koju je Isus pohvalio zbog njene vere (čitate to u Mateju 8 i Mateju 15). Pomislite na tu grešnu ženu koja je bila u kući Simona gubavog (Luka 7) koja je bila ohrabrena kada ju je Isus pohvalio pošto Mu je oprala noge, ili Marija iz Vitanije koja je bila pohvaljena zato što je izabrala da sedi kod Isusovih nogu. Oni nikada nisu zaboravili te Isusove reči. Pomislite kako je Petar bio ojačan kada mu je Isus rekao da se moli za njega. Samo nekoliko reči, a koja snaga!
Mnogi ljudi su čuli takve reči iz Isusovih usta, a takve reči mogu sići i sa tvojih usana, ako tražiš da ti Sveti Duh dâ Božiju ljubav u srce za ljude!