Četiri osnovne istine

U našoj crkvi imamo decu koja su porasla i došla u godine razumevanja i kojima je potrebno da čuju stvari koje smo učili iz početka, takođe oni koji od skoro dolaze u našu crkvu. Baš kao što vaspitač iz godine u godinu predaje iste lekcije novim odeljenjima dece, u crkvi koja raste potrebno je da ponavljamo određene osnovne istine, ne samo radi dobrobiti dece koja su sada došla u godine razumevanja, nego i radi novih ljudi koji dolaze u crkvu. Neki od njih zamišljaju da su nanovo rođeni, a zapravo nisu. Ovo govorim zato što postoje brojni ljudi koji su mi u prethodnim godinama rekli da su mislili da su bili nanovo rođeni kada su došli ovde, a kasnije su otkrili da nisu bili. Znate, to je kao kada odete kod doktora koji vam dâ neispravan izveštaj o vašem stanju. On vam uzme novac, ali vam ne kaže kakvo je vaše stvarno stanje, zato što se nije potrudio da zaista ispita vaše pravo zdravstveno stanje. Kada je u pitanju samo fizičko zdravlje, to nije tako strašno, ali kada je u pitanju naše večno odredište, tada je vrlo važno da smo sigurni u vezi našeg duhovnog stanja.

Dakle, danas želim da govorim o nekim osnovnim istinama i koji su prvi koraci koje osoba treba da učini kada dolazi Gospodu. Dok čitamo Pismo vidimo da postoje četiri stvari koje se spominju. Najpre pokajanje, zatim vera, treće je krštenje i četvrto primanje Svetog Duha. To su četiri stvari koje se spominju u Pismu i ja želim da ukratko govorim o svemu tome.

Pokajanje

Najpre, pokajanje. Čitamo u Mateju 3 da je Jovan Krstitelj nazvan pretečom Isusa Hrista. To znači da je on bio onaj koga je Bog poslao pre Hrista da pripremi put i on je rekao da je došao da pripremi put. Prva stvar koja se spominje o njemu u Mateju 3:1 jeste da je Jovan Krstitelj došao u judejsku pustinju propovedajući: “Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko.” Carstvo nebesko još nije bilo došlo, ali je dolazilo. “Približi se” znači da je pri ruci, pred vratima. Dakle, možemo iz toga naučiti nekoliko stvari. Kada Bog šalje nekoga da pripremi izraelsku naciju da primi Hrista (a danas je potpuno isto kada ljudi žele da prime Hrista), služba Jovana Krstitelja treba najpre da se pojavi, a to je “Pokajte se!” Jovan nikada nije govorio o veri. “Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko!” To predstavlja pripremu za primanje Hrista. Tako je sâm Bog poslao čoveka sa porukom da pripremi Izrael da primi Hrista, i ako se ne objavljuje ta celokupna poruka (“Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko”), kada osoba misli da je prihvatila Isusa Hrista, ona nije prihvatila ništa. Dakle, treba da znamo šta ta reč “pokajte se” znači u vezi sa nebeskim carstvom.

Cela ljudska rasa je u globalu okupirana zemaljskim stvarima. Oni imaju religiju. Većina ljudi u svetu je religiozna. Možda sada ima sve više ateista, ali postoji duh religije u čoveku koji je toliko široko rasprostranjen poput seksualne požude ili ljubavi prema novcu. Vidite, te stvari su zajedničke za sve ljude u svetu: seksualna požuda, ljubav prema novcu, religija… Sve tri stvari odvajaju ljude od Boga, uključujući religiju. Takođe, može postojati ‘hrišćanska religija’. Sve dok je um osobe primarno okupiran zemaljskim stvarima, ona se nije istinski pokajala. Ja to razumem iz ovog stiha. Ako kažeš da si prihvatio Hrista, a zemlja ti znači više od neba, želim da ti kažem, moj brate, sestro, ti nisi prihvatio Hrista. Ti si prihvatio nekog izmišljenog Isusa. Jedno obeležje istinskog novorođenja jeste da nam je nebo postalo mnogo važnije od zemlje i da su nam nebeske stvari postale mnogo važnije od zemaljskih. Ja ne kažem da mi stoga zanemarujemo zemaljske stvari, nego da ih radimo mnogo bolje kada ih činimo u duhu neba. Verujem da je stolarski posao koji je Isus radio u Nazaretu bio bolji od svih ostalih stolarskih poslova. On nije mnogo zarađivao zato što se nije time bavio da bi zarađivao, nego da bi obezbedio sredstva za život, ali On je celokupan posao obavljao u duhu neba. Nije nikoga prevario, nije nikoga iskorišćavao, bio je blag prema udovicama, možda im je dao popust ili je nešto poklonio, ali u celokupnom Njegovom zemaljskom poslu postojao je duh neba. To je ono što sam želeo da kažem.

U starom zavetu se jedva spominje nešto o nebu. Ceo stari zavet je bio povezan sa zemaljskim stvarima. Bog je rekao Izraelu ako Ga slušaju On će im dati prosperitet, isceljenje, neće dobijati bolesti, njihovi neprijatelji će im biti podložni i čak će im dati zemlju Hanan, koja se danas naziva Izrael, da u njoj žive. Nema obećanja da će dobiti nešto u nebu, nema obećanja večnog života ili nečega poput toga. Iz tog razloga oni su dugo bili okupirani zemaljskim stvarima. E, sada se pojavio Jovan Krstitelj i rekao im je: “Okrenite se! Predugo ste bili okupirani zemaljskim stvarima! Carstvo nebesko se približilo.” Pokajanje znači okrenuti se i suočiti se sa nebeskim stvarima. Da li ste to učinili? To je pokajanje!

Danas se na većini mesta propoveda vera. Idite u bilo koju hrišćansku knjižaru i pokušajte da mi pronađete jednu knjigu na temu pokajanja, a ja ću vam pokazati stotine knjiga o veri, a većina tih knjiga su falsifikati i odnose se na veru za zemaljske stvari. Pokažite mi knjigu koja govori o veri za svetost. Teško! Novi zavet ne govori o veri za zemaljske stvari i o tome ćemo spomenuti kasnije. Probajte da pronađete pesmu u pesmaricama koja govori o pokajanju. Proverite vaše pesmarice i vidite da li postoji neka pesma koja govori o pokajanju od greha. Đavo je to izbacio iz hrišćanskih pesama i hrišćanskih knjiga, a to je osnovni razlog za današnje površno hrišćanstvo koje vidimo i to je osnovni razlog zašto su mnogi ljudi koji sede u našoj crkvi takođe površni, jer se nisu pokajali. Da, ti možeš ovde sedeti i takođe čuti da se nisi pokajao. Dakle, to je jako važno! Ja vas ne mogu naterati da se pokajete, ali mogu da vam pokažem šta jeste pokajanje. Čak ni Isus nije mogao da natera ljude da se pokaju. Pri kraju najmoćnije službe koju je svet video, nekon tri i po godine, On je imao sto dvedeset ljudi koji su bili zainteresovani da čekaju nebesko carstvo, od hiljada i hiljada ljudi u Izraelu. To nije veliki uspeh. Ja mislim da imamo veći broj ljudi koji sede ovde nego Isus na kraju tri i po godine svoje službe, ali On je propovedao učeništvo. Dakle, nisu u pitanju brojke.

Dozvolite mi da pogledamo drugi odeljak Pisma gde je potpunije opisana služba Jovana Krstitelja. Luka 3:3 – “I dođe u svu okolinu jordansku propovedajući pokajanje za oproštenje greha.” To je divno poglavlje i primetite kako započinje. “U petnaestoj godini vladanja ćesara Tiverija, kad beše Pontije Pilat sudija u Judeji, i Irod četvorovlasnik u Galileji, a Filip brat njegov četvorovlasnik u Itureji i u trahonitskoj, i Lisanija četvorovlasnik u Avilini, za poglavara svešteničkih Ane i Kajafe, reče Bog Jovanu sinu Zarijnom u pustinji…” Najpre se govori o velikim ljudima u ovom svetu, Tiberiju cezaru, vladaru celog tadašnjeg sveta, zatim Pontiju Pilatu, vladaru Judeje, Irodu, vladaru Galileje, Filipu, vladaru Itureje, a zatim daje listu religioznih vladara, sveštenika i prvosveštenika, Ane i Kajafe. Bog je preskočio sve te ljude, sekularne i religiozne vođe, i dao je svoju reč nepoznatom čoveku u pustinji koji se zvao Jovan. Tako je i danas. Bog preskače velike ljude u sekularnom svetu, sve velike ljude u religioznom hrišćanskom svetu i daje svoju reč nekoj običnoj osobi koja Ga se boji. Budi takav! Zato Luka 3 tako započinje.

I kada je Božija Reč došla Jovanu u pustinji, on je počeo da propoveda tačno ono što mu je bilo rečeno da propoveda – pokajanje za oproštenje greha. To znači da nema oproštenja bez pokajanja. On nikada nije privlačio pažnju na sebe kada su ga ljudi pitali ko je. Rekao je da je samo glas i da ne moraju da gledaju u njegovo lice i da ne moraju ništa da znaju o njemu pošto je on samo glas. Pravi Božiji čovek je takav! On se ne opterećuje da li ljudi znaju njegovo ime ili kako izgleda. On je glas koji viče u pustinji i njegova poruka je: “Pripremite put Gospodu i poravnite staze njegove.” I postoje četiri stvari koje se spominju u stihu 5. “Sve doline neka se ispune, sve planine neka se slegnu, sve što je krivo neka bude pravo i sve što je hrapavo neka bude glatko.” Dakle, kako ja to vidim, ovde se radi o četiri sfere gde nam je potrebno pokajanje.

Doline su naši niski, tajni, skriveni gresi poput internet pornografije, seksualnih požudnih razmišljanja, mnogih prljavih stvari za koje nas je sramota da drugi znaju. Treba da se okreneš od toga! Te doline treba da se povise. Treba da odbaciš te niske, tajne stvari, o kojim god da je reč. Zatim se govori o planinama koje treba da se snize. To su ponos, arogancija i to uključuje mnogo više stvari nego što mislimo. Mi možemo biti ponosni i arogantni radi mnogih stvari, a to sve treba da se snizi i da postanemo ponizni. To je pokajanje! Zatim sve krive sfere u našem životu. Način na koji smo varali i govorili neistinu, nepoštenje u našim poslovima i licemerstvo, sve treba da postane apsolutno ispravno! To je pokajanje! Zatim hrapava mesta. Znate, način na koji zarobljavamo ljude gorčinom i tvrdoćom. Sve to treba da postane glatko! To je pokajanje!

Dakle, on kaže, tada će ljudi videti spasenje Božije. Znači, ako ne postoji takvo pokajanje, ono što će ljudi videti u vama biće hrišćanska religija, ali Adamov život koji se manifestuje u vašem domu, na poslu, na putu i svugde. Razlog svega toga jeste da nema ispravnog pokajanja! Dakle, potrebno je da vidimo da je pokajanje potpuni zaokret, okretanje od okupiranosti zemaljskim stvarima i stavljanje nebeskih stvari i Boga na prvo mesto u našem životu.

Još jedan način na koji je opisano pokajanje nalazi se u 1.Solunjanima 1. Malo pre smo pogledali Luku 4, a sada ćemo pogledati 1.Sol.1:9 gde kaže kako su Solunjani primili Reč Božiju: “Jer oni obznanjuju za vas kako ste nas primili, i kako se obratiste Bogu od idola da služite Bogu živom i istinitom.” U stihu 8 se govori kako je Reč Božija napredovala i kako su je Solunjani prihvatili (stih 9) i kako su se obratili Bogu od idola da služe Bogu živom i istinitom. To je pokajanje! Pokajanje je okretanje od idola da bismo služili Bogu. Možda mislimo da su idoli samo stvari načinjene od drveta, kamena i bronze. To su lako uočljivi idoli. Gori idoli su skrivene stvari u srcu. Dozvolite mi da vam dam definiciju idola. Idol je bilo ko ili bilo šta što zauzima poziciju koju bi Bog trebao da ima u tvom životu. Bog nas je stvorio na takav način da On bude prvi u našem životu, kao što je glavu (mozak) postavio na najvišu poziciju u telu da bi ona kontrolisala sve. Kada mozak neke osobe ne funkcioniše ispravno, ona čini razne nerazumne stvari koje joj mozak nalaže. Upravo tako žive mnogi ljudi. Bog ne upravlja njihovim životom. Bog treba da bude prvi u našem životu i kada On nije prvi u našem srcu mi imamo nekog idola, a to je opasniji idol nego idoli od drveta ili kamena kojima se ljudi klanjaju. U njihovom slučaju jasno uočavamo grešku, a ovde je lukavija stvar u pitanju. Dakle, svako od nas treba da istraži svoje srce i vidi da li u našem životu postoji nešto što je važnije od Boga. To može biti bilo šta, moj posao, novac, moja žena, moja deca… Znate, Isus je rekao da je to prvi uslov učeništva da volimo Njega više od oca, majke, brata, sestre, žene, dece i svih. To je pokajanje i učeništvo!

Vređanje

Dakle, pokajanje je obraćenje od svih idola u mom životu ka Bogu. Te skrivene idole samo ti znaš i ja verujem da najveći idol kojem se klanjamo jesmo sâmi mi. Na primer, ako neko može da kaže nešto šte te povredi, i ti se uvrediš i misliš o tome dugo, kažem ti da je to ustvari Bog koji želi da ti šapne na uvo: “Čoveče, ti imaš idola! Ti imaš idola, sestro, a taj idol jesi upravo ti!” Neko je nešto rekao i ti si se uvredila i počinješ da razmišljaš o tome toliko dugo i nisi još zaboravila iako je prošlo toliko mnogo dana, zato što te je to povredilo! Oho, to je ogrebalo idola! To su prilike kada možemo da otkrijemo naše stanje. Zato sam često govorio tokom mnogih godina u ovoj ckrvi da jedna od prvih stvari kojih treba da se oslobodiš jeste vređanje. Pitaj se da li si završio sa tim! Da li možeš da se uvrediš zbog toga što ti je neko nešto napisao ili rekao, ili si čuo da je osoba pričala o tebi nešto iza tvojih leđa, neku groznu, zlu stvar, možda neistinitu priču? Ti si se uvredio i ne možeš više da pogledaš tu osobu pravo u lice? Imaš ogromnog idola koji se naziva “ja” kojeg je dotična osoba ogrebala, ili udarila i odlomila jedan deo! Tebe je to toliko jako zabolelo zato što je tvoj idol bio slomljen i povređen! Pokaj se! “Gospode, žao mi je, otkrio sam da imam malog idola u svom srcu, a to je moje “ja”!” Kažem vam iskreno, kada sam ja ovo otkrio, vrlo rano u svom hrišćanskom životu, a naročite nakon što sam bio ispunjen Duhom, znao sam da treba zaista da završim sa vređanjem!

Hajde da dođemo do toga da postane nemoguće, nemoguće da me neko uvredi. Šta god da urade ili ne urade… Vi se možete uvrediti pošto neko nešto ne uradi. Neko vas možda nije ispravno pozdravio. Ti si veliki glavešina, a oni nisu došli da ti se poklone! Oho, povredio si se! Možda ti neko nije odgovorio na pismo ili e-mail na vreme, pošto si ti kralj kome svako treba odmah da odgovori. Male stvari su ono što vređa ljude. Začuđujuće je kako nerazumne male stvari mogu da uvrede ljude. Možda tvoja žena nije uradila nešto što treba da uradi. Ono što drugi nisu uradili može da vas uvredi, a i ono što su uradili. Dakle, dozvolite mi da vas podstaknem, moja draga braćo i sestre, obratite se od idola! Svaki put kada ti Bog pokaže da si se negde malo uvredio, zahvali Bogu za takvo otkrivenje, jer Bog želi da ukloni idolopoklonstvo iz tvog života i da uništi tog idola da više ne postoji ni miris idola u tvom životu. Kažem vam, uzletaćete kao orlovi prema nebu, jer vas idoli zadržavaju dole. Vaše “ja” vas sprečava da postanete sličniji Isusu Hristu. Postoji radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje. Kada anđeli vide da se jedno Božije dete više ne vređa, oni se raduju. I ja želim da se u mom slučaju anđeli raduju, da me nikada, nikada ne vide da se uvredim. Isus je rekao: “Blago onome koji se nikada ne uvredi (ne sablazni o Mene).” Psalam 119 kaže da oni koji vole Božiji zakon su toliko blagosloveni da ništa ne može da ih uvredi. To je divan stih. Ništa ne može da uvredi osobu koja ljubi Boga i Njegovu Reč.

Dakle, to su sve manifestacije pokajanja. Zašto se ja okrećem od tih stvari? Zato što osećam da te stvari koje sam činio u životu nisu na slavu Bogu. Postoji žalost u mom srcu pošto sam povredio Boga time što sam činio. To je još jedan aspekt pokajanja. Ja sam ožalostio Boga svojim ponašanjem. Ožalostio sam Onoga koji me toliko voli. Poput izgubljenog sina koji je ožalostio svog oca time što je obeščastio njegovo ime načinom svog života. To je još jedan aspekt pokajanja.

Zajedno uz pokajanje ide rastuće prepoznavanje grozote greha. Iskreno ću vam reči, to je jedna stvar koju sam pokušavao sve više i više da vidim u svom životu. Nisam imao takvo razumevanje grozne prirode greha kada sam se najpre obratio Bogu. Ja vidim da postoji napredak u pokajanju, baš kao što postoji napredovanje u veri. Iz vere u veru, blagodat za blagodaću, tako isto možemo reći iz pokajanja u više i više pokajanja. Postoje stihovi u Bibliji koji govore o blagodati i rastu u blagodati, što znači da treba da imamo sve više blagodati. Postoji stih koji govori da treba da idemo iz vere u veru. U Luci 15 se nalazi stih koji pokazuje da je pokajanje takođe kontinualna stvar. Isus je govorio o ovci koja je zalutala i pastir je pošao da je traži. Kada je našao, stavio je na svoje rame i vratio je u stado. Zatim je pozvao ljude da se raduju sa njim jer je našao ovcu koja je bila izgubljena. Tada je Isus rekao da na isti način, ako dozvoliš Isusu da te stavi na svoje rame i vrati u stado biće radost u nebu radi jednog grešnika koji se kaje. Nema radosti u nebu za jednog grešnika koji veruje bez pokajanja! Svi ti ljudi koji dižu ruke na evanđeoskim sastancima i koji ispovedaju da veruju i da su primili Isusa, nema radosti u nebu. Ima mnogo radosti na zemlji kod tih bezumnih evanđelista koji broje ljude i vrate se u svoju zemlju sa izveštajem da su hiljade njih došli na njihov sastanak itd…ali nema radosti u nebu radi toga. Radost na nebu biva radi grešnika koji se kaje i zatim veruje!

Znate, čak i u našim pesmama se toliko malo spominje pokajanje. Znate pesmu: “Nek je slava Bogu za sve što čini”. Jedan stih ovako kaže: “Najgori zločinac koji zaista poveruje, tog momenta od Isusa prima oproštenje.” Smeće! Ja to nikada ne pevam. Ja pevam: “Najgori zločinac koji se zaista pokaje i poveruje…” Iz tog razloga vam kažem da možemo pevati pesme koje nam samo ispiraju mozak. Najgori zločinac ne može da samo poveruje i ode u Božije carstvo. On mora najpre da se pokaje! Ima vrlo malo ljudi koji govore o ovim stvarima, zato što smo tradicionalno navikli da prihvatimo ono što nam se servira misleći da je to svakako ispravno. Nije ispravno! Ono što je u Bibliji je ispravno. Ono što su pisali pesnici koji nisu imali svetla nije ispravno. Dakle, rasuđujte kada čitate knjige ili pevate pesme. Nemojte misliti da je sve to na temelju Biblije. Neki ljudi pevaju pesme misleći da je to kao Pismo. Nije kao Pismo! Mnogo pesama nije. Mnoge pesme su starozavetne, nisu novozavetne. Treba da rasuđujemo.

Zatim govori o drugoj vrsti ljudi, devedeset devet ovaca je bilo u toru. One se nisu izgubile. Bile su bezbedne. Međutim, ti koji su bezbedni su opisani u stihu 7 kao oni kojima nije potrebno pokajanje. Šta to znači? Da li postoji iko na zemlji kome nije potrebno pokajanje? Mislim da bi svi trebali da kažemo “da”. Zašto? Zato što sam se pokajao jutros. Zato što sam se pokajao juče! Znate, to je poput osobe koja stalno pere svoje noge. To su nanovo rođeni, kao što je Isus rekao, ali noge treba da se peru svaki dan. Treba da se kaješ svaki dan za nove i nove sfere u kojima vidiš da nisi sličan Hristu. U svima nama postoje sfere u kojima ne ličimo na Hrista i u tome je naš put da rastemo do odredišta da postanemo kao sâm Hristos, a pokajanje treba da bude kontinualna stvar. Iz tog razloga Gospod može da kaže za određene osobe da im nije potrebno pokajanje? Kako to? Zato što se stalno kaje? Verovatno deset ili dvadeset puta dnevno kada otkrije nešto u svom životu što nije slično Hristu, on se odmah pokaje i okrene Bogu. Njemu nije potrebno pokajanje zato što održava noge čistim. Nadam se da si ti takav!

Kada si poslednji put otkrio nešto što nije slično Hristu u načinu na koji si reagovao u nekoj situaciji, ili kako si govorio sa nekim, ili kako si razmišljao o nečemu u svom umu. Ili si se vrtio u krevetu misleći kako ćeš nekome nešto reći, ili gajivši gorčinu prema nekome, ili razmišljajući kako te je neko povredio. Da li znaš da se Isus nikada nije vrtio u svom krevetu razmišljajući o tim stvarima? Tu postoji nešto što nije slično Hristu. Svi smo se mi vrtili u krevetu. Ja jesam, dok nisam otkrio da Isus to nikada nije činio i tada sam rekao da ni ja više to ne želim. Ne želim da se vrtim u krevetu razmišljajući o tome kako mi je neko nešto učinio ili nije učinio. Ne, ja živim pred Bogom, a to nije moj posao da li su oni nešto uradili ili ne. Dakle, pokajanje je nešto što treba da se dešava kontinualno i ako hodamo u svetlu Bog će nam pokazati sfere u kojima nismo slični Hristu.

Definija greha

Ovo me dovodi na sledeći stih, Rim.3:23 koga sam uvek nazivao najjasnijom definicijom greha koja se nalazi u Bibliji. Tu možemo da razumemo šta je pokajanje. Rim.3:23 kaže da su svi zgrešili i izgubili slavu Božiju. Dakle, tu je definicija greha u sâmoj Bibliji. Svi su zgrešili i time su izgubili slavu Božiju. Znači, ne odražavati slavu Božiju jeste greh. Nije greh samo ubiti, govoriti nešto gadno ili učiniti preljubu. To su takođe gresi, ali to su gresi niskog nivoa. Gresi višeg nivoa su kada prepoznajemo da je greh sve što lišava slavu Božiju. Kada razmišljamo o tome šta je Božija slava, kada sam ranije čitao o slavi Božijoj, obično sam mislio o jakom svetlu. Ne, ne, ne, nije uopšte tako nešto! Biblija kaže u Jovanu 1:14 da se se slava Božija videla, ne u nekom jakom svetlu kao što je bilo u starom zavetu. U novom zavetu slava Božija se videla u Isusu Hristu, u Njegovom zemaljskom životu punom blagodati i istine. On je mogao da kaže: “Ko je video mene, video je Oca!” Dakle, Božiji život koji se video u zemaljskom životu Isusa Hrista jeste onaj u kome vidimo slavu Božiju. Rim.3:23 ja definišem ovako: “Svi su sagrešili i lišeni su Isusovog života.” Dakle, ako sam ja lišen Isusovog života u bilo kojoj sferi života, a ima ih vrlo mnogo, u meni još uvek postoji greh. Zato Jovan kada je imao 95 godina piše u 1.Jov.1 – “Ako kažemo (uključuje tu i sebe) da greha nemamo, sebe varamo!” Da li znate taj stih? On ne kaže: “Ako kažemo da nismo zgrešili”, jer to svako mora da prizna. Svi su sagrešili i izgubili su slavu Božiju, ali on govori više od toga – “Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo.” Činimo Njega lažovom!

Zašto treba da hodamo u svetlu? Kada hodamo u svetlu, stih 7 kaže da imamo zajednicu jedan sa drugim. Da li ste razmišljali o tome? Kada imamo zajednicu sa Bogom, krv Isusa Hrista nas čisti od svakog greha. Kojeg greha? Ako imam zajednicu sa Bogom, koji greh postoji da bi trebao da se očisti? Greh kojeg nisam svestan, nesvestan greh! Postoji gresi u mom životu kojih sam svestan, a postoje i gresi kojih nisam svestan. Kojih greha sam svestan, od njih se okrećem i to se naziva pokajanje. Kada se okrećem od svojih svesnih greha, Bog me blagosilja tako što mi daje još svetla na grehe kojih nisam svestan u nekim situacijama. On dopušta određene situacije u kojima iznenada otkrijem novu sferu sebičnosti ili duhovnog ponosa ili ljubavi prema novcu za koje nisam ni mislio da su tu. Tada kažem: “Slava Gospodu, otkrivam novog diva u Hananu koji mora biti ubijen da bih zauzeo njegovu teritoriju, ili novu sferu mog života koju Božija slava treba da uzme u posed.” To je veliki blagoslov! Zato uvek govorim kada me ljudi pitaju koje je obeležje Božijeg blagoslova u životu osobe, da Bog daje svetlo na sfere našeg života koje nisu slične Hristu. U starom zavetu nije bilo tako. U starom zavetu obeležje Božijeg blagoslova bilo je da ti Bog dâ novac, imanje i razne druge stvari. Što se mene tiče, nije me briga da li mi Bog dâ novac ili imanje, nego želim da mi dâ stvari koje će trajati večno. “Gospode, pre nego što odem sa ove zemlje, želim da mi pokažeš svaku sferu u životu koja nije slična Hristu. Ako sam negde suviše tvrd, ili ako sam negde suviše mekan, šta god da je u pitanju što nije slično Hristu. Ako sam sebičan ili ponosan, ako postoji neka mala nečistota, ili mali znak povezanosti sa nečim što mi je postalo idol, bilo šta… mali znak pristrasnosti.” Bog u potpunosti ne gleda ko je ko. Ako u mom životu postoji mala pristrasnost prema nekome, to nije slično Hristu i treba da se očistim od toga. To su sve unutrašnje stvari koje svako zna za sebe. Ako to otkrijemo, treba da se rešimo toga. Možda pristrasnost prema mojoj deci. Bilo šta! Ako se ne rešim toga, zauvek ću ostati sa tom prljavom stvari u svom životu. Bog mi je to pokazao, a ja nisam učinio ništa povodom toga. Dakle, treba da vidimo greh kao groznu stvar.

Još jedan način na koji vidim greh i što mi pomaže da bežim od greha jeste ono što čitamo u drugoj priči u Luci 15, a to je priča o izgubljenom sinu. Kada je on otišao od oca, konačno je završio u svinjcu (stih 16), izgubio je sve i čuvao je svinje i hteo je da napuni svoj stomak tim smećem koje su svinje jele. Svinje koje samo jedu pomije su prilično čiste svinje, ali ako pogledate svinje koje su po ulicama Indije, one ne jedu tako čiste stvari, one jedu svaku vrstu smeća. Dovedite takvu svinju u prljav toalet, očistiće ga u rekordnom roku. To je istina, one jedu bukvalno svako smeće. Ono što želim da kažem jeste da to što svinje jedu jeste greh. To je vrlo gruba slika, ali to je slika koju zamišljam u svom umu kada mislim o grehu. Ja se klanjam u kupatilu i ližem prljav pod. “O Gospode, pomozi mi da tako gledam na greh!” Da li internet pornografiju vidite tako? Da li vređanje vidite tako? Da li tako vidite gorčinu u srcu koju imate prema nekome? Da li ljubav prema novcu vidite tako, kao da se klanjate u prljavom toaletu i ližete ga? Kazaću vam da ćete se brzo okrenuti od greha ako počnete tako da ga gledate.

Ja volim ilustracije. Isus ih je stalno koristio. Kada čitam Bibliju, ilustracije mi pomažu da vidim ozbiljnost greha i važnost svetosti itd. Meni to zasigurno pomaže. Kada se osvrneš na grehe koje si učinio u prošlosti zbog kojih te je danas sramota, kako ih vidiš danas? “O, ja sam se okliznuo!” NE, TI SI POLIZAO PRLJAV TOALET! “Gospode, ja sam grozan! Kako je moguće da sam to radio!” Tada ćeš znati da si dobio Božije mišljenje o grehu i tada pokajanje postaje lakše. Postoji radost u nebu za svakog grešnika koji se kaje. Zamislite ako bismo mogli biti ljudi kojima ne treba pokajanje zato što stalno dobijamo svetlo, ne na grehe drugih ljudi, nego na naše lične grehe. I kada vidimo naše lične grehe, Bog će nam dati bolje rasuđivanje da možemo pomoći drugima. Ne da ih kritikujemo, nego da im pomognemo! Dakle, razmišljajte o svim tim stvarima o kojima sam rekao o pokajanju.

Vera

Sada želimo da pređemo na veru. Postoje dva aspekta vere. Prvi je totalno pouzdanje u Boga. To znači da sam potpuno uveren da me On neće izneveriti, da je On moj Otac i da se brine za mene. Drugi aspekt je totalna zavisnost o Bogu, oslanjanje na Njega poput grane i drveta. Iako sam već pedeset godina na tom drvetu, ja ne mogu proizvesti plod bez Njega. Totalna zavisnost! “Bez mene ne možete činiti ništa.” Ako stvarno to verujete i ako verujete u drugu stranu toga (“Sve mogu u Isusu Hristu”) to je vera! To je totalna zavisnost, a drugo je totalno pouzdanje. Dva aspekta vere. Totalno pouzdanje je da mi moj nebeski Otac nikada, nikada neće dati nešto što će me povrediti. On nikada, nikada, nikada neće dozvoliti da budem kušan više nego što mogu podneti. Nikada neće doći situacija u moj život kada ću trebati da kažem: “O, ovo postaje suviše za mene!” Nikada, nikada, nikada! To je pouzdanje u Boga. To je vera. Moj nebeski Otac se brine za mene. On planira sve za moje najbolje. Ja sam najblagoslovenija osoba na zemlji pošto vladar ovog univerzuma radi za mene. To nije samo istina za mene, to je istina za tebe, ali stvar je u tome da ako nemaš veru nećeš iskusiti korist toga. Živićeš u brigama, strahu, kritikovanju drugih, “Ovaj me je povredio! Onaj me je povredio!” Isus nikada nije rekao: “Ovaj me je povredio! Onaj me je povredio!” “Oče, oprosti im!” Oni su vas povredili i to je činjenica, ali to vas zapravo nije povredilo. Pavle je rekao u 2.Tim.4 – “Aleksandar kovač mi je učinio mnogo zla, ali to je u redu, Bog će se obračunati sa njim u poslednji dan. Ne žalim se na njega i neću mu se svetiti, niti ću imati gorčinu protiv njega. Bog će se sa njim obračunati.” Tako on kaže. On je povredio Pavla samo u tom smislu što je Aleksandar mislio da ga je povredio, ali to je bilo za Pavlovo dobro.

Dakle, pouzdanje i zavisnost od Boga. Treba da se pitamo da li imamo pouzdanje i da li zavisimo, najpre iz početka, kada je Isus umro na krstu, da se On obračunao sa svakim tvojim grehom. Nije ostao nijedan greh, čak ni grozan greh koji si učinio pre par godina i koji te stalno goni, goni i goni. On je umro i za taj greh. On je umro za sve grehe, ne samo za sitne laži i male grehe, nego za grozne i velike grehe, kada si varao i krao druge ljude, varao svog muža i ženu…šta god da je u pitanju, za sve. On je umro za sve grehe. Potpuno pouzdanje u to! I kada je on rekao u Jevrejima 8:12 da se više neće sećati naših greha, ja to verujem. Ja imam puno pouzdanje da On govori istinu. Ne treba dva puta da ispovediš svoj greh! Ako to ne činiš iskreno, onda verovatno treba da ispovedaš hiljadu puta, ali ako učiniš to jednom iskreno, ne treba drugi put da ispovediš. Razlog zašto neki ljudi treba puno puta da ispovedaju isti greh jeste što to ne učine iskreno. Oni se zapravo ne osećaju da su lizali pod u toaletu. Oni osećaju da su se samo okliznuli na koru banane i da bi trebali da budu pažljiviji. Brate, nisi se samo okliznuo na koru banane. Polizao si prljav pod toaleta! Dakle, ako na greh gledaš kao na oklizavanje na koru banane, ne shvataš dovoljno ozbiljnost greha i zato verovatno imaš potrebu da ga više puta ispovedaš. Međutim, ako ozbiljno shvataš greh i ako si iskren, dovoljno je samo jednom da ispovediš svoj greh i krv Isusa Hrista čisti nas od svakog greha.

Mi imamo pouzdanje u Božija obećanja i to je vera da je Isus Hrist sin Božiji i da je On jedini koji je platio kaznu za moj greh. Zašto? Zato što neko drugi ne bi mogao biti kažnjen radi mog greha. Bog ne može da kazni anđela zbog mog greha. To bi bio kriminal! Čak i zemaljski sudija zna to. Ako neko učini kriminal i treba da bude stavljen na vešala i njegova majka dođe i kaže: “Ne, ja želim umesto njega da budem stavljena na vešala”, a sudija kaže: “U redu, idi na vešala umesto njega”, to je kriminal! Koliko god da majka voli svoje dete, ona ne može biti stavljena na vešala umesto sina. Bog nikada to ne bi uradio. Zato je sâm Bog trebao da to učini! Zato kažem da su Jehovini svedoci potpuno u krivu. Ako je Isus stvoreno biće, onda je najveći kriminal u univerzumu to što je Bog kaznio svog Sina zbog mog greha. Ljudi to ne vide, a to je jako ozbiljna greška. Time optužuješ Boga da je učinio kriminal time što je kaznio nekog drugog radi mog greha. Nijedan zemaljski sudija ne bi to učinio, a mi optužujemo Boga da je to učinio kada je stvorio nekoga po imenu Isus i kaznio Ga samo zbog toga što je želeo da umre za moj greh. Nije tačno! Bio je to sâm svemoćni Bog koji je došao na zemlju i, broj jedan, jedino On je mogao da ponese kaznu za moje greh, i drugi razlog je da su moji gresi toliko veliki da nijedno ljudsko biće nije bilo u stanju da učini to. Jedna osoba može umreti za drugu osobu, ali kako jedna osoba može umreti za celo čovečanstvo? Samo Bog je mogao da umre za celo čovečanstvo. Drugi razlog je da kazna za moje grehe nije smrt, nego večni pakao. Samo je svemoćni Bog mogao da pretrpi večni pakao koji je bio koncentrisan u tri sata kada je visio na krstu i kada Ga je Otac ostavio. Postoje brojni razlozi, ako Isus nije bio Bog, tvoji gresi nisu oprošteni. Toliko je to jasno! Dakle, ljudi koji ne veruju da je Isus večni Bog još uvek su u svojim gresima. Zato je toliko važno verovati u božanstvo Isusa Hrista. Zato verujem da je Isus jedini put spasenja, jer kada objašnjavam te stvari, pitam: “Ko je umro za moje grehe? U kojoj religiji nalazite da je Bog postao čovek i umro za moje grehe? Nigde!” Dakle, iz tih razloga lično verujem celim svojim srcem da postoji samo jedan put do Oca, kako je Isus rekao. “Niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.” Isus je to rekao.

Dakle, vera je to pouzdanje da je On uzeo sve moje grehe i potpuno pouzdanje da se Otac brine za mene. To je vera! I kao što u vezi pokajanja treba da budemo više i više u pokajanju, tako je potrebno da rastemo u veri. To je poput rasta male dece. I drugo je, zavisnost od Boga. To je još jedna stvar koju treba da učimo. Ponekad nam treba mnogo vremena da naučimo da bez Hrista ne možemo učiniti ništa, ili da se drugačije izrazim, šta god činimo bez oslanjanja na Boga, u poslednji dan ćemo shvatiti da je to nulirano! Šta god možeš da učiniš bez molitve i zavisnog oslanjanja na Boga, možeš misliti da je to predivna stvar i drugi ljudi mogu misliti da je to divna stvar, ali u poslednji dan to će sve biti nulirano. Postoji mnogo zemaljskih stvari koje možemo činiti našom inteligencijom i sposobnostima, ali kada se radi o stvarima večne vrednosti, mi ih ne možemo činiti bez zavisnosti od Boga. Zato Biblija kaže da se molimo uvek. Ne kaže da se molimo dva ili četiri sata dnevno, nego uvek, poput disanja. Treba stalno da dišemo da bismo živeli. Naš celokupan život nekon određenog perioda mora postati život zavisnosti od Boga u vezi svega. To nas čuva od ponosa, jer kada uradim nešto sa Božijom pomoću, ne mogu se uopšte time hvaliti. Učinio sam to Božijom pomoću, a neko drugi nije, kako mogu da se hvalim nad njim?! Mnogo ljudi ima problema sa ponosom zato što nemaju vere. Nemaju taj aspekt vere, zavisnost od Boga! Ako si ponosan na neku svoju sposobnost, da li je u pitanju nešto dobro što radiš, propovedanje, pevanje, ili bilo koja ljudska sposobnost, a ne daješ Bogu slavu zbog toga, taj ponos dolazi zbog nedostatka svhatanja da sve što činimo bez Hrista jeste ništa! Spomenuo sam samo nekoliko stvari u vezi vere: uzdanje u Boga, zavisnost od Boga i pouzdanje u Njega.

Vodeno krštenje

Sada želim da pređem na vodeno krštenje. Vidite, Isus je izabrao vrlo jednostavne zemaljske simbole da bi ilustrovao istinu, na primer, lomljenje hleba i deljenje grožđanog soka koji se mogao naći svugde u Izraelu, koje simbolizuje Njegovo slomljeno telo i prolivenu krv. Znate, mi možemo govoriti o tome, ali Isus je znao da nisu svi u svetu intelektualni i pametni. Većina ljudi u svetu, čak i danas, nisu intelektualni, čak i u Indiji. Dakle, slike, nešto fizičko, poput hleba i čaše, može se lakše razumeti. Pametnim ljudima poput vas to možda nije potrebno, ali mnogima jeste, i dobro je da se ponizimo i kažemo da je i nama to potrebno! Isto je u slučaju krštenja. To je samo simbol. Ne postoji magija u vodi, ali kada ulaziš u vodu, mi u potpunosti uranjamo osobu. Reč krštenje znači ustvari uronjenje. To je grčka, a ne engleska reč, koja znači uronjenje i sada ne želim da idem u istoriju kako su rani prevodioci koristili reč krštenje. Kralj Džejms Prvi je rekao prevodiocima da ne menjaju crkvene tradicije jer nije želeo da ima problema sa sveštenicima. “Nemojte prevoditi ništa na takav način da uznemirite crkvenu tradiciju.” Kada su došli do reči krštenje, pomislili su: “Bolje da je ne prevedmo kao ‘uronjenje’, jer anglikanska crkva nikoga ne uranja.” Međutim, nisu mogli ni da je prevedu kao “škropljenje”, to ne bi bilo iskreno, jer nije takvo značenje grčke reči. Tako su učinili vrlo mudru stvar da im ne bi bile odrubljene glave. Uneli su novu reč u engleski rečnik, istu grčku reč “baptiso”. “Niko ne zna šta znači ta reč, naša savest je takođe čista, a Kralj Džejms će ostaviti naše glave na ramenima i mi smo u redu.” I tako je izašla “King James” verzija Biblije 1611.godine i ljudi su počeli da čitaju i nije im bilo jasno šta znači reč ‘kršenje’. Nikada nisu čuli tu reč na engleskom jeziku. “O, to se mora odnositi na ono što rade sa malom decom u ckrvi! U redu!” I tako je praktično nastalo krštenje male dece.

Međutim, to nije pravo značenje reči. Značenje je “uronjenje”. Uroniš osobu u potpunosti u vodu i zatim je izvadiš. Značenje toga je još jasnije iz Rimljanima 6. Tamo kaže u stihu 4 da smo krštenjem sahranjeni sa Hristom u smrt, da kao što je Hristos Očevom slavom ustao iz mrtvih, mi takođe možemo izaći iz vode i hodati u novom životu. Dakle, u pitanju je slika smrti, sahrane i vaskrsenja. Time je stvar još jasnija. Kako sahranjujemo čoveka? Ne sahranjujemo čoveka tako što ga zemljom poškropimo po glavi. Ne, nego ga postavimo dva metra ispod zemlje i upravo to je krštenje – sahrana. Mi ćemo ovog jutra za nekoliko minuta gledati nekoliko ljudi koji će biti sahranjeni. Međutim, to nije tužan momenat, jer će oni odmah biti vaskrsnuti. Kada odlaze u vodu, oni govore da je njihov stari čovek sahranjen. Kada izlaze iz vode, oni govore: “Ja sam novi čovek u Hristu” i zato ovde u stihu 6 kaže: “Naš stari čovek se razapeo sa Njim”, a svrha tog raspeća je da više ne treba da budemo robovi greha. Celokupna svrha krštenja jeste da više ne budemo robovi greha. U starom zavetu to nije bilo moguće, jer su oni imali samo oproštenje. Dakle, krštenje je novozavetna stvar koja je drugačija od Jovanovog krštenja. Jovan je samo govorio ljudima da se pokaju od svih greha, a nikada nije propovedao pobedu nad grehom. Zato čitamo u Delima apostolskim da su ljudi koji su bili kršteni Jovanovim krštenjem trebali da budu kršteni u ime Gospoda Isusa Hrista, sina Božijeg, a svrha toga je bila da budu oslobođeni od ropstva greha.

Dakle, kada je čovek simbolično sahranjen u toj vodi, on kaže: “Ja sam umro, prihvatio sam smrt mom starom načinu života, mojem ‘ja’.” On nije savršen, nego je kao rođena beba kada izađe iz vode. Beba ne kaže da je zrela, visoka ili savršena. Ne, ona treba da raste. Potrebno je trideset godina da beba postane zrela u različitim sferama. Dakle, niko ko izlazi iz vode ne govori da je savršen, nego da je njegov stari život umro i da je u njemu rođen novi život koji će rastiti ako ga bude hranio i brinuo o njemu. Dakle, to je značenje sahrane i vaskrsenja. Sada se pojavljuje pitanje: kada osoba treba da se krsti? To je isto kao da pitate kada osoba treba da se sahrani. Kakav je odgovor? Onda kada je stvarno umrla. Kada osoba umre, tada je vreme za sahranu, ne pre toga. Ako sahranite čoveka koji nije umro, to je kriminal. Mi ne želimo da sahranjujemo ljude koji nisu umrli. Postoje ljudi koji dolaze kod nas i kažu da žele da se krste, a mi osećamo da su oni još uvek živi i zato im kažemo da sačekaju još par meseci. Oni misle da su umrli, ali nisu. Zašto da čekamo? Nismo sigurni u potpunosti da su umrli i bio bi kriminal da sahranimo one koji nisu umrli. Zamislite da uzmete živog čoveka i sahranite ga u zemlju. Policija bi došla i uhapsila vas. Dakle, mi ne želimo u ovoj crkvi da sahranjujemo ljude koji još nisu umrli. Zato kada zamolimo ljude da još malo sačekaju, to je samo radi njihovog interesa da bi znali da li su zaista umrli. Ovo je broj jedan.

Koji je drugi kriminal? Drugi kriminal je da ne sahraniš čoveka koji je umro. Da li ste znali da je i to kriminal ako imate mrtvo telo u kući i čuvate ga, a sve komšije osećaju neprijatan miris? To je takođe kriminal. Mrtvog čoveka je potrebno sahraniti. Dakle, kada osoba umre, potrebno je da bude sahranjena. Ako ljudi pitaju zašto je potrebno krštenje, ja ću vam reći. Mrtvi ljudi treba da se sahrane. Zato je potrebno da budeš kršten. To je toliko jednostavno. Ako neko pita: “Da li ću onda ići u nebo?” Ja kažem: “Ja ovde ne govorim o odlasku u nebo, nego o poslušnosti Gospodu ovde na zemlji.”

Ja volim umirućeg razbojnika. Neko se pitao kako je umirući razbojnik otišao u nebo. Odgovor je da mi nismo umirući razbojnici, nego živi razbojnici! Postoji ogromna razlika između umirućeg i živog razbojnika. Umirući razbojnik ne treba da bude kršten, jer visi na krstu i otiće pravac u nebo, ali živi razbojnik treba da bude kršten! Sigurno. Treba da uđe u vodu i izađe. To je vrlo, vrlo važno. To je veliko svedočanstvo i verujem da demoni to posmatraju i verujem da anđeli sa neba posmatraju kada osoba ulazi u vodu i kaže: “Završio sam sa svetom i đavolom i životom za sebe. Nisam savršen, ali izražavam želju da živim za Boga i u zajedništvu sa Njegovim narodom.”

Još jedna ilustracija krštenja se spominje u 1.Pet.3:20. Tamo kaže da je Noje bezbedno proveo svoju porodicu od 8 članova kroz vodu. Drugim rečima, barka je prošla kroz vodu, kišu, potop i odolela je. Petar kaže da na isti način čini krštenje, kao obećanje dobre savesti Bogu, vaskrsenjem Isusa Hrista. Dakle, Noje koji je prošao kroz potop jeste slika krštenja. To znači da kada je Noje izašao iz barke, to je isto kao kada čovek izađe iz vode. Šta se desilo kada je on izašao iz barke? Svi njegovi stari drugovi su bili mrtvi, sve njegove stare veze su se završile, sva mesta na kojima je uživao bila su zbrisana, nastala je potpuno nova zemlja. U skladu sa tim, krštenje je nešto slično. Kada izađeš iz vode, ušao si u novi svet, u društvo novih prijatelja u crkvi, naspram tih starih prijatelja u svetu. Ja ne kažem da ne treba da budemo prijatelji sa ljudima iz sveta, ali naša povezanost sa njima više nije onakva kakva je bila. Dobili smo novu porodicu.

Primanje Svetog Duha

I četvrto je primanje Svetog Duha. To je doktrina koju je, mogu reći, jako teško jasno kategorizovati, poput pokajanja, vere i vodenog krštenja. Treba odmah da budem vrlo iskren u vezi toga. Reći ću vam razlog. Kada je Isus govorio o Svetom Duhu, on je koristio sliku, a ta slika je u Jovanu 3 kada je On rekao Nikodimu, stih 5, “Vetar duva gde hoće i čuješ njegov glas, a ne znaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.” Šta učim iz ovog stiha? Iskustvo svakog novorođenog vernika u vezi sa Svetim Duhom je drugačije. Ponekad vetar duva od istoka, ponekad sa zapada, ponekad sa severa, ponekad sa severoistoka, ponekad jedan stepen od severa i ponekad jedan stepen od juga. Postoji 360 stepeni u kompasu i mnogi mali delovi između tih stepena. Dakle, vetar duva gde hoće i tako je svaki čovek koji je rođen od Duha. Ne bih voleo da standardizujem rekavši: “Ovako mora da bude sa tobom ako si dođen od Duha.” To su različite denominacije učinile. Bratska zajednica kaže da mora biti ovako, Pentakostalci kažu da mora biti onako, Harizmate kažu da mora ovako… Ja verujem da svi treba da budemo ispunjeni Duhom, ali ne bih želeo da napravim doktrinu i malu kutiju u koju Sveti Duh treba da se uklopi. On se neće uklopiti. Znate, to su fariseji pokušali da učine. Napravili su malu kutiju i rekli: “Mesija mora da se uklopi u ovo. Mora biti ovakav i ovakav. Mora da nas oslobodi od Rimljana, ne sme biti neko ko je prezren, mora biti jako popularan.” Isus se nije uklopio u takvu kutiju i oni su ga odbacili. Nisu mogli da stave Sina Božijeg u kutiju, a ni mi ne možemo Svetog Duha staviti u kutiju. On je poput vetra. Probaj da zadržiš vetar u kutiji.

Dakle, ono što treba odavde naučiti jeste da nečije iskustvo sa Duhom Svetim ne treba da bude i tvoje. Zato vidim različitost u svakom slučaju kada se spominje da je Sveti Duh došao na ljude ili kada su ljudi primali Svetog Duha u Delima apostola. Svaki slučaj je različit. U Delima 2 niko ni na koga nije položio ruke, a bilo je vatre, vetra, jezika i svašta. Ljudi uzmu samo jezike, ali ja kažem da tada nisu bili samo jezici, nego i vetar, vatra i svašta. Zašto uzeti samo jezike? To je sve selektivno! Znate, ljudi biraju ono što vole i govore da je to istina za njih. Ne, ne, ne, ili ćemo uzeti kompletnu stvar ili ćemo je ostaviti na stranu. Dela apostola nisu knjiga iz koje uzimamo doktrinu, nego istorijska knjiga. Nadahnuto Pismo, ali istorija. Zatim u Delima 8 čitamo kako je Filip krstio ljude koji nisu primili Duha, nego su kasnije došli Petar i Jovan i položili ruke na njih. Ja ne znam šta se tačno desilo, ali ljudi su nešto videli. Dela 9, Ananija je došao kod Pavla, položio ruke na njega i on je primio Duha. Dela 10, niko nije položio ruke na Kornelijev dom, niko od njih čak nije ni bio kršten. Sve je bilo u jednom paketu, bili su nanovo rođeni i odmah su primili Duha. U Delima 19 bili najpre nanovo rođeni, zatim kršteni, a tek kada je Pavle stavio ruke na njih primili su Duha. Šta učimo iz svega ovoga? Svaki slučaj je različit. U nekim slučajevima su položili ruke, u nekim nisu, u nekim slučajevima su primili Duha čim su se obratili, u nekim slučajevima to je bilo malo kasnije. Sve to se uklapa upravo u ono što je Isus rekao: “Vetar duva gde hoće i tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.” I ja sam došao do takvog zaključka. Neki ljudi govore u jezicima, neki ne. Ja nisam ovde da bih ušablonio Svetog Duha u kutiju i zahvalan sam zbog toga. To me je oslobodilo. Svi ljudi koji pokušavaju da ušablone Svetog Duha u kutiju i kažu ljudima: “Morate imati ovakvo iskustvo”, ono što se dešava jeste da odbace neke ljude koji su imali originalno iskustvo ispunjenja Duhom, a u njihovu kutiju se uklapaju ljudi koji su imali falsifikovano iskustvo.

Dakle, nemojte biti uznemireni svim tim teologijama, ali kažem ovo, jedan od velikih blagoslova novog zaveta jeste da Sveti Duh živi u nama. Pokazaću vam to iz Jovana 14. Nemojte gledati na iskustva, nego na realnost! Isus je rekao, stih 15: “Ako me volite, držite moje zapovesti!” Ja verujem da tu treba da počnemo. Kada smo se pokajali, uzverovali i krstili u vodi, koji je sledeći korak? Reći ću vam, da držite Božije zapovesti do kraja života, a ako čitate Hristove zapovesti u Bibliji, one su toliko teške. Suočite se sa tim da su one jako teške! Reći ćete: “Kako je onda moguće da ih držimo? Volim te, Gospode, ali kako da držim tvoje zapovesti?” On kao da kaže: “Ne brinite se! Ja ću umoliti Oca i On će vam poslati Pomoćnika.” To je pomoćnik za držanje Njegovih zapovesti. To je Sveti Duh. Dakle, prvi slučaj gde Isus spominje Svetog Duha jeste u smislu da nam On pomaže da držimo Njegove zapovesti, a ne da nam dâ dar jezika. Hvala Bogu za dar jezika, ja ga se ne stidim, ali to nije primarna stvar u mom životu. Primarna stvar je da mi Sveti Duh pomaže da držim Njegove zapovesti. Sveti Duh mi pomaže da volim svoje neprijatelje. Sveti Duh mi pomaže da se nikada ne uvredim. Sveti Duh mi pomaže da se borim protiv ljubavi prema novcu i požudnih misli. Pomaže mi da se borim protiv duha nepraštanja, da oprostim svima, da uvek govorim istinu, da budem brz da ispovedim greh itd. On je Pomoćnik! Bez Njega nikada ne bismo mogli da živimo život na koji nas je Isus pozvao. Naravno, ako ignorišeš Hristove zapovesti govoreći kako niko nije u stanju da ih drži, tada ti zaista nije potreban Sveti Duh. Živećeš na ljudskom nivou. Međutim, ako stvarno veruješ da nam je Isus rekao da živimo po tom standardu i mi kažemo: “Gospode, kako je moguće da ja to dostigem?” “Umoliću Oca da vam pošalje Pomoćnika i On će biti sa vama zauvek. On je Duh istine.” Primetite šta dalje kaže: “Do sada je bio sa vama (stih 17).” Znate, to je kao kada neko stoji pored vas.

U starom zavetu Duh Sveti je bio sa ljudima, ali “u taj dan (na dan Pedesetnice) On će biti u vama.” To se naziva primanje Svetog Duha. Dakle, kada se u starom zavetu govori o ljudima koji su bili ispunjeni Duhom, Sveti Duh je bio sa njima, ali u novom zavetu Sveti Duh prebiva u nama. To je jasno iz stiha 17. Cela svrha toga je da nam Duh Sveti pomogne da držimo Božije zapovesti i da budemo Njegovi svedoci. “Primićete silu kada Sveti Duh dođe na vas i bićete mi svedoci.” Mi nismo svi pozvani da budemo evanđelisti, učitelji, proroci ili apostoli, ali reći ću vam nešto, svi smo pozvani da budemo svedoci Isusa Hrista svojim životom. Ne samo oni koji nose svedočanstvo, Dela 1:8, “Primićete silu kada Sveti Duh dođe na vas i BIĆETE mi svedoci.” Da li znate koja je razlika između biti svedok i nositi svedočanstvo? Svedočiti znači stajati na sudu i reći: “Video sam ovo, čuo sam ovo, sudija!” To je svedočanstvo. Mislim, ja mogu biti preljubnik, lopov ili bilo šta, nema veze kako živim, ali ja govorim ono što sam video. Međutim, BITI svedok je nešto drugačije od sâmog svedočenja. Biti svedok znači da svojim životom i rečima potvrdim da pripadam Hristu, a bez Svetog Duha ja ne mogu BITI svedok. Mogu svedočiti za Hrista i pričati o Isusu, ali da moj život ne potvrđuje moje reči. Potreban nam je Sveti Duh. Ako želimo biti svedoci, a to znači da naš život potvrđuje ono što govorimo, potrebno je da budemo ispunjeni Svetim Duhom.

U vezi sa tim ću reći jednu jednostavnu stvar. Ja vidim Svetog Duha poput vetra ili vazduha. Tamo kaže da je Isus dunuo na učenike i oni su primili Svetog Duha. Postoji izreka na engleskom koja glasi: “Priroda mrzi vakum.” Pretpostavite da imate vakumirane kese, ako samo na jednom mestu otvorite rupicu, vazduh će uleteti unutra. To je istina. Gde god postoji vakum, to može ostati u vakumiranom stanju sve dok je u potpunosti zatvoreno. Čim se pojavi mali otvor, vazduh uleće unutra, iako je u pitanju mala rupica. Priroda mrzi vakum, što znači da će vazduh ući u svaki prethodno vakumiran prostor, čim se pojavi mali otvor. Kada mislim o Svetom Duhu, ja razmišljam o tome. Ako samo malo otvoriš svoje srce, Sveti Duh će ući.

Uzmite primer svetla sunca. Na primer, trenutno imamo više sunčevog svetla na ovoj strani, a ne na onoj. Zašto? Zato što je ova strana otvorenija od one. Kada se ona strana otvori, sunčeva svetlost će je ispuniti. Dakle, sunčeva svetlost ulazi u vaš život, Duh Sveti ulazi u vaš život onoliko koliko si otvoren njemu. Ako određene sfere svog života držiš zaključane i zatvorene u mraku, Sveti Duh neće doći. Tamo će zauvek ostati mrak. Ako želiš da budeš ispunjen Duhom, treba da se pitaš i da dođeš pred Gospoda sa rečima: “Gospode, da li postoji ijedan deo mog života koji nije tebi predat? Kakva je situacija sa mojom sobom gde je TV? Da li sam otvorio vrata te sobe Tebi da uđeš i odlučiš šta ću gledati na TV-u?” Ili knjige koje čitaš.

Pročitao sam jednu pesmu pre mnogo godina koja kaže: “Šta ako bi Isus jednog dana došao da živi u tvojoj kući? Koje stvari bi se promenile u tvojoj kući? Da li bi iznenada trebao da sakriješ neke magazine ili romane zato što je Isus došao? Da li bi tog dana odlučio da ne gledaš tu TV seriju koju si gledao svaki drugi dan? Da li bi se ponašao ekstra fino prema svojoj ženi dok sa njom razgovaraš pošto je Isus u kući? Da li bi se mnoge stvari promenile u tvom danu?” Možda bi se molio pre obroka pošto je Isus tu. Samo razmislite ako bi Isus fizički bio prisutan u vašoj kući jednog dana, šta bi se u vašem životu promenilo? I nakon dva-tri dana Isus kaže da odlazi. Da li bi ovako reagovali: “Ah, konačno mogu da budem opet svoj čovek!” To je stvarna istina za većinu hrišćana, a ipak mnogi od njih imaju napisano na zidu: “Isus je glava ove kuće i On je uvek ovde.” To je sve smeće. On nije tamo! Da je Isus u vašoj kući, postojala bi korenita promena vašeg ponašanja. Bili biste razočarani pošto je otišao. Sveti Duh je došao da Hristovo prisustvo učini stvarnim u svakoj prostoriji i svakom delu vaše kuće. Vi ne biste želeli da budete bez Njega zato što je On došao da očisti vašu kuću, da vas zaustavi u vašem saginjanju i lizanju prljavog poda toaleta. On je došao da učini vaš život čistim i higijenskim. Koliko truda uložimo da održavamo svoju kuću protiv baterija i bolesti. Redovno se tuširamo i menjamo našu odeću koja smrdi. Zamislite kada bismo imali takav stav prema grehu. Loša reč, to je nehigijena i tako ne treba da pričam sa drugima. Ako bismo u svemu bili osetljivi, Sveti Duh će ti u tome pomoći, moj brate i sestro. On će učiniti prisustvo Hristovo stvarnim u tvom životu. I da li znate šta će se desiti? Nakon određenog vremena, vaš dom će postati poput neba! To je hrišćanstvo. Ko ima uši da čuje, neka čuje!

Hajde da se pomolimo! Možda postoje određene sfere tvog života u vezi kojih ti je Bog progovorio danas. Možda neki od vas trebaju da naprave novi početak, možda neki od vas treba da kažu: “Gospode, ja stvarno želim da živim taj život pokajanja, da se okrenem od svega što nije slično Hristu, svake sebičnosti, svakog ponosa, svakog idola.” Neki od vas treba da kažu: “Gospode, ja treba više da živim život totalne zavisnosti od Tebe. Želim da razvijam tu naviku. Trebaće mi vremena, možda će godine proći dok se to ne desi, ali danas želim da započnem da imam poverenje u Tebe.” Kažite: “Gospode, pre mnogo godina sam posvedočio Tebe vodenim krštenjem i čini mi se da to nije bilo stvarno. Ja zaista želim da svučem starog čoveka. Ne treba ponovo da se krstim, ali želim da živim u realnosti onoga što sam posvedočio pre dve godine. Želim da živim život vaskrsenja. I Gospode, žao mi je što nisam iskreno tražio da svaku sferu mog života predam, da budem ispunjen Svetim Duhom, da mi pomogne da držim Tvoje zapovesti, da bih Ti ugodio.”

O, Bog je toliko blizu da nam pomogne! Vera znači verovati da Bog više želi da te duhovno blagoslovi nego što ti želiš. Veruj to danas! Nemoj misliti da ti to želiš više od Njega. To je nevera! Veruj danas da Bog više od tebe želi da te ispuni Duhom! To je vera. Ako tu dođeš, osetićeš da te je ispunio!

Nebeski Oče, pomozi svima nama. Mi smo ljudi u potrebi. Trebamo Te svaki dan Gospode, svaki čas, svakog momenta! Molimo te, pomozi nam da živimo i da budemo Tvoji svedoci na ovoj zemlji. Ponizno molimo u Isusovo ime, amin.