Biti koristan Bogu

Jedan čovek, koji je bio na ivici ludila, molio je sledeću molitvu: “Gospode Isuse, dođi u moju dušu, u moje misli, u moje telo, u svaku moždanu ćeliju i pomozi mi da budem korisna osoba.” Isus je čuo njegovu molitvu i uslišio ga je. “Ušao je” u svaku njegovu moždanu ćeliju i učinio je da je taj čovek danas zdrav i na začuđujući način koristan za Božije carstvo.

U prošloj poruci smo videli da je Bog taj koji nas je pozvao po imenu. Od Boga je potekla inicijativa za naš prelazak iz oblasti tame u Carstvo našeg Gospoda Isusa Hrista. Međutim, mnogi ljudi i žene koje je Bog spasio i doveo u svetlost Evanđelja ne žive život koji je koristan Bogu. Nisu postali sluge novom zavetu. Neki misle da apsolutno nisu sposobni da budu korisni Bogu, dok se drugi zadovoljavaju “službom po slovu” koja je postala suva rutina i kolotečina iz koje nema izlaza. Sve što radimo za Boga bez poslušnosti Duhu, bez srca, bez radosti i svesnosti da je ogromna privilegija biti Njegov sluga, jeste mrtva, rutinska religiozna služba koja čini da se osećamo kao bezvredne i nekorisne osobe. Međutim, Bog želi da nas učini svojim korisnim slugama (slugama novom zavetu) i On želi da Njegov kreativni Duh ispuni prazninu naše svakodnevne rutine.

Postoje vernici kojima je Bog dao određene zadatke i službe koje oni obavljaju “po slovu”, ali bez želje i otvorenosti da čine nešto izvan toga. Oni su zarobljeni u kolotečini svoje službe i nespremni da budu korisni Bogu izvan toga. Možda si propovednik i rutinski obavljaš svoju službu bez spremnosti da nekada učestvuješ u čišćenju i spremanju crkve. Misliš u sebi: “To nije moja služba. Ima ko se brine o tome.” Sa druge strane, vernici čija služba je spremanje i čišćenje crkve misle: “Nije moje da propovedam, postoji brat ili braća koje je Bog pozvao u tu službu.” Naravno, ne govorim o tome da nije potrebno da svaki ud Hristovog tela zna svoju specifičnu funkciju i da je verno obavlja, nego da nam Bog često daje prilike da Mu budemo korisni u nečemu što nam baš “ne leži” i na prvi pogled se čini da nije “naša služba”. 

U nastavku ću citirati jednog brata: “U Delima apostolskim se spominje čovek po imenu Filip. On nije bio jedan od dvanaestorice apostola, nego jedan od sedmorice koji su bili izabrani da poslužuju oko stolova (Dela 6). On je mogao da se žali i gunđa što je dobio službu koja nije imala velike mogućnosti. Međutim, on je prihvatio svoju svakodnevnicu kao propovedaonicu, kreativno se postavio u njoj i spontano širio granice svog uticaja. Postajao je sve korisniji Bogu. On je preskočio više prepreka nego bilo ko drugi u to vreme. Pogledajmo neke od tih prepreka:

Prvo, rekli bismo danas da je on bio samo laik sa posebnim zaduženjem da poslužuje hranu oko stolova. Opis njegovog zaduženja nije uključivao propovedanje. To je bio posao apostola, a ne poslužitelja. Čujte samo šta su apostoli za sebe rekli: “Nije prilično nama da ostavimo Reč Božiju, pa da služimo oko trpeza” (Dela 6:2). Da li je Filipu služenje oko trpeza smetalo u propovedanju? Nimalo. Šta više, on je tako uspešno propovedao da ga novi zavet opisuje kao Evanđelistu (Dela 21:8).

Drugo, Filip je bio prvi misionar. On je prvi propovedao Evanđelje izvan Jerusalima. Otišao je u Samariju da propoveda Hrista (Dela 8:5). Kada su apostoli čuli da je Samarija primila Reč, poslali su Petra i Jovana da nastave delo koje je Filip započeo. Da li se time Njegova služba završila? Ne, on je bio toliko otvoren za korisnost Bogu da ga je posetio anđeo i odveo u pustinju da propoveda uškopljeniku iz Etiopije. Filipov uspeh nije došao kao plod njegove pobune protiv dnevne službe koja mu je bila dodeljena, nego kao rezultat kreativnosti Duha Božijeg koji ga je poneo preko kolotečine suvoparne, rutinske službe.

Filipov kreativni duh je učinio da sve čega se on prihvati postane avantura. Nema ni najmanjeg traga dosade u njegovom životu. Biblija kaže da je imao četiri ćerke koje su proricale. Iako su one bile te koje su proricale, ne smemo u tome prevideti činjenicu golemog uticaja njihovog dinamičnog oca. Filipova kreativnost je bila zarazna. Šta je navelo ove mlade devojke da izađu iz društvenog kalupa i da počnu da praktikuju svoj proročki dar? Bio je to Sveti Duh koji ih je nadahnuo, ali i uticaj njihovog oca. Filipova “istorija” se ponavljala u životima njegovih ćerki. Ove devojke nisu sedele kući i oplakivale svoju “zlu sudbinu” pošto se nisu udale i dobile decu. Ako nisu stvarale u fizičkom svetu, bili su stvaraoci u duhovnom svetu. Neke od najsjajnijih poslova za Božije Carstvo obavili su duhovni potomci Filipovih ćerki – neudate žene koje nisu rađale u fizičkom smislu, ali je u duhovnom smislu njihovo stvaralaštvo bilo vrlo razvijeno!

Gospode Isuse, želimo biti Tvoje korisne sluge! Ne želimo se zadovoljiti suvom, rutinskom službom. Želimo sve raditi u Tvom Duhu sa radošću što možemo poslužiti Tebe, našeg predivnog Ženika! Amin.