Zarobljavati misli na poslušnost Hristu

Po Reči Gospodnjoj znamo da ljudsku ličnost čine tri različita dela: duh, duša i telo (1.Sol.5:23). Telo je najvidljiviji deo naše ličnosti, ali njega takođe sačinjavaju neki udovi koji su nevidljivi. Unutar našeg organizma imamo različite organe kao što su bubrezi, jetra i želudac koje u normalnim okolnostima ne možemo videti. U pogledu duše takođe postoje delovi karaktera koje drugi ljudi mogu lako da primete, a postoji i nešto što drugi ljudi ne mogu da vide. Ljudi nas na primer mogu poznavati po tome što više ili manje pričamo ili po tome što smo više ili manje stidljivi. To može da se primeti zato što naša dela i reči mnogo govore o našem karakteru. Međutim, Bog nam je dao jednu skrivenu sferu za druge ljude – naš svet misli. Ono što razmišljamo i mislimo u svom razumu je sakriveno od svih naših bližnjih.

Jedina Osoba koja poznaje svaku našu misao jeste trojedini Bog. Biblija jasno govori da Bog dobro poznaje sve naše misli. U 5.Mojs.31:21 i Isaiji 66:18 Bog kaže za svoj narod: “Ja znam misli njihove…” Takođe nam je poznato kako je zapisano u Psalmu 139:2 – “Gospode, ti znaš pomisli moje izdaleka.” Gospod poznaje ništavost ljudskih misli (Psalam 94:11). Čitajući Novi zavet jasno vidimo da je Gospod Isus Duhom Svetim čitao misli drugih ljudi. Na više mesta je zapisano: “A Isus znajući pomisli njihove…”

Naš svet misli je nešto što Bog testira. Kada je vernik zainteresovan samo za dobro svedočanstvo pred ljudima tada je on fokusiran samo na “doterivanje” svojih dela i reči, jer to njegovi bližnji vide i ocenjuju. On nije uznemiren ako gaji i pothranjuje loše misli, zato što to njegovi bližnji ne mogu da pročitaju. Postoji mnogo vernika koji pred drugim ljudima imaju jako dobro svedočanstvo, ali je njihov svet misli izopačen. Sa druge strane, vernik koji se boji Boga i koji živi pred Njegovim licem želeće da zarobljava svaku svoju misao na poslušnost Hristu.

Ljudska pokvarenost i izopačenost se u velikoj meri izražava kroz zle misli. U vreme pre potopa Bog je video da je nevaljalstvo ljudi na zemlji veliko i da su sve misli njihovih srca svagda samo zle (1.Mojs.6:5). Dakle, nevaljalstvo ljudi je bila samo posledica kontinualnih zlih misli u njihovim srcima. Misli prethode rečima i delima. Ljudske misli potiču od stanja njihovog srca. Naše srce je po prirodi prevarno i opako (Jer.17:9) i kao takvo ono je idealan izvor zlih misli. Gospod Isus je rekao da iz ljudskog srca izlaze zle misli (Matej 15:19). Jedini način da čovek bude oslobođen od svojih zlih misli jeste da Bog izvadi iz njega kameno srce i da mu pokloni novo srce i nov duh (Jez.36:26). Božija volja je da svaki grešnik koji nije još došao Hristu ostavi svoje zle misli. Propast je i ludost živeti po svojim mislima (Jeremija 18:11,12). Izrailjski narod je bio suviše ubeđen u ispravnost svojih misli da bi mogao da prihvate Božije misli. Sa druge strane, Bog je pozivao preko Isaije da bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje (Isaija 55:7). Božiji putevi i misli su daleko, daleko iznad svih ljudskih puteva i misli. Zato je potrebno da ostavimo svoje misli i da tražimo Božije misli.

Želim da sada u skladu sa tim što Pavle kaže da zarobljava svaku misao na poslušnost Hristu prođemo kroz neke stihove iz Pisma i vidimo koje vrste misli Gospod želi da zarobljavamo. Spomenuću pet različitih vrsta misli.

1. Visoke misli o samom sebi. Čovek je sklon da ima visoke misli o sebi. Hrišćani su vrlo skloni da imaju visoke misli o samima sebi. Te misli trebaju biti zarobljene na pokornost Hristu. U Rim.12:16 kaže: “Ne mislite o visokim stvarima, nego se držite niskih. Ne mislite za sebe da ste mudri.” Kada smo ponosni zbog bilo čega dobrog što smo učinili, mi smo ukrali Božiju slavu. U mislima smo odali slavu svojoj mudrosti, a ne Bogu. Te misli moraju biti zarobljene Božijom blagodaću. 1.Kor.3:18 kaže da ne treba da se zavaravamo da je naša prirodna inteligencija dovoljna da bismo poznavali Božije puteve. Naprotiv, ona je često prepreka ljudima da se ponize i da u poniznosti upoznavaju Boga i Njegove puteve. 1.Kor.8:2 kaže da ako neko misli da nešto zna, taj još ne zna ništa onako kako bi trebao da zna. Bog želi da odbacimo sve misli koje imaju potencijal da pothrane naš ponos, a đavo upravo to želi! “Ako ko misli na je nešto, a nije ništa, umom vara sebe.” (Gal.6:3). “Ne misli sâm o sebi da si mudar. Boj se Gospoda i uklanjaj se od zla” (Priče 3:7).

2. Misli pouzdavanja u materijalne stvari. “Bogatstvo je bogatome jak grad i kao visok zid u njegovoj misli” (Priče 18:11). Bogat čovek ima veliko iskušenje da se pouzdaje u materijalna dobra koja poseduje. Njemu je bogatstvo utočište, sigurnost i odbrana! Prethodni stih kaže šta je ustvari istina: “Tvrda je kula IME GOSPODNJE, k njemu će uteći pravednik i biće u visokom zaklonu.” U visokom zaklonu i sigurnosti se nalazimo jedino kada pobegnemo Gospodu. Pravedniku je visok zid ime Gospodnje, a ne neka materijalna stvar.

3. Misli pouzdavanja u ličnu duhovnu stabilnost i dostignuće. 1.Kor.10:12 kaže: “Koji misli da stoji, neka se čuva da ne padne.” Ko misli da je duhovno jak, neka se čuva da ne padne. Ko misli da ima pobedu nad grehom, neka se čuva da ne padne. Niste li primetili, braćo i sestre, kada umislite da ste dovoljno jaki da samostalno imate pobedu nad nekim grehom bez Božije blagodati, Bog vam dozvoli da baš u tome padnete? Pošto takva misao nije bila zarobljena na poslušnost Hristu, Bog vam je pokazao da bez Njega ne možete imati pobedu! Bog nas stalno uči da nezavisno od Njega ne možemo imati život koji će Mu biti ugodan.

4. Misli pouzdavanja u veru koja ne rezultira promenjenim životom. Mnogi hrišćani imaju te misli. Oni govore da imaju sigurnost spasenja iako njihova intelektualna vera u Isusa Hrista nikada nije rezultirala promenom njihovog života. Jakov 1:26 kaže: “Ako koji od vas misli da veruje, a ne zauzdava svoj jezik, nego vara srce svoje, njegova vera je uzalud.” Dragi prijatelju, ti možeš da misliš da veruješ, ali ako tvoj jezik nije kontrolisan Duhom Svetim, nego samo govoriš ono što ti dođe na um, tvoja vera je uzalud. Poseduješ uzaludnu veru zbog zle misli koju nisi zarobio na poslušnost Hristu.

5. Misli prezira i suđenja bližnjih. U Luci 18 čitamo vrlo poznatu priču o fariseju i cariniku. Farisej je u svojim mislima hvalio Boga što nije kao drugi ljudi i kao taj carinik. On se nije molio glasno. Ni najveći farisej se verovatno ne bi glasno zahvaljivao Bogu što nije kao ti vernici iz drugih zajednica ili kao ti lažni hrišćani ili kao ti grešnici koji rade ovo ili ono. Retko ko bi to glasno rekao, ali je problem što mi tako mislimo. Mi mislimo da pošto radimo ovo ili ono (“postimo i dajemo desetak”), a oni to ne rade, mi smo zbog toga naravno bolji i sasvim kompetentni da ih preziremo i osuđujemo! Farisej je prezirao i osuđivao carinika. Osećao se superiorno u odnosu na njega. Takve misli trebaju biti zarobljene Božijom blagodaću na poslušnost Hristu.

Neka nam Bog pomogne da ispunjavamo naš razum Njegovom Rečju i da ga volimo svim našim mislima. Pavle je pisao Filibljanima o čemu da misle: o tome što je istinito, pošteno, pravedno, čisto, plemenito, lepo i na dobrom glasu.

Pomozi nam Gospode i oprosti nam naše grehe! Želimo živeti sa Tobom. Hvala Ti što si u nama i što ćeš nam pomoći da zarobljavamo svaku lošu misao na poslušnost Hristu. Amin!