Milenko Isakov
i dela tvoja, i da poslednjih ima više od prvih…“
(Otkrivenje 2:19)
Drugo i treće poglavlje Otkrivenja daju izveštaj o sedam pisama koje je apostol Jovan preneo azijskim crkvama od sâmog Gospoda Isusa Hrista. Efes, Smirna, Pergam, Tijatir, Sard, Filadelfija i Laodikija su bile zasebne lokalne hrišćanske zajednice za koje je Gospod Isus imao različite poruke. Iako su ove crkve bile na relativno maloj geografskoj udaljenosti (okrug od nekih 120 km), važno je primetiti da one nisu bila jedna denominacijska crkva u Aziji, već sedam zasebnih crkava. Kada je Jovan čuo trubni glas Isusa Hrista koji govori: “Ja sam alfa i omega, prvi i poslednji”, njemu je bilo rečeno da napiše u knjigu ono što vidi i da to pošalje ne “jednoj azijskoj crkvi”, nego crkvama koje su u Aziji (Otkr.1:10,11). Zašto je ovo važno naglasiti? Važno je zbog toga da bismo shvatili da te crkve nisu bile poput različitih današnjih denominacija sa centralističkim vođstvom. Starešina crkve u Efesu nije imao odgovornost za stanje crkve u Sardu. Naprotiv, svaka crkva je imala svoje vođstvo i odgovornost za dešavanja i stanje u svojoj crkvi.
Ovo nas uči da postojanje različitih denominacija nije originalna Božija volja. Bog želi zasebne lokalne crkve koje imaju svoje vođstvo i koje su odgovorne za svoje stanje glavi crkve, Isusu Hristu, a ne nekim daleko odsutnim ljudskim autoritetima. Time se naravno podrazumeva da će svaka lokalna crkva koja želi da se pokorava autoritetu Isusa Hrista imati dobru saradnju i odnos ljubavi i jedinstva sa svim drugim crkvama koje isto to žele.
Gospod Isus nije imao jednu univerzalnu poruku za sve azijske crkve, već specifične poruke za svaku zasebnu crkvu. Tvrdo verujem da je danas isto tako. Gospod ima poruku za svaku današnju crkvu i On želi da se ta poruka prenese ljudima preka “anđela” – glasnika ili propovednika (Malahija 2:7).
Ono što možemo lako da primetimo u svih sedam pisama jeste da je Gospod svakoj crkvi prvo rekao: “Znam tvoja dela.” Pred Bogom nema nepoznate stvari, nego je sve potpuno otkriveno (Jevr.4:13). Gospod Isus savršeno poznaje stanje svake današnje hrišćanske zajednice. Crkve se mogu međusobno zavaravati u vezi svoje duhovnosti i posvećenosti Bogu, ali ne mogu prevariti Hrista. Takođe je važno primetiti da Gospod ne kaže crkvama: “Znam vašu veru. Znam vaše darove, vašu rečitost i vaše pričanje o Meni”. Ne, on kaže: “Znam vaša dela!” To je ono što On gleda. On posmatra naš celokupan život, a ne samo ‘hrišćansku glumu’ od nekoliko sati u crkvi! Isus je zainteresovan da posmatra naš privatan život i naše tajne stvati koje su daleko od očiju crkve i On sve to savršeno poznaje.
Još jedna stvar koju vidimo iz Otkrivenja 2 i 3 jeste da je Gospod Isus istakao i pohvalio dobre stvari crkava. Bez obzira što je video mnoge njihove mane i potrebe za promenama, Isus je pohvalio stvari koje su bile dobre. Nama ljudima je lakše da uočavamo negativnu stranu karaktera naših bližnjih i da o tome pričamo. To je telesna želja naše grešne prirode koja silom Duha treba biti nadvladana. Koliko je tek Hristov pogled pronicljiv u sve negativne stvari života crkve, pa ipak je pohvalio dobre stvari! Iz toga treba da naučimo da izražavamo zahvalnost i da pohvalimo dobre osobine i dela drugih ljudi u kojima možemo videti i dosta toga negativnog.
Videli smo u uvodnom stihu pohvalu koju je Isus dao Tijatirskoj crkvi. To je zaista zadivljujuće. “Znam tvoja dela i ljubav i službu i veru, i trpljenje tvoje, i dela tvoja.” Isus je poznavao da oni imaju ljubav prema Bogu i bližnjima, da su imali pouzdanje i veru u Hrista ne samo za svoje spasenje, nego i veru koja je rezultirala službom drugima, podnošenjem i trpljenjem svega što je Bog dopuštao u njihov život da bi testirao realnost njihove vere. Još Gospod kaže u vezi njihovih dela da “poslednjih ima više od prvih.” Drugim rečima, “Ja vidim vaš konstantan napredak u svim tim stvarima: ljubavi, veri, službi i strpljenju.” Ovo je divno i to jeste Božija volja za svakoga od nas. Dakle, vernici u Tijatiru su postepeno došli u život i dela koja su brojnija i više za pohvalu od onoga što su činili ranije. Oni su jednostavno imali napredak. To je najčasnija pohvala pošto su je dobili od Hrista Isusa. Hrišćanski život je u suštini predviđen da bude progresivan i mi vernici treba da se trudimo da živimo tako da Gospod može i nas da pohvali.
Naša velika želja treba da bude da rastemo u poznanju i blagodati Božijoj i da kako godine prolaze postajemo sposobniji za činjenje dobra i stičemo iskustvo čije rezultate bi primenjivali tako što ćemo sve više promovisati Hrista, a ne sebe ili svoju službu.
Pomozi nam Gospode da bismo imali takav život – život stalnog napredovanja u Tvojoj blagodati i poznanju našeg Spasitelja! Amin.