Izobilje u nadi

U ovom stihu apostol Pavle naziva Boga jednim posebnim imenom – Bog nade. To je slavna titula našeg Boga koja se pojavljuje samo na jednom mestu u Bibliji, ovde u Rimljanima poslanici. Na mnogim drugim mestima se spominju druge Božije titule. Na primer, Otac milosti i Bog svake utehe (2.Kor.1:3), Bog ljubavi i mira (2.Kor.13:11), nelažni Bog (Titu 1:2), Bog svemogući (1.Mojs.43:14) itd…

Kada Pavle naziva Boga Bogom nade, to znači da je Bog jedina osoba koja nas može nadahnuti istinskom nadom. Pavle nije napisao “novac nade da vas ispuni svakom radošću…”, ili “momak nade” ili “devojka nade”. Bog je izvor istinske nade. Jedino On može proizvesti u čoveku pravu, postojanu nadu. Sa druge strane, ljudi kao grešnici su prirodno bez te nade, a naročito svi koji su od neznabožačkih naroda i koji nemaju nikakvog udela u Božijim obećanjima starozavetnom izabranom Izrailjskom narodu. Zato Pavle piše Efežanima da se sećaju da su kao neznabožački narod nekada bili bezbožnici, odvojeni od Izrailjaca, bez udela u Božijim obećanjima i bez nade! (Ef.2:12).

Ljudi u svetu su bez te velike nade, ali imaju nadu za mnoge stvari. Svaki čovek koji započinje da se bavi nekim privatnim poslom nada se da će imati neki profit od toga. Danas naročito primećujemo kako se ljudi odaju kockanju i sportstkom klađenju nadajući se da će imati materijalnu dobit. Mnogi ljudi polažu veliku nadu na svoje sposobnosti, inteligenciju, obrazovanje ili poziciju i čast koju imaju u društvu. Takođe, mnogi ljudi polažu nadu na svoju imovinu i materijalne stvari koje poseduju. Neki polažu svoju nadu na ljude koji im finansijski pomažu, na neku crkvu ili organizaciju, ili na ljude koji imaju jak uticaj u društvu. Često njihove nade samo izgledaju stvarne i stabilne, ali one su postojane isto toliko koliko je postojan jedan ljudski život. Svako takvo nadanje je samo privremenog karaktera. Dovoljna je smrt jedne osobe da se sve naše nadanje sruši kao kula od karata! Dovoljno je da nas snađe bolest i da propadne naše nadanje u lično obrazovanje, posao, poziciju, karijeru. Dovoljno je da nas razočara omiljena osoba i da izgubimo svaku nadu.

Dragi prijatelju, kroz sve te situacije Bog nam pokazuje koliko je besmisleno stavljati svoje pouzdanje i nadanje u smrtnog čoveka i njegove mogućnosti. Postojanost naše nade je toliko snažna koliko je snažan objekat naše nade! Ako je čovek objekat naše nade, naše nadanje će biti krhko i privremeno kao i ljudski život, ali ako je večni i svemogući Bog objekat naše nade, naše nadanje će biti večno postojano!

U Knjizi o Jovu 4:6 Elifas optužuje Jova: “Nije li pobožnost tvoja bila uzdanje tvoje? I dobrota putova tvojih nadanje tvoje?” Elifas kaže da je Jovovo nadanje bilo u njegovoj ličnoj pobožnosti. Međutim, Bog je na kraju rekao da svi Jovovi prijatelji nisu govorili o Njemu pravo kao Njegov sluga Jov. Dakle, Elifas je to govorio pogrešnoj osobi, ali na osnovu tih reči možemo razumeti da je mnogim ljudima nadanje njihova lična pobožnost, njihova pravedna dela i moralan život. Vernici mogu biti ponosni zbog svog molitvenog života, svoje revnosti u čitanju Svetog Pisma, svog biblijskog znanja i zbog toga prezirati druge vernike. Međutim, isto tako vernici koji su svesni te opasnosti nikada se ne odluče za revnostan život u Reči Božijoj i molitvi. Tako jednima nadanje postaje njihov revnostan život, a drugima je nadanje njihov mlak život.

Dragi brate i sestro, hajde da preispitamo svoja srca! Da li je naše nadanje naša lična pobožnost, “naša dela” za Boga, ili nešto sasvim drugo?

U Jovu 8:13-15 kaže: “…i nadanje licemerovo propada. Njegovo nadanje se podlama i uzdanje njegovo je kuća paukova; nasloni se na kuću svoju, ali ona ne stoji tvrdo; uhvati se za nju, ali se ona ne može održati.” Vildad kaže kako prolaze oni koji od spolja glume jedno i koji se od spolja predstavljaju kao sveti vernici, a iznutra znaju da to nije Božija originalna stvar, nego njihov spoljašnji veštački proizvod. Dakle, moguće je polagati veliku nadu u reputaciju koju imamo u svom religioznom društvu, ali ako smo licemeri, naša nada će propasti! Tada je naše nadanje kao paukova mreža. Koliko je paukova mreža postojana kada čovek želi da je skloni, toliko je postojano naše nadanje!

Međutim, u uvodnom stihu se govori u sasvim drugačijoj nadi. Pavle je želeo da vera hrišćana u Rimu rezultira time da ih Bog ispuni istinskom radošću i mirom i da imaju izobilje u nadi silom Svetog Duha!

Božija volja je da naša nada u Njega izobiluje. To se dešava jedino kada Sveti Duh deluje u našim životima. Jedino silom Svetog Duha možemo imati izobilje u nadi, a nikako sopstvenom snagom. Rimljanima 8:24 kaže “Jer se nadom spasosmo.” Jedan prevod kaže: “Pošto smo se spasli, dobili smo nadu.” Svi koji su doživeli spasenje u Isusu Hristu dobili su divnu nadu u Božija obećanja. (Pavle je stojao pred carem Agripom zbog te nade, Dela 26:6). Mi imamo nadu u vaskrsenje i preobraženje naših propadljivih tela (1.Kor.15:50-54), nadu u večni život (Titu 1:2) i nadu u javljanje Hristove slave (Titu 2:13).

Mi smo prerođeni od Boga za tu živu nadu! (1.Pet.1:3) To nisu neke mrtve istine, nego realne stvari koje nam daju živu nadu. Tu živu nadu posedujemo time što Hristos prebiva u nama. On je ta sigurna nada u slavu (Kol.1:27). Sveti Duh koji živi u nama jeste naša nada na pobedu u svakom iskušenju i život koji je ugodan Bogu.

Hvala Ti Oče za tu divnu nadu u Isusu Hristu. Pomozi nam da bi verom i poslušnošću dozvolili Duhu Svetom da proizvodi u nama izobilje te blagoslovene nade! Amin.