Najponizniji su najveći

U 22.poglavlju Evanđelja po Luci opisuje se kako je Gospod Isus rekao Jovanu i Petru da pripreme pashu. Pasha ja bio veliki jevrejski praznik u kome su se Izrailjci podsećali velikog čuda koje je Bog učinio kada ih je izveo iz Egipatskog ropstva.

Pošto faraon nije želeo da pusti Izrailjski narod, Bog je odlučio da pusti poslednje zlo na Egipat – pogubljenje svih prvenaca u njihovoj zemlji od čoveka do živinčeta! (2.Mojs.12:12). Takođe, Bog je dao zapovest svom izabranom narodu da krvlju jagnjeta poškrope oba dovratka i gornji prag vrata i da će ta krv biti znak da Gospod treba da obiđe tu kuću, te u njoj neće biti pomora. Tako je u ponoć Gospod pobio sve prvence u Egiptu od faraonovog prvenca do prvenaca od stoke i to je bio dan kada su sve vojske Gospodnje izašle iz Egipatskog ropstva.

Ta noć kada su Izrailjci izašli iz Egipta je počela da se svetkuje Gospodu. “To je noć Gospodnja koju treba da svetkuju sinovi Izrailjevi od kolena do kolena” (2.Mojs.12:42). Bog je dao zakon u vezi pashe. Nijedan tuđin nije smeo da jede pashu, osim onih koji su hteli da se obrežu i zvanično postanu deo Božijeg naroda.

Ova pasha koju je Isus uživao sa svojim učenicima je bila poslednja pre Njegovog stradanja na krstu. Isus je imao vrlo jaku želju da jede pashu sa svojim učenicima. On ih je neizmerno voleo. Oni su bili njegovi najbliskiji učenici i izabranici kojima je poverio veliki zadatak. Isus je znao da je to poslednja prilika da uživa večeru sa svojim učenicima i otvoreno je rekao da je neće uživati sve do slavnog momenta kada dođe Carstvo Božije i svadbena večera Jagnjeta (Otkr.19:6-9). Takođe, Isus je prilikom ove poslednje pashe ustanovio Večeru Gospodnju (lomljenje hleba) i dao je zapovest svojim učenicima da to čine u sećanju na Njega.

Dakle, mi danas želimo da činimo ono što je Gospod Isus zapovedio svojim učenicima. Njegova je zapovest da se lomi hleb i pije iz čaše za spomen na Njegovu smrt. Njegovo telo je bilo slomljeno radi nas i krv je bila prolivena radi otpuštanja naših greha. Kroz obed Večere Gospodnje mi želimo da obznanjujemo Njegovu smrt sve do Njegovog drugog dolaska (1.Kor.11:26). Obznanjujemo da je On umro, ne zbog svojih, nego zbog naših greha (1.Kor.15:3). Takođe objavljujemo da On nije bespomoćan čovek koji visi na krstu i koji umire, nego da je On vaskrsnuo da bi ovladao i živima i mrtvima (Rim.14:9). Objavljujemo da je On izneo naše grehe na drvo, da bismo mi umrli grehu i živeli za pravdu (1.Pet.2:24).

Hleb je simbol Hristovog fizičkog tela koje je bilo slomljeno na krstu radi nas, kao i simbol jedinstva i nedeljivosti Hristovog duhovnog tela koje je Njegova Crkva! (1.Kor.11:30). Vino je simbol Njegove krvi novog zaveta koja se prolila zbog nas. Dakle, učešće u večeri Gospodnjoj mogu imati samo oni koji su ušli u taj novi zavet sa Bogom na osnovu Hristove prolivene krvi, koji su javno ispovedili svoju veru u Hrista krštenjem u vodi, koji su odlučili da umru sebi i žive Hristu i koji žele da imaju zajednicu i jedinstvo sa svim udovima Hristovog tela. Kada uzimamo hleb, mi zapravo svedočimo da smo “jedan hleb, jedno telo MNOGI; jer svi u jednom hlebu imamo zajednicu.” (1.Kor.10:16,17).

Ono što takođe primećujemo u ovom slučaju jeste da su učenici vrlo brzo nakon tog obeda, ako ne i u toku sâmog obeda, počeli da se prepiru ko je najveći između njih. Ovo nam pokazuje da učesnici večere Gospodnje nisu savršeni ljudi, nego su to ljudi koji istinski žele da slede Hrista iako još u mnogim sferama nemaju svetlo i presvedočenje na mane svog karaktera i na svoj greh.

Gospod Isus se nije razgnjevio na njih zbog njihove prepirke, nego ih je blago poučio u vezi toga. Rekao im je da veliki ljudi u ovom svetu vladaju nad onima koji su im potčinjeni i da se onima koji imaju autoritet daju počasna imena. Isus nije rekao da ne treba da postoji takva vrsta vlasti, nego da među Njegovim učenicima ne sme da bude tako! Rekao im je: “Vi nemojte tako!”

Sistem vlasti u svetu je potpuno drugačije vrste nego u Hristovoj Crkvi. Vladarima u svetu služe ljudi koji su im potčinjeni, ali u Hristovoj crkvi je “vladar” ili starešina onaj koji je najmanji (najponizniji) i koji je svima sluga. Isus je rekao da najveći među Njegovim učenicima treba da bude kao najmanji. To je jedan od mnogih paradoksa u Hristovim izjavama. Dakle, to je istinita tvrdnja koja u sebi sadrži neku kontradikciju ili situaciju koja se suproti našem instiktivnom telesnom razmišljanju.

Ponosan čovek jako teško može da služi drugima. Gospod Isus je bio potpuno ponizan i On je bio kao sluga među svojim učenicima. Ta pozicija je vrlo prezrena i nepopularna u očima ovoga sveta, ali to je pozicija koju Bog odobrava i blagosilja.

Mnogi žele visoke pozicije u crkvi, ali bez želje da budu sluge drugima. Oni nikada neće imati od Boga pomazan autoritet. Isto tako, mnogi su spremni da prave kompromise sa istinom koja im je jasno otkrivena, samo da bi zadržali trenutnu funkciju u crkvi i da bi se dodvorili onima koji su iznad njih.

U svetu je najveći čovek koji ima najveću vlast, a u Hristovoj crkvi najveći autoritet ima onaj koji je najponizniji i koji je svima sluga. Dakle, u Božijim očima je najveći onaj koji se najviše ponizi! Obed Večere Gospodnje treba da nas uvek podseća na Hristovu poniznost i našu duhovnu potrebu da se ponizimo i služimo drugima.

Pomozi nam Gospode da vrednujemo ono što Ti vrednuješ! Očisti naša srca od ponosa i želje da vladamo nad drugima i da nam drugi služe. U Hristovo ime, amin.