Milenko Isakov
„…ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se suproti zakonu uma mojega
i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.”
(Rimljanima 7:23)
Od kada sam predao svoj život Gospodu Isusu Hristu nikada nisam bio toliko umoran od samoga sebe kao u zadnjih nekoliko dana. Možda se pitaš kako je moguće da hrišćanin bude umoran od svog života. Zar je moguće da se Božija deca smuče sama sebi? Da, i te kako je moguće!
“Hrišćanski život” mnogih vernika se još uvek često svodi na samo izvršavanje određenih religioznih dela bez žive veze sa Bogom kroz Svetog Duha. Religija mnogih vernika je u potpunosti ljudski proizvod. Takvi vernici su često potpuno zadovoljni svojim duhovnim stanjem. “Ja idem u crkvu. Ja dajem novac za Božije delo. Ja pomažem svojim bližnjima. Ja sam bolji od mnogih drugih vernika.”
Svaki put kada smo ponosni zbog neke dobre stvari koju smo učinili ili našeg ‘dobrog’ duhovnog stanja, to je siguran dokaz da je takvo delo i takvo stanje naš proizvod!
Sa druge strane, Biblija nam govori da Bog ne prima ugađanja od čovečijih ruku! (Dela 17:25). Bog ne prima ljudske proizvode! Ova reč je potpuno neverovatna za vrednog religioznog fariseja. Međutim, to je zaista Božija Reč. Ljudske ruke ne mogu poslužiti Boga! Mi ne možemo ništa dobro dati Bogu, jer On prvi nama daje život, disanje i sve. Ipak, Reč kaže da je On očistio sebi narod koji čezne za dobrim delima! (Titu 2:14). Dakle, Božiji narod čezne za dobrim delima. Božija deca čine dobro drugima. Ona služe Bogu svojim duhom, dušom i telom. Ona koriste svoje ruke služeći Bogu, ali sve to ne potiče od njih, nego od Svetog Duha koji stanuje u njihovim srcima. Iz tog razloga nećemo biti ponosni na nijedno dobro delo koje je Sveti Duh učinio kroz nas, niti na naše duhovno stanje.
Vraćamo se na ranije postavljeno pitanje: da li je moguće da se čovek koji služi Bogu smuči sâm sebi? Apsolutno da! Mogu lično to da potvrdim. Iako mi je Bog dao spoznaju divnih i velikih istina, kao i divan predukus nebeskog života na zemlji, moj svakodnevni život je daleko od prave realnosti sa živim Bogom. Izgovorim ono što neću da kažem, pomislim ono što neću da mislim, uradim ono što ne želim da radim, povredim ženu, a ne želim da je povredim, imam loš stav u srcu prema bližnjem, a ne želim da ga imam, vidim sebičnost i srdnju u mom srcu, a ne želim da se srdim i da budem sebičan, ne želim da budem neraspoložen, a obuzima me duh neraspoloženja…i to stanje me dovodi do očaja. Greh je tako jak i nemam snagu da ga pobedim! I kao što sam mrzak sâm sebi zbog svih greha koje sam učinio u neverstvu (Jez.20:43), tako sam mrzak sâm sebi zbog mog hrišćanskog života koji nema originalnu puninu Svetog Duha.
Međutim, nisam obeshrabren. Znam da je Bog taj koji mi daje da vidim prazninu takvog života. I Bog radi istu ovu stvar u srcima mnogih iskrenih vernika koji vide nedostatak pomazanja i duhovne sile u svom životu. Razgovarao sam sa bratom koga mnogi smatraju pomazanim propovednikom Božije Reči, a on traži puninu Duha u svom životu jer vidi da mu nedostaje sila. Slava Bogu za to! Bog radi svoje delo u srcima ljudi.
I želim da vam kažem da svaki iskreni nanovorođeni vernik koji sudi sebe mora doći do te spoznaje do koje je sâm apostol Pavle došao kada je rekao da ne čini ono što hoće, nego čini ono što mrzi (Rim.7:15). Mi imamo želju da radimo prave stvari i da živimo za Boga, ali kada gledamo rezultate te želje u našem praktičnom životu, osećamo se poraženi. Po našem unutrašnjem čoveku nalazimo radost u Božijim zahtevima i zapovestima. Znamo da je sve savršeno što Bog želi od nas i znamo da bi bili najsrećniji kada bi uvek slušali Boga, ali gledajući našu svakodnevnicu mi vidimo kako se u našim udovima nalazi drugi zakon koji se suprotstavlja našem unutrašnjem čoveku, kako smo i pročitali u uvodnom stihu. Zato zajedno sa Pavlem kažemo: “JA NESREĆAN ČOVEK. Ko će me izbaviti od tela smrti ove?” (Rim.7:24). Mi smo u očaju zato što znamo da Duh Sveti treba da caruje u svakom momentu našeg života, a mi ipak često vidimo rezultate tog zakona greha koji je u našem telu!
Jedan Božiji čovek govori o svom iskustvu i kaže: “I ja sam isto tako došao do tačke u mom životu kada sam kao Pavle zavapio shvativši slabost mog tela i neuspeh mog tela, nemogućnost da uradim dobro koje bi hteo za Boga i tu zanovetajuću slabost u činenju toga što ne želim. Došao sam sa Pavlom do te iste tačke očaja, “Ja bedan čovek.” I nažalost kada sam prvi put došao do te tačke očaja, ja nisam pitao to pitanje koje je Pavle postavio. Došao sam do te tačke očaja i rekao, “O bednog li čoveka kakav sam ja! Kako bih mogao da se izvučem iz ovog bednoga stanja?” I ja sam bio otvoren za neku novu šemu, novi pokušaj. Mi svi imamo te “pomozi sebi” metode da bi poboljšali sami sebe: “kako da živimo uspešan telesan hrišćanski život – u pet lekcija”. O bednog li čoveka kakav sam ja!
I onda sam ponovo jednoga dana došao do te tačke očaja kao i Pavle, ali ovoga puta je bio potpuni očaj, i onda sam zajedno sa Pavlom zavapio, “O bednog li čoveka kakav sam ja! Ko će me osloboditi?” Zato što sam odustao od toga da pomognem sâm sebi. Ja sam se našao u tako poraženom stanju da sam prestao da pokušavam da ja to sâm uradim i onda sam se potpuno predao Isusu Hristu. To je bilo mesto pobede u mom životu. Više nisam bio ja, nego Hrist u meni, i počeo sam da se podređujem sili Božijeg Duha koju je On dao meni na raspolaganje.
I efekat i rezultat toga što sam ušao u tu slavnu pobedu u Isusu Hristu i novu vezu sa Bogom kroz Hrista je to da sada ne mogu da stojim tu pred vama i da se hvalim svime time što radim…sate koje uložim služeći Gospodu i žrtve koje činim. Neka mi Bog ne dozvoli da se hvalim ičim osim krstom Isusa Hrista, jer je tamo moja pobeda. Jer ja nisam mogao da oslobodim sebe, i ja nisam oslobodio sebe, nego je Bog Njegovim Duhom oslobodio mene od ropstva telu i oslobodio me Njegovim Duhom da Mu služim. On je dozvolio da dođem do te tačke totalnog očaja gde sam prestao da pokušavam u svojoj sili, tako da kada pobeda dođe ne mogu da se hvalim i da pobedu pripišem sebi, nego mogu samo da dam slavu Bogu koji uvek daje da budem pobednik u Isusu Hristu.
Nažalost, čini se da Bog mora da nas dovede do dna i te tačke potpunog očaja da se ne bi hvalili da smo postali nešto zato što smo naučili neku tajnu po kojoj možemo da dovedemo svoje telo u prihvatljivu poziciju pred Bogom. “O bednog li čoveka kakav sam ja, ko će me osloboditi smrti tela ovoga?” I u samom pitanju leži odgovor, jer je pitao “ko?” Odgovor je: “Izvan mene.” Ko je taj što će moći da uradi za mene ono što ja ne mogu sâm? Ko će mi dati snagu da učinim to što želim i da ne uradim to što mrzim. Tako da Pavle zaključuje: “Zahvaljujem Bogu kroz Isusa Hrista…”
Slava Bogu za ovo svedočanstvo! Bog će to uraditi i za svakoga od nas koji čezne za životom punine Svetog Duha!
Hvala Ti, Bože, što je u Isusu Hristu rešenje našeg očajnog stanja. Hvala Ti što nas On može osloboditi od tog zakona greha koji je u našim udima i ispuniti nas Svetim Duhom. Ispuni nas Tvojim Duhom, Gospode! Neka naš život odiše Tvojom prisutnošću i neka vidimo rezultate Svetog Duha u svom životu. Amin.