Milenko Isakov
„Molim vas dakle, braćo, milosti Božije radi,
da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu;
to da bude vaše duhovno bogomoljstvo.”
(Rimljanima 12:1)
U poslanici Rimljanima primećujemo sistematski pregled savršenog Božijeg plana za spasenje ljudi. Apostol Pavle je hronološkim redom objasnio kako je Evanđelje Hristovo sila Božija na spasenje svakome ko veruje (poglavlje 1), kako su svi ljudi bez razlike grešnici pred Bogom (poglavlja 2 i 3), kako se grešnici mogu zabadava opravdati blagodaću Hristovom na osnovu vere (poglavlja 3 i 4), kako se mir sa Bogom zadobija kroz Isusa Hrista na osnovu opravdanja verom (poglavlje 5), kako je naše posvećenje i nova služba takođe rezultat opravdanja verom i dar Božiji (poglavlje 6), kako opravdanje verom oslobađa od službe zakonu i kako se u verniku konstantno dešava borba između njegovog duhovnog unutrašnjeg čoveka i njegove telesne ljudske prirode (poglavlje 7), kako su oslobođeni od osude oni koji su u Isusu Hristu i čija unutrašnja duhovna priroda dominira nad njihovom telesnom prirodom (poglavlje 8) i kako zbog Božije milosti udeo u spasenju nije ponuđen samo Izrailjskom narodu, nego i svim neznabožačkim narodima (poglavlja 9-11).
Prvih jedanaest poglavlja Rimljanima poslanice se većinom svodi na doktrinu Hristovog Evanđelja. Međutim, ta poslanica se završava tek sa 16-im poglavljem. Od dvanaestog poglavlja do kraja poslanice apostol Pavle govori o praktičnoj primeni Hristovog Evanđelja. Isto tako, ako posmatramo Galatima poslanicu, prva četiri poglavlja govore o doktrini, a poslednja dva o praktičnom životu. Takođe, u Efescima poslanici prva tri poglavlja govore o doktrini, a poslednja tri o praktičnom životu vernika. Iz ovih činjenica dolazimo do jednostavnog zaključka da doktrine Božije reči nisu predviđene za naša hladna intelektualna “pametovanja” ili žučne rasprave sa vernicima drugačijeg razumevanja, nego da je njihov cilj da dođemo do praktične primene Hristove nauke u našem životu.
Prvenstveni cilj doktrine Božije reči jeste da nas obeveže da posvetimo svoj život Bogu! Pavle tako i počinje 12-o poglavlje Rimljanima poslanice: “Molim vas dakle, milosti Božije radi…” U prethodnim poglavljima Pavle je mnogo govorio o Božijoj milosti. Na završetku 11.poglavlja on se divi čudesnoj Božijoj milosti, bogatstvu i premudrosti (Rim.11:32,33). Iako se danas često zloupotrebljava i izopačeno objašnjava jasna doktrina spasenja Božijom blagodaću (bez naših dela i naše zasluge), evidentno je da ta doktrina nema za cilj da navede ljude u jedan nemaran i bezbrižan život.
Kada je Pavle izložio doktrinu spasenja Božijom blagodaću, on je prešao na praktičnu primenu te doktrine. Rekao je da zbog te Božije milosti (zbog te doktrine Božije blagodati) damo naša tela u žrtvu Bogu. Dakle, Božija milost nije dozvola da nemarno živimo u grehu! Otkrivenje o Božijoj milosti prema nama predstavlja temelj za našu iskrenu službu Bogu. Božija milost je taj pokretački motiv naše službe Njemu. Božija milost je razlog zašto dajemo naše telo u žrtvu Njemu. Tu se, dakle, ne radi o nekoj nametnutoj službi, nego o dobrovoljnoj službi koja izvire iz dubokog otkrivenja Božije milosti nad nama.
U starozavetnom sistemu ljudi su prinosili razne žrtve. Čitamo u Levitskoj knjizi (3.knjiga Mojsijeva) da je Bog propisao striktne zakone o tim žrtvama. Izrailjci su prinosili žrtve paljenice, žrtve ognjene, žrtve zahvalne, žrtve za greh…itd. Obično su prinosili stoku, goveda, ovce ili koze. Da bi mogao da prihvati žrtvu, Bog je posebno naložio da životinje koje se prinose budu zdrave (3.Mojs.22:21). Ovo nam pokazuje da je Bog bio prilično striktan. Želeo je žrtve bez ikakve mane.
Kada Pavle kaže da damo naša tela u žrtvu živu, svetu i ugodnu Bogu, to znači da naš život nije sastavljen od nekih mrtvih besmislenih religioznih rituala, nego da posvećujemo Bogu svu energiju naših duhovnih, duševnih i telesnih sposobnosti. Dati svoje telo u živu žrtvu Bogu znači da ćemo posvetiti svoj život Bogu u mladosti dok nam je bistar um, zdravo telo i ambiciozan duh. Takođe, daćemo naše telo Bogu u svetu žrtvu! Nećemo imati udeo u nečistotama ovoga sveta i u kompromisu sa grehom poput drugih takozvanih hrišćana, nego ćemo služiti Bogu sa poštovanjem i sa strahom. Dakle, novozavetna služba Bogu ne zahteva prinošenje životinja na žrtvu, već davanje svog tela na žrtvu Bogu!
Dragi brate, da li je telo gospodar tvog života ili je ono dato na žrtvu Gospodu? Da li su tvoji udovi (oči, uši, ruke, noge…) stavljeni na oltar? Jesu li pod Njegovom kontrolom? Da li oči gledaju tamo gde On želi? Da li uši slušaju ono što On želi? Da li ruke rade ono što On želi? Da li noge idu tamo gde On želi?
Gospod Isus se žrtvovao zbog otkupa naših greha! Sve što mi možemo žrtvovati za Njega je prava sitnica u poređenju sa Njegovim žrtvovanjem za nas. On je dostojan da se odreknemo sebe i da sve damo za Njega (Matej 16:24-26). Dok Ga nismo poznavali, davali smo svoje udove tela na službu nečistoti i bezakonju, a sada želimo da usmeravamo svoje telo na službu pravednosti što vodi posvećenju (Rim.6:19). Više se ne povodimo sistemom koji vlada u svetu, nego imamo na umu da ono što je vrednost u očima neduhovnih ljudi, to je mrzost pred Bogom (Luka 16:15). Želimo se odricati svojih prohteva i želja tela! Želimo služiti Hristu i drugima, a ne sebi (2.Kor.5:15).
Pomozi nam, nebeski Oče da zbog Tvoje bogate milosti posvetimo celo naše biće u službu Tebi. Ispunjavaj nas Tvojim Duhom da bi naša nova duhovna priroda uvek dominirala nad našom telesnom prirodom. Molimo u Hristovo ime, amin.