Poruka za vođe Crkve (1)

Mi koji vodimo crkve moramo biti primer drugima u našim crkvama, hodajući putem Krsta. Moramo imati veliku čežnju da budemo njihove sluge, baš kao što je sâm Isus bio – a ne da budemo njihove vođe. Isus je rekao: “Oni koji se smatraju vladarima narodâ gospodare njima, a velikaši ih drže pod vlašću. Ali, neka među vama ne bude tako. Nego, ko hoće da bude velik među vama, neka vam bude služitelj, i ko hoće da bude prvi među vama, neka svima bude sluga. Jer ni Sin čovečiji nije došao da Mu služe, nego da služi i da svoj život dâ kao otkupninu za mnoge” (Marko 10:42–45).

Nikada ne smemo voleti svoj položaj, niti bilo kakvu titulu kao „vođa” (Mat.23:10). Ne smemo umišljati da smo na bilo koji način veći od bilo kojeg drugog brata ili sestre u crkvi. Štaviše, zapoveđeno nam je da sve druge u crkvi smatramo važnijima od sebe – ne duhovnijima (to je nemoguće), već važnijima (Fil. 2:3).

Pre nego što možemo nekome biti vođa, najpre moramo biti prema njemu kao brat. Apostol Jovan, kada piše crkvama u dobi od 95 godina, naziva sebe: „Ja Jovan, brat vaš…” (Otkr. 1:9). Nažalost, mnoge vođe smatraju sebe jedino kao vođama. Uvek moramo tražiti od Boga blagodat da u svakom trenutku ostanemo u crkvi kao obična braća. Ako želimo da živimo ovako, onda moramo uvek živeti u bliskom odnosu sa Bogom.

Duhovni autoritet, budući Bogom dat, nije nešto što trebamo nametati drugima ili prisiljavati druge da nam se pokoravaju. Nikada ne smemo primoravati druge da nas slušaju i ne smemo se ni sa kim svađati (2.Tim.2:24,25). Ako nas Bog podržava, nikada nećemo morati da branimo svoj položaj, jer će nas sâm Bog braniti i uspostavljati naš autoritet. Sa druge strane, ako neko sâm pokušava da nameće svoj autoritet drugima, onda je to najjasniji dokaz da njegov autoritet nije Bogom dat.

Duhovni vođa se nikada neće braniti ili pokušavati da se opravda kada je napadnut ili oklevetan. Biblija kaže: „Hristos je vaš primer. Idite Njegovim stopama… On nikada nije uzvraćao uvredom kada su Ga vređali; kada je patio, nije pretio da će se osvetiti; prepustio je svoj slučaj Bogu koji pravedno sudi” (1. Petrova 2:21, 23).

Isus se nikada nije svađao sa ljudima da bi im nametnuo svoju vlast. Prepuštao je Bogu da Ga brani i pravda. Tim putem moraju hodati sve vođe u Crkvi. Ako sâmi živimo pod Božijim autoritetom, možemo bezbedno prepustiti svoj slučaj u Božije ruke. Možemo ignorisati sve klevete, kritike i ogovaranja protiv nas, jer Bog je obećao da će braniti svoje sluge od takvih napada. Nijedno oružje koje drugi kuju protiv duhovnog vođe neće biti uspešno (Isaija 54:17). Iskusio sam stvarnost ove istine iznova i iznova u svom životu. Blagosloveno je imati takva iskustva.

Crkva danas mnogo trpi zbog velikog nedostatka takvih duhovno usmerenih vođa. Isus je jednom pogledao mnoštvo koje je dolazilo k Njemu i sažalio se na njih: „Ljudi su bili kao ovce bez pastira, a njihovi problemi su bili tako veliki da nisu znali šta da rade niti kuda da idu po pomoć” (Mat.9:36 – prevod “Living Bible”). Situacija je potpuno ista i danas. Očajnički su nam potrebne vođe koje imaju srce pastira i duh sluge, ljudi koji se boje Boga i drhte pred Njegovom Rečju – da pomognu ljudima koji su u raznim potrebama.

Takođe nikada ne smemo dozvoliti ljudima da postanu naši obožavaoci. U tom slučaju neće odrastiti da imaju ličnu zajednicu sa Hristom kao svojom Glavom. Nikoga ne smemo vezivati za sebe. Umesto toga, trebalo bi sve da podstičemo da žive isključivo pred Božijim licem. Oni ne smeju tražiti naše odobrenje u stvarima koje čine, a ako primetimo da se neko vezuje za nas, moramo ga odmah razvezivati. Kada dajemo savete drugima, moramo im takođe dati slobodu da se ne slože sa nama i da rade onako kako sami osećaju slobodu da to urade. Ako zbog toga upropaste stvar, moramo biti brzi da im pomognemo, a ne da im kažemo: „Jesam li ti rekao?!” Tako reaguje istinski duhovni vođa.

„Ispunjavajte se Duhom… i pokoravajte se jedan drugome u strahu pred Hristom” (Ef.5:18,21).

Isus je naš primer kako se 30 godina pokoravao u svojim okolnostima autoritetima svojih zemaljskih roditelja. Nakon što je bio veran u ovim oblastima, Otac je prilikom krštenja dao ovo svedočanstvo: „Ovo je moj ljubljeni Sin koji je po mojoj volji.” To je put kojim i mi vođe treba da idemo.

Biblija kaže: „Slušajte svoje vođe i pokoravajte im se, jer oni bdiju nad vašim dušama kao oni koji će polagati račun. Neka to čine s radošću, a ne s uzdisanjem, jer vam to ne bi koristilo.” (Jevrejima 13:17). Ova zapovest važi i za vođe. Moramo se pokoravati okolnostima u koje nas Bog postavlja, kao i svakom autoritetu koji Bog postavi iznad nas – kako u svetu, tako i u crkvi. Tada i mi možemo dobiti slično svedočanstvo od Boga – da smo po Njegovoj volji.