Zac Poonen
(preveo Milenko Isakov)
“Znam da moj Otkupitelj živi…u svom telu videću Boga.”
(Jov 19:25,26)
Zatim je Vildad rekao: “Kada ćeš okončati ovakve besede? Urazumi se, pa da razgovaramo. Zašto nas smatraš za stoku? Zašto smo glupi u tvojim očima? Ti koji se razdireš od gneva, zar hoćeš da zemlja opusti zbog tebe, da se hridina pomeri sa mesta? Gasi se svetlost opakoga, ne svetli više plamen vatre njegove. Pomračila se svetlost u njegovom šatoru, utrnula je svetiljka nad njim. Nestala je žustrina njegovog koraka, o sopstvene spletke se spotiče. Noge ga vode u mrežu i on u njene petlje zabasa” (18:2-8). On je to govorio podrazumevajući da je Jov opaki čovek.
Jovov odgovor je bio sledeći: “Dokle ćete me mučiti i satirati rečima? Već ste me deset puta izgrdili i nije vas stid što me napadate. Pa i da je istina da sam zastranio, moja zabluda se samo mene tiče. Vi hoćete da se uzvisite nada mnom i da moje poniženje protiv mene upotrebite…” (19:2-5).
Jov nastavlja da govori kako je Bog od njega udaljio braću, rodbinu, bliske prijatelje, kako je svima postao stranac, pa čak je i njegov dah postao mrzak njegovoj ženi i mala deca ga preziru (19:13-18). Međutim, pored svega toga, on pobednički izjavljuje: “Znam da moj Otkupitelj živi i da će na kraju ustati nad zemljom. I kad mi se koža raspadne, u svom telu videću Boga. Hoću svojim, a ne tuđim očima da ga vidim” (19:25-27). Jov je ovde govorio kao prorok.
On je postao prorok kroz stradanje. Možda nikada ne bi dobio tu divnu viziju budućnosti da nije prošao kroz tako veliko stradanje. To je Božiji način.
Mogli bi da kažemo da je u ovom momentu nastala prekretnica u Jovovom stavu. Iako još uvek nije izašao iz “jame” samosažaljenja, postoji drugačiji ton u njegovim rečima nadalje. To se i nama dogodi kada razmišljamo o budućnosti i usredsredimo našu nadu na vaskrsenje i činjenicu da ćemo videti našeg Gospoda i Iskupitelja licem k licu.