Pobožan čovek

Obratite pažnju na prvu rečenicu prve nadahnute knjige Svetog Pisma: “Bio je čovek u zemlji Uzu po imenu Jov, a taj čovek je bio dobar, pravedan, bojao se Boga i uklanjao od zla” (Jov 1:1). Da li vidite Božije srce u toj prvoj rečenici Pisma? Radi se o jednom čoveku čije ime se spominje, a zatim i mesto gde živi, Uz (da se ne bi pobrkao sa nekim drugim Jovom koji je živeo na nekom drugom mestu). Bog daje svedočanstvo o tom čoveku, ali ne u vezi njegove inteligencije, bogatstva ili reputacije, već o njegovom karakteru. Tu vidimo šta Bog zaista vrednuje – pravednost, strah Božiji i uklanjanje od zla. Nadam se da nam ovo predstavlja izazov.

Bog primarno ne traži ljude koji imaju dobro Biblijsko poznanje. Jov nije imao nikakvo Biblijsko poznanje, jer tada nije bilo Biblije. On nije imao nikoga pored sebe ko bi ga mogao ohrabriti da živi pobožnim životom. Čak i propovednici njegovog vremena su ga samo obeshrabrivali svojim rečima, ali uprkos svemu tome, Jov je živeo pravednim životom.

Kada čitamo o Jovu kako toliko mnogo strada, gubi sve svoje imanje i svih desetoro dece u istom danu, možda možemo da se pitamo da li je ta priča samo parabola. Međutim, 1400 godina nakon što je Jov živeo, Bog je rekao u Jezekilju 14:14, a to se ponavlja i u stihu 20, da je Jov bio jedan od trojice najpravednijih ljudi koji su ikada živeli, pored Noja i Danila. Zadivljujuće je da je Bog u to društvo uključio i mladog Danila, koji je u to vreme živeo u Vavilonu!!). Sveti Duh kroz apostola Jakova piše o Jovovom trpljenju (Jakov 5:11). To dokazuje da je to istinita priča.

U Jovu 1:4,5 vidimo brigu koju je Jov imao za svoju decu. Prva knjiga Svetog Pisma nam pokazuje koliko je važno da imamo pobožnu porodicu. Pobožan čovek odgaja svoju decu pobožnim putevima.

Jov je imao sedam sinova i tri ćerke. Sva deca su bila odrasla i živela u svojim kućama. Jov je bio veoma zabrinut da nijedno njegovo dete ne otpadne od Boga. Njegovi sinovi su slavili svoje rođendane tako što su pravili gozbe po nekoliko dana i pozivali svoje sestre da jedu i piju sa njima. Kada su ti dani slavlja prošli, Jov bi poslao po njih. On je ustajao rano ujutro (čak i ta značajna navika ovog pobožnog čoveka se spominje na prvim stranicama Svetog Pisma). Jov je prinosio odvojene žrtve paljenice za svako svoje dete i posvećivao je nanovo i nanovo svoju decu Gospodu. On je to činio zato što je osećao da su njegova deca možda zgrešila u svom srcu tokom tih gozbi. Obratite pažnju da je on bio zabrinut da su oni možda zgrešili u svom srcu.

Jov nije mislio samo na spoljašnje grehe poput klanjanja idolima ili preljube koju su njegova deca mogla da učine. On je bio zabrinut u vezi greha u njihovim srcima kojima bi njegova deca pokazala nepoštovanje prema Bogu. On se molio da Bog oprosti grehe njegovoj deci. Čovek postaje pobožan time što je osetljiv na greh u srcu. Takav čovek zatvara svoja vrata, biva nasamo sa Bogom, sudi sebe i ima stvari sa Bogom po pitanju greha u njegovom srcu o čemu drugi ljudi nemaju pojma.

Bilo je mnogo dobrih stvari koje je Jov činio, kao što je briga za siromašne, slepe i udovice (29:12-16), ali Jov je prvenstveno odgojio svoju decu pobožnim putevima. On se molio za svoju decu, a zapisano je da je to ranio kontinualno.

Pobožan čovek ima navike koje stalno praktikuje. On praktikuje svoju veru stalno, a ne samo u pojedinim prilikama. Mnogi ljudi traži Boga samo kada su u nevolji, ali Jov nije bio takav. On je bio blizak Bogu i kada su stvari u njegovom životu išle glatko.