16 Sveta vežba

“Jer svako karanje kad biva ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daće miran rod pravde onima koji su naučeni njime”
Jevrejima 12:11

U ovom poglavlju želim da obuhvatim vrlo osetljivu i nežnu temu. Dok krećem sa pisanjem, suze počinju da teku. Pokušaću da objasnim kako mi karamo našu decu. U vezi toga imam mnogo slatkih uspomena kojih se takođe opominjem sa suzama. Da li se sećaš devetog poglavlja kada smo zamislili Gospoda kako stavlja svoju na naše ruke i pomaže nam da gradimo kuću? Dobro, ovo je jedan od tih svetih perioda kada se čini kao da Bog stavlja svoju ruku na moju i tako zajedno korigujemo dete. Ispitivao sam svoje srce u vezi stiha koji bi mogao opisati tu radosnu tugu koja me obuzima dok sedim i razmišljam o opominjanju svog deteta. Na početku ovog poglavlja dolazi mi nešto na um, a to se savršeno slaže sa mojim srcem. Volim svoju decu i nije mi lako da im nanosim bol putem karanja. Postoji sladak tok ljubaznog odnosa između moje dece i mene. Kada ona dobijaju batine, mi se i dalje nalazimo u tom stanju.

Govorio sam o tom principu i ranije, ali želim na brzinu ponovo da ga naznačim. Smatram da je to ono što doprinosi da suze teku dok počinjem da pišem. Nije lako karati svog najboljeg prijatelja ili tu slatku malu devojčicu koja razveseljava tvoje srce. Mnogo sam se molio u vezi deljenja tih svetih iskustava sa vama, bilo da se radi o ispravnim ili pogrešnim.. To ranjava moju decu. Diskutovao sam sa njima o tome i dali su mi slobodu da pišem o tome radi mnogih domova koji bi mogli biti pokrenuti tim svedočanstvima.

Disciplinu koju ću sada objasniti navodim u kontekstu svih drugih principa koji se spominju u ovoj knjizi. To je vrlo važno da se napomene. Princip karanja se ne nalazi zasebno u Bibliji. Postoje mnoge druge svete metode koje stoje uz taj princip. Pre nego što zapravo pogledamo u detalje karanja deteta, dopusti mi da podelim sa tobom neke stavove srca.

NIKADA - Nemoj karati decu u gnjevu - NIKADA

Mi nikada ne karamo decu u gnjevu. Možda ćeš se iznenaditi, ali to nije dopušteno. Baš kao što nikada ne pijemo viski, ili kao što nikada ne pušimo cigarete, tako nikada ne karamo decu u gnjevu. Dok pišem ove reči, moje breme i molitva je da Bog promeni srca u vezi ove stvari. Molim se da Bog stavi svetu barijeru u vaša srca koja vam nikada više neće dozvoliti da pokarate svoje dete u gnjevu. Siguran sam da se nekima od vas ovo čini suviše oštro. Međutim, taj greh je gori od greha opijanja viskijem. Mnogi roditelji mi dolaze i priznaju problem gnjeva, a često mi govore o tome kao o nekoj maloj stvari na kojoj rade. Međutim, ja to vidim kao jednu od najvećih stvari u vaspitanju dece. To ima razarajuće posledice.

Ako imaš problem sa gnjevom potrebno ti je oslobođenje od toga kroz pokajanje. Ako ti to ne pomaže, traži od nekoga savet. Uradi sve što možeš, samo se oslobodi od tog gnjeva. Zakoni naše zemlje se brzo menjaju. Možda će neki od nas biti prisiljeni da urade nešto sa svojim gnjevom, inače će nam državna vlada oduzeti decu. U mnogim slučajevima silovanja dece uključeni su roditelji koji su tukli svoje dete u besu, ili su ga suviše mnogo tukli, ili na pogrešnim mestima.

U mnogim slučajevima gnjev je prisutan zbog lošeg iskustva zlostavljanja koje si doživeo u detinjstvu. Radi Boga koji se time grozno loše predstavlja i radi svog deteta koje će se time izopačiti, reši problem svog gnjeva! Molim te oprosti mi ako ovo deluje suviše grubo, ali osećam da je potrebna hitna promena u tome zbog silovanja koja se dešavaju čak i u hrišćanskim domovima.

Mi očevi predstavljamo Boga u našim domovima. Čak i majke predstavljaju Božiji autoritet. Kada karamo u gnjevu dajemo našoj deci pogrešnu sliku o Bogu. Deca tada zamišljaju da se Bog nalazi u nebu sa velikim štapom u ruci i čeka da učinimo nešto loše da bi nas kaznio. To je izopačena slika o Bogu. Mnogi od nas su baš tako zamišljali Boga. To je često posledica načina na koji smo bili karani u detinjstvu, ali Bog nije takav. Dok se ne oslobodiš tog pomora gnjeva predlažem ti da pošalješ svoje dete u sobu da sačeka par minuta dok se ne pomoliš i ne utišaš svoje srce. Možeš pogoršati ponašanje svog deteta ako uđeš u sobu u duhu gnjeva i istučeš ga.

Mnogi roditelji ne razumu taj koncept karanja. Karanje nije sud koji je dodeljen zbog lošeg postupka. Ono je ispravljanje lošeg postupka sa budućim ponašanjem na umu. Postoji element kazne u biblijskom karanju. Međutim, to nije primarna motivacija. Jevrejima dvanaesta glava je jasna po pitanju toga. Postoji velika razlika između ova dva stanovišta. Ako dodeljujemo kaznu, tada se osećamo opravdani u svom gnjevu.

Mnogi roditelji osećaju da je uredu otići u sobu sa vatrom u očima i prutom u ruci, govoreći oštre reči optužbe i suđenja. Ako tako radiš, mislim da ne razumeš kompletan koncept karanja. Karanje je korekcija radi budućeg ponašanja, a ne kazna za prošla dela. Istina je da je delo u pitanju. Međutim, motivacija je potpuno drugačija i dobićeš potpuno drugačije rezultate.

Možda se sada osećaš skrhano zbog ovih reči misleći: “Kako mogu to učiniti ispravno?” Zato i kažem da treba da budemo toliko predani Bogu da On može staviti svoje ruke na naše i ljubazno pokarati našu decu. Ne mogu dovoljno staviti akcenat na našu potrebu za Bogom. Ako Ga ljubimo i hodamo sa Njim naćemo blagodat da činimo ono što se čini da je nemoguće.

Tvoja deca su grešnici

Tvoja deca će padati. Računaj na to i očekuj da će se to dešavati. Tada nećeš biti razočaran sa njima kada učine nešto loše. Bog ih je stavio pod tvoju brigu zato što im je potrebna pomoć. Treba da promenimo naš um u vezi padova i grehova naše dece. Nekako smo dobili ideju da bi ona trebala biti sveta i onda kada padnu upadamo u nervozu ili čak gnjev. Ne kažem da treba da im dozvolimo da rade sve što požele, a da ne budemo zabrinuti za njihovo ponašanje. Ali, ako razumemo da je sve to deo procesa njihovog vaspitanja, možemo biti mirni i možemo računati na našu disciplinu. Evo kako ja gledam na to. Svaki put kada moja deca padnu i prekrše moj zakon, tada jednostavno vidim da je to još jedna prilika da ispravim njihovo buduće ponašnje. Vreme je da imamo lekciju, samo što ta lekcija u sebi sadrži neki bol. Deca će padati; tako uče. Pobožan karakter i miran rod pravde će biti plod tih lekcija.

Mislim da se mi roditelji mnogo puta gnjevimo na svoju decu kada padnu zbog ponosa u našim ličnim životima. Mislimo: “Ti si moje dete i treba da znaš za bolje”. Jackie i ja smo trebali da se odupremo tim iskušenjima sa našom decom, naročito kada sam postao poznat propovednik o domu. Mi smo to odbijali, verujući da je i našoj deci dopušteno da padaju i uče baš kao i ostali, bez obzira šta drugi misle.

Tvoja deca će padati. Planiraj to. Planiraj tako dobro da bi znao šta ćeš raditi kada sledeći put padnu. Na taj način, kada bude potrebno možeš tiho izvršiti disciplinu. Zar to ne bi bilo lepo?

Postojali su periodi kada sam mogao reći da je dete bilo u potrebi za opomenom. Dete nije učinilo ništa konkretno zbog čega bih mogao specijalno da radim sa njim, ali ja sam jednostavno znao: “Danas ovo dete nije uredu”. Znate taj osećaj. Ono nije zadovoljno; okleva u svojoj poslušnosti i vi očekujete uskoro pad. Znate da postoji nešto pogrešno u srcu i znate da neće proći mnogo vremena dok ne učini nešto pogrešno. Kada vidim takvo dete molim se za to, sedim u pozadini, posmatram i čekam. Obično još pre nego što se dan završi imam mogućnost da se pobrinem za dete. Ne posmatram to iz podlosti; u pitanju je jednostavno ljubav prema detetu. Seti se, mi ih vaspitavamo, ne kažnjavamo; tako da uvek tražimo prilike za vaspitavanje.

Karaj svoje dete na isti način kako Bog kara tebe

Ako bi mogli da stavimo taj koncept u naša srca i razmišljamo o njemu, niko ne bi trebao da nas uči kako da karamo našu decu. To zvuči i jeste vrlo jednostavno, a ipak je to duboka rečenica. Kako Bog nas kara? Da li te uhvati za vrat, viče na tebe i kaže ti kako si pogrešio? Da li te kara u svom gnjevu sa namrštenim licem? Svi znamo odgovor. Bog tako ne kara svoju decu. Zar nisi radostan što je tako?

Kada nas naš nebeski Otac kara: “Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se” (Psalam 85:10). On nam vrlo ljubazno i tiho otkriva potrebu u našem životu, prihvata nas u utesi Njegovih ruku i kara nas. Kada završi, On nastavlja da se brine za nas i da nas uči putu kojim On želi da idemo. On nas voli i utvrđuje nas na pravim stazama u kojima hodamo sa pogledom u večnost. Tako nas Bog kara.

Prava pobožnost je Bogosličnost. To je imperativ, da postanemo kao Otac Bog u sferi karanja. Ako u svom umu dobiješ tu ilustraciju, tada je reprodukuj kada bude vreme da karaš svoju decu i dobićeš pravu stvar.

Posvećen obred

Mi izdvojimo između petnaest i dvadeset minuta za karanje deteta. Možda ćeš reći: “Dvadeset minuta! Nemam toliko vremena za karanje svog deteta”. Razumem, vreme je dragoceno za nas Amerikance. Međutim, ako budeš praktikovao ovaj sveti zadatak sa pravim srcem i brigom, nećeš trebati da ga činiš toliko često. Postoje trenuci kada kratka disciplina može biti uredu, na primer kada imaš goste. Ali kada roditelji uhvate svoje dete i daju mu nekoliko nervoznih udaraca kao opomenu, to samo umnožava potrebu za više opomena, a to razdražuje dete.

Dakle, evo kako karamo svoju decu. Kada dete prekrši neki naš zakon mi ga vrlo tiho obavestimo da je načinilo grešku i da će dobiti batine. Ne podižemo svoj glas. Podizanjem glasa se priprema scena za neumesnu sednicu instrukcija. Modernim terminima, moraš biti “kul, tih i pribran”. Mnogi roditelji podižu svoj glas u nadi da će tako uspostaviti svoj autoritet. To zapravo ima suprotan efekat. Roditelj obično pribegava vici zato što jako dugo nije radio na vaspitavanju dece, pa je sada ljut. Mi nikada ne podižemo svoj glas. O, kako dobro možeš uspostaviti svoj autoritet ako posle prve usmene opomene tiho informišeš dete: “Učinio si grešku. Idi u svoju sobu. Dobićeš batine.”

Period plakanja

Kada pošaljem dete u sobu (gde ono sedi i čeka me), uzmem prut (kojim ga karam) i Bibliju (kojom ga učim). Potrebna ti je Biblija. To je Božanski nadahnut alat koji će osvetiti sâm taj posao koji želiš učiniti. Uđem u sobu sa prutom i Rečju. Dok idem moje srce se obraća Bogu za mudrost i blagodat. Shvatam da On bolje poznaje dete od mene i oslonim se na Njega da me vodi – isto kao i kada savetujem duše koje traže Boga.

Kada uđem u sobu dete već plače pošto ne voli batine. To boli. Dok gledam svoje dete kako plače, počnem da plačem zajedno sa njim. Da li možeš to učiniti? Da li možeš tako osvetiti svoje srce da suze počnu da teku iz tvog saosećajnog srca? Da li si znao da je to po Pismu? “Plačite sa plačnima” (Rim.12:15b). Ja za trenutak stavim sebe u poziciju deteta da bih osetio šta ono oseća. Uredu je plakati sa detetom. Ne trebaš zauzeti grubi stav sudije. Ti si ljubazan otac.

Pri tome raširim ruke i prihvatim svoje dete. Ono brzo dođe u moj zagrljaj i mi se za trenutak međusobno privinemo. Pogledam u njegovo lice i dopustim mu da mi govori. Ono skoro uvek počne sa: “Izvini tata. Ja te volim”. Tada mu kažem sa suzama: “Znam da ti je žao. I ja tebe volim.”

Čuo sam da ljudi govore: “Nemoj davati nikakvu utehu detetu kada ono treba da se kazni”. To je jako pogrešno i previše orijentisano na kaznu.

Ja ih jednostavno držim nekoliko minuta utešavajući ih. Tada kažem: “Žao mi je što treba da te pokaram, ali ti znaš da si napravio grešku”. Kažem im: “Tata te voli i nije ljut na tebe. Ti si moj dragi sin (ili ćerka)”. Dobro je reći takve reči da bi ih uverio da im želiš dobro.

Period poučenja

Tada imamo period poučenja. Pričamo o onome što su uradili. Obično pitam svoje dete: “Da li znaš šta si uradio?” Želim da budem siguran da li razume zašto mu je potrebna opomena. Ponekad dete stvarno ne zna, pa samo kaže: “Učinio sam grešku”. To je važno razjasniti. Ja pričam sa detetom o tome šta je uradilo. To je vreme poučenja. Dužina ovog perioda je različita, zavisno od uzrasta deteta i komplikovanosti greške. Traje malo duže kada su u pitanju starija deca, zato što su ona mudrija i misle da mogu ispričati događaj na svoj način.

Mislim da je taj period poučenja ključ biblijskog karanja. Ako roditelj opominje dete imajući na umu njegovo ponašanje u budućnosti, on će izdvojiti vreme da priča o tim stvarima. Ako je motivacija roditelja da jednostavno kazni dete, tada je lako na brzinu naneti bol i završiti posao. Ja uzmem Bibliju i podelim sa njima stihove u vezi karanja i stihove u vezi njihovog pada. Vrlo je važno da ono što radiš bude utemeljeno na sigurnom temelju Božije Reči.

Takođe, vreme poučenja koristim kao priliku da učim svoju decu pricipe Biblijskog karanja. Čitamo stihove iz Jevrejima 12. Videćeš da je vrlo važno kako dete dobija batine. Ja ih učim kako da najlakše prime opomenu. To je trenutak učenja i oni su vrlo otvoreni za to. Učim ih u vezi predanja i otvorenosti srca. Ponekad im dopustim da se kratko pomole u vezi njihove reakcije na opomenu. Iznenadilo bi te šta dete tada govori.

Kakav je cilj ovog poučenja? Što više poučenja dobiju za vreme karanja, dublje će naučiti lekciju. Što je dublja lekcija biće manje potrebe za karanje u budućnosti. Dete to može razumeti i zadobijati bolji karakter posle svake opomene. Da li shvataš šta govorim? Na kraju dete počne da radi sa tobom u karanju i više ne trebaš da ga karaš toliko jako ili mnogo. Na taj način deca ti posle budu zahvalna, kada počnu da razumevaju blagoslov koji dolazi od karanja. Kada je Hannah imala oko tri godine, nije mogla da shvati kako je Samuel mogao da se vrati posle batina i da mi kaže: “Hvala ti tata što si me istukao. Sada se osećam mnogo bolje.”

Period batina

Posle perioda poučenja dolazi vreme za karanje. Ohrabrujem te da izdvojiš dovoljno vremena da bi poučio svoje dete kako treba da primi kar. Ono može naučiti da bude mirno, da se ne brani rukama i da korektno dobije batine. Dete mora mirno ležati i primiti kar. Mi ne dozvoljavamo detetu da skače i da se baca na sve strane. Ako vijaš dete po sobi da bi ga istukao, takvo karanje mu neće mnogo pomoći. To je izvan reda. Da li si nekad to radio?

Puno roditelja je pokušavalo da disciplinuje decu bez tog reda i to je najblaže rečeno antiproduktivno. Ako dete beži jako je teško udariti na pravo mesto (zadnjica). Postoji mnogo kreativnih načina kojima možeš pomoći detetu da bude mirno. Mi smo govorili našoj deci da će udarci biti slabiji ako budu mirna. Takođe, davali smo udarac više kada je dete bilo totalno izvan reda i kada je bilo nepokorno.

Deca mogu rastiti u toj odluci da budu mirna dok se disciplinuju. Imamo decu koja se oslone na kauč sa licem u jastuku. Nije lako dobijati batine. Od njihove odluke zavisi da li će biti mirni. Kada se dete mirno nalazi na svom mestu, tada dobije kompletan kar. To treba da boli. Bog je odredio takav cilj. Postoji nešto što treba da se desi unutar srca, koje se nće desiti ako ga dobro ne pokaraš.

Postoji puno pitanja u vezi ovoga. Koliko jako, koliko dugo, kada se zaustaviti, kako znati kada treba završiti? Sve što mogu da kažem jeste da te Bog mora voditi u tome. Zakon je saosećanje i čista savest sa tvoje strane. Ako hodaš sa Bogom dok karaš, znaćeš odgovore. Što više shvataš šta je potrebno da se desi u srcu, to ćeš imati veću sigurnost u vezi onoga što budeš radio. Mi dajemo najmanje deset dobrih udaraca u zadnjicu. Za većinu situacija, nekoliko udaraca neće mnogo značiti, osim ako imaš “anđela” (ekstra dobro dete, prim.prev.). U suštini neka deca se samo naljute kada budu kratko išibana. Za vreme karanja pokušavamo da osetimo kako se dete postavlja u svom srcu. Kao što sam već rekao, slomljenost je ono što očekujemo.

Dok dete uči koji su Božiji ciljevi karanja ono će se predati tome što dobija. Ono će naučiti da dopusti da batine urade svoj posao u njemu i da se što pre završi. Mora postojati dovoljno bola da bi se uklonilo zlo iz srca. Međutim, neki nemudri roditelji to grozno preuveličavaju. Mi koristimo različite veličine pruta, zavisno od uzrasta deteta. Nisam za preterivanje u tome. Naša srca treba da budu ispunjena saosećanjem. To nam postaje monitor za vreme karanja.

Neki ljudi se smeju kada deca dobijaju batine. To nije uredu. Takvi ljudi treba ponekad da dopuste da im neko dete pokloni deset dobrih udaraca prutom. Čuo sam kako se neki roditelji smeju dok opisuju kako su njihova deca dobijala batine. Da stvari budu još lošije, to pričaju pred decom. Kako je to surovo! Kada se to dešava, mislim da su roditeljima potrebne batine.

Period utvrđivanja

Kada završimo sa opomenom, padnem na svoja kolena pored deteta. Zagrlim ga i plačemo zajedno. Nije teško zaplakati zato što sam dopustio svojim osećanjima da teku sa osećanjima svog deteta. Ponekad sam bio toliko preplavljen plakanjem da se dete pokrenulo. Tada mi je prišlo da me uteši. Često puta takva situacija prelomi njegovo srce više nego karanje.

Tada se molimo zajedno. Pomognem svojoj deci da kažu Bogu u vezi svega što se dogodilo. Te molitve su strašno slatke. Ona traže od Boga oproštaj i pomoć da se u tome promene. Tada se ja molim. To je vreme posredovanja u molitvi za dete. Dopustim svom srcu da se žarko moli. Molimo se u vezi onoga što se dogodilo. Tražimo od Boga da mu pomogne. Molimo se za ljubav između nas dvoje i za blagoslov nad detetom. Jako je dobro da dete to čuje. To ga izvanredno utvrđuje. Baš tada dok smo zajedno na kolenima, ja objavim obećanje: “Gospode, ti si rekao da će me ono voleti ako ga karam. Ja ti verujem.”

Kada završimo sa molitvom, obično ponovo uzmem svoje dete u krilo. Zagrlim ga i kažem mu da ga volim. Uzmem maramicu, pomognem mu da obriše svoje oči, izduva nos i tada opet imamo malo poučenje. Ponovo ispitujem stvari o kojima sam već govorio, postavljam pitanja da bih rasudio koliko dete razume. Obično provedem neko vreme utvđujući ga ugodnim rečima. Kažem mu da je on dobar sin i da najvećim delom svog života ispunjava moj život radošću. Tada uglavnom otpojimo kratko dečije pojanje da bih osvetlio njegovo srce. Mnogo puta pevamo pesmu: “Sve je uredu u očevom domu”. Kada počnemo da pojimo, dete obično opet počne da plače zato što je njegovo srce tada vrlo mekano i nežno.

Dragi roditelji, ako su svi ostali aspekti vaspitanja na svom mestu, disciplina učinjena na ovaj način donosi trajne rezultate. Karanje postaje pozitivno iskustvo koje utiče na promenu života. Malo kasnije u toku dana dete obično dođe i kaže: “Tata, hvala ti. Hvala ti što si me istukao”. Tada smo prijatelji u ostatku dana. Dobri drugari.

Primetio sam takođe da dete tada želi da bude gde sam ja, tokom celog dana. Nikada nisam video da je ispravno karanje oteralo dete od mene. Čuo sam da roditelji kažu: “Kada istučem svoje dete, ono me tupo gleda i ne želi da bude oko mene”. Nikada to nisam doživeo. Ona žele da mi budu bliska. Ona me vole i znaju da ih ja volim.

Sećam se kada je Hannah imala lekciju u vezi udaranja. U našoj kući ne udaramo jedni druge, ali svakom detetu dođe period kada udara. Smatramo da je to vrlo pogrešno – kao što je igranje na ulici ili blizu jezera. Znate kakva su mala deca. Svi će to raditi. Dođu do sestre ili brata i udare ga u lice iz različitih razloga. Možda si se nasmejao kada su to učinila prvih nekoliko puta, ali uskoro je to počelo da ti izgleda vrlo ružno. U našoj kući čim prvi put to vidimo, rešavamo problem.

Dobro, došao je trenutak kada je mala Hannah podigla svoju ruku i udarila Samuela. On je radio nešto što ona nija volela. Ona je grešnik, a grešnici čine takve stvari. Dali smo joj dobre lekcije poučenja u vezi udaranja, pokazujući joj šta je to i odigravajući joj tako da je znala šta želimo. To su vrlo pozitivni periodi učenja sa nekim akcentima na negativne stvari. Podigli smo njenu ruku i “skoro” udarili Samuela nekoliko puta za vreme procesa učenja, da bi joj bilo jasno da je to “no, no”.

Nekoliko dana kasnije ona je opet udarila Samuela. Čekao sam to. Znao sam da će se desiti, pa sam planirao sledeću fazu učenja. Mislio sam u sebi: “Vreme je da imamo lekciju sa Hannah u vezi udaranja”. Prošao sam kroz sve što sam opisao u ovom poglavlju i ona je bila potpuno izlečena od udaranja. Nikada nismo ponovo to videli. Posle lekcije, tog dana mi je prišla tri ili četiri puta i rekla: “Tata, Samuel je uradio nešto što nisam volela, i nisam ga udarila”. Znate kako je to. Širom otvorenih očiju, ona je autoritativno rekla: “Mi ne udaramo svojim rukama”. Bila je sada ekspert za tu temu. Tako to i treba da se radi, a to funkcioniše samo ako smo konsistentni. Ta lekcija je završena i idemo dalje, na sledeću. Idemo u ljubavi sa ciljem i planom, vodeći dušu našeg deteta u pravdi.

Molitva

Oče na nebu, pokaži nam kako nas Ti disciplinuješ. Znam da ne vidimo to jasno. Molimo te Gospode da ovu scenu napišeš na pločama naših srca, da je možemo gledati kada dođe vreme za karanje naše dece. Učini nas sličnima Tebi, o Gospode, radi naše dece i radi Tebe. Amin.min.

Pretraga:

Sedmična poruka – prijava:

Povezani članci: