“I vi očevi! Ne razdražujte dece svoje,
nego ih gajite u nauci i strahu Gospodnjem“
Efescima 6:4
Izgleda da se tema ovog poglavlja uklapa u neke biblijske ilustracije koje smo već razmatrali. Mi smo predstavili naše sinove kao bilje koje se odgaja do plodonosne zrelosti. Takođe smo predstavili svoju decu kao maslinove grane koje očekuju od roditelja da ih dovedu u stanje zrelog maslinovog drveća sa uljem. “O Bože, daj nam mudrosti i blagodati da to i činimo.“
Stih kojim sam izabrao da započnem ovo poglavlje jeste jedan od tih sveuključujućih stihova u Bibliji. U sebi sadrži mnoštvo upozorenja. Ovo kažem zato što se pre tog stiha u Božijoj Reči nalaze razna uputstava. Bog ne govori mnogo o podizanju dece u Novom Zavetu zato što je to već rekao u mnogo starozavetnih stihova. Čak i kada bi u roku od godinu dana svakodnevno provodili po pola sata u proučavanju i primenjivanju ovog jednostavnog, kratkog stiha, ne bismo iscrpeli svo njegovo bogatstvo. Reč Božija je takva: postoji mnogo primena koje se mogu izvući iz nje. Ali, moramo razmišljati o njoj da bi je približili i primenili u našim životima.
Stih počinje nebeskim trubnim pozivom nama ljudima: “Očevi!” Ja sam iznova i iznova dirnut kada vidim taj konstantan poziv očevima da ponesu breme i odgovornost za dom. Iz celog Pisma se jasno vidi da je Bog zapovedio očinstvo u domu i društvu. Ta reč “očinstvo“ je stara reč koja jednostavno znači da očevi treba da budu glave svojih porodica.
Pavle tada pokazuje nama očevima dva suprotna puta kojima možemo ići. Možemo ili razdraživati svoju decu, ili ih voditi putevima pravednosti. Dopusti mi da podelim sa tobom moja lična shvatanja kako se to odnosi na realne životne situacije. Kada roditelji ne vode svoju decu stazama pravednosti, primetio sam da kod dece postoji vrlo prirodno, kontinualno izazivanje na gnjev. Dopusti mi da objasnim.
Kada se zanemari briga i pozitivno usmeravanje, obično nastaje nered, neposlušnost i haos. Kada te tri sestre žive u jednom domu, roditelji počinju da vladaju u frustraciji, uznemirenosti i gnjevu. Dete koje je prepušteno samo sebi brzo će dovesti roditelje u stanje “kada će im biti dosta”. To će prouzrokovati da roditelji viču na decu, šibaju u gnjevu i mnoga druga pogrdna dela. Sa druge strane, razumno zbližavanje u porodičnom životu jeste dobro zamišljen plan pozitivnog usmeravanja: “Gajite ih u nauci i strahu Gospodnjem”. Kasnije ću više kazati o gnjevu. Hajde da sada pređemo na bolji put.
Postoji nekoliko primera iz telesnog života koji ilustruju dalekosežni obim ovog stiha. Ako kažem vama baštovanima: “Idite i gajite baštu“, ili zidaru: “Idi i zidaj kuću“, to nije jednostavna zapovest koja se ispunjava jednim korakom. Postoji mnoštvo manjih zapovesti u njoj. Upravo takva zapovest je i ova koju nam Bog daje u svojoj reči.
Zidaru će doći na um mnoštvo aktivnosti. Baštovanu takođe. Odmah se pojavljuje mnoštvo pojedinosti koje zajedno obuhvataju tu jednu sveuključujuću zapovest. Na isti način, kada Bog kaže: “Gajite ih u nauci i strahu Gospodnjem“, mnoštvo principa treba da nam dođe na um. Ako je naš um relativno prazan, kada budemo čuli tu zapovest, imaćemo veliki problem. Baš kao i baštovan početnik koji kada dobije zapovest da gaji neki usev ne može mnogo da razmišlja o radu. Njemu su najpre potrebne knjige za proučavanje toga. Mislim da se u takvom stanju nalaze mnogi u Božijem narodu. Njihovi umovi su prazni kada se radi o podizanju dece. Dok pišem ovu knjigu, jedan od mojih ciljeva jeste da pomognem da se ti prazni umovi ispune mnoštvom nadahnutih ideja kako podizati svoju decu za Hrista. To se neće desiti dok u tebi ne nastane jaka želja da postaneš student za vaspitanje dece. Tvoj odgovor na ovo što čitaš jeste ključ budućnosti tvoje porodice.
Imam seriju audio kaseta o domu koje već godinama cirkulišu. Primetio sam da ljudi različito reaguju na te propovedi kada ih čuju. Neki odslušaju jednom i ostave ih na policu. Neki slušaju, padnu na svoja lica, pokaju se i budu promenjeni. Ali, postoji još jedna mala grupa ljudi koja pažljivo sluša po više puta. Šta misliš koja grupa ima najviše koristi od tih kaseta? Svi znamo odgovor. Kada se nađem u domu bračnih parova koji su postali studenti kaseta o pobožnom domu, odmah prepoznam da je nešto drugačije.
Nazad u baštu
Želim da ukratko razmotrim drugi aspekat ilustracije bašte da bih pokrenuo veru u našim srcima veru za dom. Naš Bog je stvoritelj svega, i na nebu i na zemlji. Kao stvoritelj On takođe utvrđuje zakone ili principe po kojima funkcionišu sva Njegova stvorenja. Postoje kako prirodni, tako i duhovni zakoni, a mi kao ljudstka bića moramo naučiti da funkcionišemo u skladu sa obe vrste zakona. Prirodni zakoni gajenja useva u bašti dobro su poznati svim baštovanima. Oni ih dobro znaju zato što zakoni uvek funkcionišu na isti način. Na primer:
- Ako ne uzoreš i ne usitniš zemljište, biljke neće dobro rastiti
- Bez vlage nema ni useva – jasno i jednostavno. Taj zakon se nikada ne menja
- Ako ne obogatiš zemljište, usev će biti siromašan
- Ako dobro ne okopaš korov oko biljke, imaćeš vrlo mali rod
- Od semena kukuruza izraste kukuruz, od semema pasulja pasulj itd.
- Moraš naučiti da sadiš u pravo vreme, inače seme neće isklijati
Mislim da sam nabrojao dovoljno primera da bi našim srcima stavio akcenat na dom. Božiji zakoni baštovanstva su nepromenjivi. Ja sam gradsko dete. Odrastao sam u Omahi, Nebraska. Kada sam se pre dvadeset godina preselio na selo, ušao sam u baštovanstvo sa entuzijazmom i srcem koje je želelo da uči. Naučio sam iz prve ruke da se ti principi ne mogu pomerati. Oni su stalno na snazi. Bog ih je postavio u red baš kao i zakon gravitacije. Ako ih slediš, možeš očekivati žetvu, bez razočarenja.
Primi i veruj
Voleo bih da te presvedočim da principi podizanja dece funkcionišu isto kao i zakoni odgajivanja bašte. Pitanje je: da li to veruješ? Mnogi u Božijem narodu ne veruju. Oni ustvari žive u strahu, sumnji i neverstvu u pogledu njihove dece. Neprijatelj je zaslepio Božiji narod u toj sferi i on teško veruje da će Bog spasiti i posvetiti njegovu decu.
Naš nebeski Otac je utvrdio duhovna obećanja i principe koja se tiču podizanja dece i ona funkcionišu. Mogli bi ih nazvati: “Zakoni žetve pobožne dece.“ Ako budemo sledili principe koje nam je Bog dao u svojoj reči, verujem da ćemo videti rezultate, trajne rezultate. Ako odemo u baštu i posadimo seme u zemlju, znamo da će nešto izrastiti. Imamo veru u zakone žetve i sa poverenjem sejemo seme u zemlju. Moja molitva za svakoga od vas jeste da Bog ulije u vaše srce veru za vaš dom. Ne smemo biti puni sumnje dok se trudimo da odgajamo svoju decu. Moramo biti kao stari Halev koji je rekao sa srcem punim vere u Božija obećanja: “Ja želim tu goru.“
Moje svedočanstvo je ovo: ja verujem i ne umaram se u svom srcu dok podižem decu. Ne slušam Sotonine laži sa kojima mi dolazi i govori: “To neće funkcionisati”. Imam veru u obećanja i principe Božije Reči. Verujem da kada radim ono što Biblija kaže, Bog će učiniti ono što je obećao i ja sam siguran u to! Podizanje dece nije div za mene. To je blagoslovena prilika.
Neka nam Bog da viziju vere, veru da će On učiniti ako jednostavno sledimo Njegovu Reč po pitanju podizanja naše dece. Obećanje je žetva pobožne dece koja vatreno ljube Gospoda i željno Ga slušaju. Elementi vere i obećana žetva potpuno će promenuti našu kompletnu perspektivu. Umesto nove liste stvari koje treba da radimo, naša srca će se podići sa radošću i mi ćemo reći: “Ovi principi funkcionišu! Hajde da radimo za žetvu.“
Element vere takođe menja način na koji primamo nauku i opomene. Mi ih možemo prihvatati sa radosnim naslućivanjem. Većina ljudi je dosta osetljiva kada pokušaš da razgovaraš sa njima o njihovoj deci. Oni se lako uvrede kada pokušaš da im daš savet. Možda si pokušavao ranije i osetio tu blagu hladnoću duha, tu tihost, taj zid koji se diže. Kao starešina, primetio sam to mnogo puta. Verujem da se to dešava zato što su deca deo nas, izražaj onoga što mi ustvari jesmo. Dok čitaš ovu knjigu, želeo bih da te ohrabrim da otvoriš svoje srce za učenje. Ako naši pogledi budu stvarno usmereni na pobožan dom, mi ćemo se radovati savetima koje budemo dobijali.
Jackie i ja smo mnogo puta bili iskritikovani u vezi našeg doma i naše dece. Često razmišljam o motivima koji se kriju iza toga, ali bez obzira na to, kritike primamo otvoreno, srcem koje želi da uči. Kada mi neko priđe sa mnogo kriticizma u vezi našeg doma, zahvalim mu se i uzmem to vrlo ozbiljno. Odem kući i razmišljam o tome. Podelim to sa Jackie, sednemo i zajedno razgledamo. Diskutujemo o tim stvarima i molimo se za to. Zašto tako postupamo? Zato što ne želimo da pravimo greške. Ne želimo da tek za deset godina neku veliku grešku u kojoj se nalazimo. Želimo da znamo to sada.
Mi ljudi činimo mnoštvo stvari koje nemaju mnogo smisla, a u tome nije izuzetak sfera doma. Radije prihvatamo savete za mnogo manje važne stvari, a uzrujavamo se kada dobijemo savet u vezi najvažnijih stvari. Ako sestra pronađe duplo brži način za uklanjanje fleka sa materijala ili za uklanjanje štetnih insekata u bašti, mi pažljivo slušamo. Ako brat otkrije kako može preći tri milje više za galon goriva, svi načuljimo uši i uključimo se u razgovor. Niko ne pomisli ništo negativno u vezi toga, nego svi ustanemo sa verom, brzo napravimo promenu i željno čekamo da vidimo svoju korist u tome. Ali, kada neko dođe sa korisnim savetom u vezi toga kako da imamo mirnu decu, to primamo suviše lično, uvredimo se i shvatamo negativno. Ohrabrujem sve vas da zauzmete ponizan stav učenika. Dođi u svako poglavlje u duhu učenja, otvorenim srcem, sa željom da preispitaš svoj dom. Hoćemo li biti više otvoreni i brižni za bašte nego za decu? Bože sačuvaj.
Lekcije od progonjenih
Život i svedočanstvo progonjene crkve bilo mi je na bogat blagoslov tokom mog hrišćanskog života. Ne mogu dovoljno objasniti koliko su progonjeni vernici uticali na mene i moju teologiju. Čitam knjige o njima kad god imam priliku. Oni su bili ponižavani i očišćavani kroz stradanje i iz toga je izvirao divan Hristov život. Imamo mnogo toga da učimo od tih prostih, svetih vernika. Bio sam izazvan njihovom marljivom potragom pobožne dece. Zbog elemenata progonstva, morali su da brinu za njihove mlade maslinove grane sa brižnom revnošću. O, sa kojom brigom su vaspitavali svoju decu!
Uzmimo primer Rusije. Znam da je tamo progonstvo sada u manjoj meri, ali bilo je intenzivno mnogo godina. U Rusiji deca su išla u komunističke škole. U tim školama hrišćanska deca su bila ismejavana i otvoreno ružena. Bila su šibana, a njihove Biblije raskidâne pred celim razredom. Bilo im je vrlo teško u školi. Zamisli kako je to bilo. Učitelji su bili određeni za iskorenjivanje hrišćanstva iz srca i umova te dece. Otvoreno su propovedali protiv toga u razredu.
Roditelji su znali da će njihova deca prolaziti kroz takva iskustva kada su ih slali u komunističke škole. Šta su mogli da rade? Nisu imali mogućnosti da ih šalju u hrišćansku školu ili da ih uče kući. Te teške okolnosti su učinile nešto divno u srcima roditelja, koje je potrebno nama ovde u “slobodnoj Americi“. Progonstvo je učinilo očeve i majke vrlo iskrenim. Znali su da trebaju da rade ispravno. Trebali su da vaspitavaju tu decu. Trebali su da se mole za svoju decu. Trebali su da žive Hristovim primerom pred decom zato što su znali da će ih poslati u opak, strašan svet koji je bio određen da ih uništi. Sa slomljenošću i odlučnošću, oni su iskreno primenjivali baštenska pravila za podizanje dece.
Drhtim pri pomisli da se deca suočavaju sa progonstvom. Milioni nisu spremni ni za jedan mali delić toga. Ja sam presvedočen da će to doći u Ameriku. Moramo se spremiti. Bilo bi za nas dobro da proučavamo primer progonjene crkve dok se preispitujemo koliko sebe dajemo za vaspitanje dece. Međutim, komunisti nisu pridobili mnogo te dece. Božija obećanja i principi su prevagnuli čak i usred komunizma.
Međutim, postoji tužan kraj priče u vezi nekih ruskih hrišćana. Mnogi su tada pobegli u Ameriku da bi izbegli buduće progonstvo. Najpre se nisu mogli uklopitii u slobodu i svetovnost “Hrišćana“ u našoj zemlji. Mnogi roditelji su popustili, a neki se i predali u vezi svojih odgovornosti za podizanje dece. Rezultati su tragični. Stotine su se izgubile u svetu. Povezali su se sa “Hrišćanima“ u Americi i dopustili svojoj deci da se polako prilagode svetu. Kako je ovo tužno, posle prvobitne ushićenosti zbog njihovog vatrenog shvatanja vaspitanja dece.
Pričao sam sa iskrenim ruskim Hrišćaninom pre određenog vremena u vezi razlika između Rusije i Amerike. Rekao mi je oštru rečenicu: “Naučio sam da đavo ima različitu odeću. U Rusiji ima štap u ruci, a u Americi osmeh na licu”. Možda neki od nas Amerikanaca treba da nauče istu stvar.
To je jednostavno Božija blagodat
Pre mnogo godina imao sam priliku da provedem neko vreme u domu dragog bračnog para koji su imali dvanaestoro dece. Pozvali su nas na obrok i zajedništvo. Bili smo vrlo uzbuđeni zbog posete pošto smo imali priliku da učimo od njih u vezi doma. Tada smo imali troje male dece i bili smo kao sunđeri koji očekuju vodu. Seli smo za dugačak sto koji je bio pripremljen za dvadeset osoba. Najmanje što mogu da kažem jeste da je to bila jedna nadahnuta scena. Seli su otac i majka i svih dvanaest maslinovih grana oko stola – svi po redu. Imali smo lep razgovor za vreme obroka. Kada smo završili obrok, konačno su došle reči koje sam očekivao. Otac je rekao: “Hajde da sednemo u dnevnu sobu i malo razgovaramo.”
Možeš zamisliti kako sam se iznutra osećao. Taj čovek je bio ono što sam želeo, što sam želeo celim svojim srcem – pobožnu porodicu. Deca su imala od 3 do 25 godina. Mislio sam: “Sedim na rudniku zlata, sada je vreme za postavljanje pitanja.” Otišli smo u dnevnu sobu i seli. Nastavio sam da kupim sve što je bilo moguće. Počeo sam: “Molim te kaži mi, gospodine, koje principe si sledio da bi dobio takvu ljubljenu poslušnu decu?“
Nikada neću zaboraviti šta je rekao. Rekao je: “Dobro, pa nisam učinio ništa. To je jednostavno blagodat Božija”. Mislio sam u sebi: “Šta? Samo blagodat Božija? Znam da postoji više od toga.“
Znam da je to bilo jako dobro i ponizno sa njegove strane, ali to nije istina. Nije samo blagodat Božija. Ako sve ostaviš na Božiju blagodat, bićeš strašno razočaran. Da li je upravo to jedan razlog zašto stvari ne idu dobro, pošto što smo sve prepustili “blagodati Božijoj“ iako nam je Bog dao principe da sledimo? Nije samo blagodat Božija. Slažem se, kada sve završimo, ostarimo i podignemo svu decu, da, mi ćemo reći: “Da nije bilo blagodati Božije, nikada to ne bi mogli uraditi”. Ali moraćemo priznati da je bilo mnogo stvari koje smo uradili po reči Božijoj da bi usmerili decu na pravi put. U realnosti, Božija misteriozna blagodat nema podlogu na kojoj će raditi ako ne uzmemo alate i krenemo na posao.
Zamisli da odeš u baštu, posadiš seme i tada se opustiš na ležaljci pouzdavajući se u blagodat Božiju da se pobrine za ostalo: nema okopavanja, uklanjanje korova, đubrenja, kultiviranja ili zalivanja. Zamisli kako bi to bilo glupo. Ako tako sadiš baštu i samo se pouzdaješ u blagodat Božiju, imaćeš parče zemlje puno korova, sa malo ploda na vrlo malo biljaka.
Dakle, dozvoli mi da te ohrabrim. Postoje mnoge stvari koje mi moramo raditi. Potrebna je ispravna ravnoteža vere i dela da bi se proizvela zdrava bašta, a isto je i sa našim porodicama. Istina je, prava vera ispunjava srce, pokreće volju da se podignemo i radimo nešto sa radosnim očekivanjem. Izrailj se pouzdavao u Boga, ali je ipak išao u bitke. Avram je verovao Bogu, ali je takođe zapovedao svom domu iza sebe. Mi treba da se pouzdavamo u Boga, verujemo Njegovim obećanjima i “gajimo decu u nauci i strahu Gospodnjem“ (Ef.6:4b).
Molitva
Naš Bože Oče, neka se sveti ime Tvoje. Jasno vidimo da nas nisi ostavio bez zdravog učenja o deci. Učini nas studentima vaspitanja dece. Daj nam potrebne otvorenosti i slomljenosti da bi učili. Stavi vatreni duh u nas i pomozi nam da vidimo hitnost, odnosno realnost. Toliko često smo pospani. Probudi nas na obećanja i odredbe koje si Ti spremio. U ime Isusa Hrista. Amin.